APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

18.05.2011.

Gž 9242/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 9242/10
Dana 18. maja 2011. godine
B E O G R A D

U I M E N A R O D A

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Slavice Srećković, predsednika veća, Vladislave Milićević i Sanje Pejović, članova veća, u parnici tužioca AA, čiji je punomoćnik AB, advokat, protiv tuženog JP "BB", čiji je punomoćnik BA, radi naknade štete, vrednost predmeta spora 136.000,00 dinara, odlučujući o žalbi tužioca i tužene izjavljene protiv presude Opštinskog suda u Velikoj Plani P.br. 124/08 od 30. oktobra 2009. godine, u sednici veća održanoj dana 18. maja 2011. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJAJU SE kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog i POTVRĐUJE presuda Opštinskog suda u Velikoj Plani P.br. 124/08 od 30. oktobra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Opštinskog suda u Velikoj Plani P.br. 124/08 od 30. oktobra 2009. godine, stavom prvim izreke obavezan je tuženi Javno preduzeće "BB", da tužiocu AA na ime naknade štete isplati i to: na ime materijalne štete iznos od 30.897,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom počev od 12. januara 2009. godine pa do konačne isplate, na ime nematerijalne štete za pretrpljeni strah iznos od 50.000,00 dinara sa pripadajućom zakonskom kamatom na taj iznos počev od 30. oktobra 2009. godine kao dana presuđenja pa do konačne isplate, kao i da mu naknadi parnične troškove u iznosu od 75.352,00 dinara, sve u roku od 15 dana od dana prijema presude, stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete preko dosuđenih 30.897,00 dinara pa do traženih 87.562,00 dinara kao i kamatno traženje na odbijajuću razliku, stavom trećim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete za pretrpljeni strah preko dosuđenih 50.000,00 dinara pa do traženih 160.000,00 dinara kao i kamatno traženje na odbijajuću razliku.

Protiv navedene presude tužilac i tuženi su izjavili žalbe iz svih zakonskih razloga predviđenih odredbom čl. 360 ZPP-a.

Ispitujući pravilnost prvostepene presude u smislu odredbe čl. 372 ZPP-a, Apelacioni sud je našao da žalbe nisu osnovane.

U sprovedenom postupku nisu učinjene apsolutno bitne povrede odredaba parničnog postupka iz čl. 361 st. 2 ZPP-a, na koje Apelacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku dana 25. aprila 2007. godine tužilac je upravljao putničkim vozilom „Golf“ i kretao se auto-putem iz pravca Niša prema Beogradu, te da je kod kilometar stuba 660 km + 200m preko kolovoza auto-puta pretrčala životinja oblika i veličine psa vučjaka. Tužilac je pokušao da izbegne kontakt sa životinjom, ali nije uspeo, već je prednjom stranom vozila udario u pomenutu životinju i oštetio vozilo. Iz nalaza i mišljenja veštaka mašinske struke VV utvrđeno je da tužiočevo vozilo prema