APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

14.09.2011.

Gž 964/11

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 964/11
Dana 14.09.2011. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Vesne Obradović, predsednika veća, Vere Petrović i Radmile Đurić, članova veća, u parnici tužilaca AA i AA1, čiji je zajednički punomoćnik adv. AB, protiv tužene BB, koju zastupa adv. BA, radi činidbe, odlučujući o žalbi tužene BB, izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Valjevu P 878/10 od 03.03.2010. godine, ispravljene rešenjem istog suda P 878/10 od 13.01.2011. godine, u sednici veća održanoj dana 14.09.2011. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tužene BB i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Valjevu P 878/10 od 03.03.2010. godine, ispravljena rešenjem istog suda P 878/10 od 13.01.2011. godine

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Valjevu P 878/10 od 03.03.2010. godine, u stavu prvom izreke usvojen je tužbeni zahtev tužilaca te je obavezana tužena da ukloni deponovanu zemlju koja se nalazi na k.p.br. aa KO Valjevo, vlasništvo tužene pored postojećeg puta koji ide počev od opštinskog puta u pravcu juga do kraja parcele tužioca AA1, koja nosi oznaku k.p. broj aa1, a delimično se nalazi i na ovom putu naspram parcele tužioca AA koja nose oznaku k.p.br. aa2 KO Valjevo i očisti teren do ispod nivoa puta za 0,5m kako bi omogućila funkcionisanje postavljene cevi za odvod vode do postojećeg potoka u roku od 15 dana, a ako to tužilac ne učini u ostavljenom roku ovlašćeni su tužioci da to urade sami ili preko trećih lica, a o trošku tužene.

Stavom drugim izreke odbijen je protivtužbeni zahtev kojim je tužena BB tražila da se tuženi AA1 obaveže da sa zapadne strane k.p. br. aa odnosno istočne strane k.p. aa1 KO _ ukloni deponovanu zemlju i materijal i uspostavi pređašnje stanje, da se tužioci AA1 i AA obavežu da tužilji na ime naknade za putno zemljište koje se nalazi sa zapadne strane k.p. broj aa solidarno plate iznos od 100.000,00 dinara i da duž zapadne strane k.p. broj aa odnosno istočne strane k.p.aa2 i k.p.aa1 vlasništvo tužilaca pored površine koju koriste kao put za dolazak do svojih parcela ili u osi puta postave cevi ili iskopaju kanal kojim će se voda slivati na granicu parcela tužene BB i neparničara VV.

Stavom trećim izreke obavezana je tužena BB da tužiocima AA i AA1 na ime troškova parničnog postupka solidarno plati iznos od 122.186,02 dinara.

Rešenjem istog suda P 878/10 od 13.01.2011. godine ispravljena je napred navedena presuda u stavu prvom izreke, tako što je iza k.p. broj 11925 KO Valjevo umesto “vlasništvo tužilje” treba da stoji “vlasništvo tužene”.

Protiv navedene presude tužena BB je blagovremeno izjavila žalbu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude primenom člana 372 ZPP-a, Apelacioni sud je našao da je žalba tužene neosnovana.

U sprovedenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačka 1, 2, 5, 7 i 9 ZPP-a, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, niti se u žalbi tužene ukazuje na postojanje takvih bitnih povreda postupka zbog kojih bi se pobijana presuda morala ukinuti.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je tužilac AA vlasnik k.p. aa2 KO _, a tužilac AA1 vlasnik k.p. aa1 KO _, dok je tužena BB vlasnik k.p. aa KO _. Tužioci AA i AA1 su 1995. godine izvršili postavljanje cevi na k.p. aa koja je vlasništvo tužene BB, kojom cevi su odvođene površinske i otpadne vode sa njihovih parcela kroz parcelu aa do postojećeg potoka, a koje cevi je tužena BB preko trećih lica zatrpala u toku 2006. godine. Nakon toga je došlo do sakupljanja vode na parceli tužioca AA, što ovu parcelu praktično čini neupotrebljivom i na delu parcele aa koji deo faktički na terenu predstavlja nasut put, usled čega je korišćenje puta, posebno u toku većih padavina, otežano. Za postavljanje cevi, tužioci nisu tražili saglasnost tužene BB, s tim da je tužena znala da je cev za odvod vode postavljena, znala je za pravac kojim su i sporna cev i ostale cevi za odvod vode postavljene i tome se sve do 2006. godine nije protivila, kao što se nije protivila ni nasipanju ni upodobljavanju putnog zemljišta postojećeg preko njene k.p. aa3, aa4 i aa.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, a imajući u vidu da je sporna cev postavljena još 1995. godine, da je tužena izvršila zatrpavanje te cevi tek u toku 2006. godine, da duži vremenski period tužena nije ništa preuduzimala da se postavljena cev skloni, pri čemu je ovom svojom radnjom samovlasno promenila postojeći režim oticanja površinskih i otpadnih voda, prvostepeni sud je zaključio da je tužena zatrpavanjem cevi tužiocima pričinila štetu, jer se velika količina površinskih i otpadnih voda sakuplja na njihovim placevima, zbog čega je usvojio tužbeni zahtev i odlučio kao u stavu prvom izreke pobijane odluke.

Odlučujući o protivtužbenom zahtevu kojim je traženo da se tuženi AA1 obaveže da sa zapadnog dela k.p. aa odnosno istočnog dela svoje k.p. aa1 ukloni zemlju i deponovan materijal i vrati zemljište u prvobitno stanje, prvostepeni sud je polazeći od toga da je u toku postupka utvrđeno da je tužilac sve od kupovine placa nasipanje putnog zemljišta vršio uz znanje i saglasnost tužene, koja se ni na koji način tome nije protivila, da ovim radovima konfiguracija terena ni na koji način nije izmenjena, pa je odbio protivtužbeni zahtev tužene BB u ovom delu, kao i u delu kojim je traženo da se tužioci obavežu da duž zapadne strane k.p.aa, odnosno istočne strane k.p.aa2 i k.p.aa1, vlasništvo tužilaca pored površine koju koriste kao put za dolazak do svojih parcela ili u osi puta postave cevi ili iskopaju kanal kojim će se voda slivati na granici parcela tužene BB i neparničara VV, jer ne postoji nijedan razlog zbog koga bi se dosadašnji način odvođenja vode sa okolnih parcela menjao.

Isto tako odbio je protivtužbeni zahtev u delu koji se odnosi na isplatu naknade za putno zemljište pošto su tužioci u vreme kupovine svojih placeva i to tužilac AA 1989. godine, tužilac AA1 1991. godine stekli pravo službenosti preko dela k.p. aa3, aa4 i aa vlsništvo tužene, koji na licu mesta predstavlja putno zemljište i koji deo je i u vreme kupovine placeva bio odvojen za put i preko kog dela su i placevi tužilaca i okolni placevi koje je tužena prodala trećim licima povezani sa javnim putem, te da je inače naknada za putno zemljište imajući u vidu datume zaključenja ugovora o kupoprodaji, kao i da je tužba za isplatu naknade podneta 2009. godine zastarelo. Stoga je odlučeno kao u stavu drugom izreke pobijane odluke.

Na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primeno materijalno pravo kada je odlučio kao u izreci, dajući za svoju odluku jasne, dovoljne i uverljive razloge koje u svemu prihvata i Apelacioni sud.

Naime, iz izvedenih dokaza u toku postupka je utvrđeno da je tužilac AA vlasnik k.p.aa2, tužilac AA1 vlasnik k.p.aa1, a da je tužena BB vlasnik k.p.aa sve KO _, da parcela aa2 i do k.p.aa na kojoj se nalazi trasa puta koja vodi ka parceli tužioca AA predstavljaju najniže tačke u kompleksu zemljišta na kome se nalazi plac sa porodičnom kućom tužioca AA1. U toku 1995. godine tužioci AA i AA1 su izvršili postavljanje cevi na k.p. aa, kojom cevi su odvođene površinske i otpadne vode sa njihovih parcela kroz parcelu tužene aa do postojećeg potoka. Navedenu cev je tužena BB preko trećih lica u toku 2006. godine zatrpala usled čega je došlo do sakupljanja vode na parceli tužioca AA čime je ta parcela postala praktično neupotrebljiva kao i deo k.p. aa, odnosno deo koji na terenu predstavlja put, čime je i korišćenje navedenog puta posebno u toku većih padavina, otežano. Za postavljanje cevi tužioci nisu tražili saglasnost tužene BB, s tim što je tužena znala da je cev za odvod vode postavljena i tome se nije protivila sve od 2006. godine kada je istu zatrpala.

Iz nalaza i mišljenja veštaka saobraćajne struke proizilazi da postojeća bara predstavlja tešku savladivu prepreku za motorna vozila sa mogućim nastankom materijalne štete na vozilima dok je prolaz pešaka preko te površine moguć samo uz upotrebu čizama i uz smanjenu bezbednost kretanja, te da bi postojeća trasa puta bila prohodna samo u slučaju dužeg sušnog perioda dok se u vreme padavina uslovi kretanja pogoršavaju do granice potpunog prekida saobraćaja.

Obzirom na navedeno, da se tužena BB prećutno saglasila sa postavljanjem sporne cevi, po nalaženju ovog suda tužena nije ovlašćena da samovlasno menja postojeći režim oticanja površinskih i otpadnih voda koji je upravo uspostavljen putem postavljene cevi, dok je takav režim promenjen izvršenim zatrpavanjem, zbog čega je tužiocima pričinjena šteta obzirom da se određene količine površinskih i otpadnih voda skupljaju na njihovim placevima, pravilno je prvostepeni sud obavezao tuženu da ukloni deponovanu zemlju kako bi omogućila funkcionisanje postavljene cevi za odvod vode do postojećeg potoka, to jest kao u stavu prvom izreke pobijane odluke.

Isto tako odlučujući o postavljenom protivtužbenom zahtevu pravilno je prvostepeni sud odlučio kada je odbio protivtužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se obaveže tužilac AA1 da ukloni deponovanu zemlju i materijal, i vrati zemljište u prvobitno stanje, budući da je iz izvedenih dokaza utvrđeno da je tužilac sve od kupovine placa nasipanjem putnog zemljišta iz svoje parcele vršio uz znanje i saglasnost tužene kao i u delu kojim je traženo da se obavežu tužioci da tuženoj na ime naknade za putno zemljište isplate iznos od 100.000,00 dinara, te da postave cev ili iskopaju kanal kojim će se voda slivati na granicu parcela tužene BB i neparničara VV.

Drugostepeni sud je razmotrio sve navode žalbe tužene i ocenio da se navodima žalbe ne dovodi u sumnju istinitost utvrđenog činjeničnog stanja niti pravilnost primene materijalnog prava, jer su u njima ponovo izloženi navodi koje je tužena izlagala u prvostepenom postupku, a koje je prvostepeni sud imao u vidu, pa je na osnovu izvedenih i savesno ocenjenih dokaza oceno da je tužbeni zahtev osnovan, a protivtužbeni neosnovan.

Posebno je cenio navode iz žalbe tužene da se stvarne službenosti zasnivaju na osnovu pismenog ugovora, pa je našao da su bez uticaja na drugačiju odluku suda. Odredbom člana 51 i 52 Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da se stvarna službenost stiče pravnim poslom, odlukom državnog organa ili održajem a na osnovu pravnog posla stiče se upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom. Iz ovih odredbi ne može se izvući zaključak da ranije realizovan usmeni ugovor o zasnivanju stvarne službenosti ne proizvodi pravno dejstvo samo zbog nedostatka pismene forme i da sud na osnovu takvog ugovora ne može doneti utvrđujuću presudu koja nema konstitutivan karakter, to jest da vlasnik povlasnog dobra ne može tužbom zahtevati da prestane sprečavanje ili ometanje u vršenju stvarne službenosti.

Pismena forma iz člana 52 Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa za zasnivanje stvarne službenosti, po mišljenju ovog suda, pokazuje se samo kao tehnička nužnost da bi se službenost mogla upisati u javnu knjigu, a ne kao obavezna forma za punovažnost ugovora u slučaju kada je on u celini obostrano izvršen. Službenost je pravo izvedeno iz svojine, ali ni Zakon o prometu nepokretnosti u članu 2 pri nabrajanju šta se smatra prometom nepokretnosti, ne navodi službenost da bi se mogao izvući zaključak da je nužna pismena forma kao pravni posao za sticanje stvarne službenosti u slučaju kada je takav ugovor obostrano izvršen. Zato ovaj sud smata da usmeni realizovani ugovor o zasnivanju stvarne službenosti predstavlja punovažan pravni posao za zaštitu ovog prava.

Cenjen je i navod iz žalbe da je tužilac AA primarnim tužbenim zahtevom obuhvatio šest drugih lica ali ne i ovde tuženu BB zbog čega tužbeni zahtev u odnosu na nju nije ni mogao biti usvojen, pa su isti po nalaženju ovoga suda neosnovani.

Iz stanja u spisima proizilazi da su tužbom podnetom dana 12.04.2006. godine kao tuženi označeni GG, GG1, GG2, GG3, GG4 i GG5, da je tužba zavedna pod P 465/06, da je dana 04.05.2006. godine podneta tužba u kojoj su kao tuženi označeni BB i GG, koja je zavedena pod brojem P 554/06, kao i da je na ročištu dana 06.09.2006. godine doneto rešenje o spajanju parnica P 465/06 I p 554/06 radi jedinstvenog presuđenja.

Isto tako je neosnovan i navod iz žalbe tužene da je tuženoj uskraćeno pravo da raspravlja pred sudom što predstavlja bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačka 7 ZPP pošto je blagovremeno obavestila sud da je iz opravdanih razloga sprečena da pristupi na zakazanu raspravu 03.03.2010. godine. Da bi postojala ova povreda potrebno je da je stranka onemogućena da raspravlja pred sudom o bitnim pitanjima za rešenje parnice. U konkretnom slučaju tužena je sve vrema zastupana od strane punomoćnika, advokata koji je aktivno učestvovao u ovom postupku, a i punomoćnik tužene je uredno pozvan za ročište zakazano za 03.03.2010. godine.

Odluka o troškovima postupka doneta je pravilnom primenom odredbi člana 149 i 150 ZPP-a.

Iz iznetih razloga, a primenom člana 375 ZPP-a odlučeno je kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Vesna Obradović, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić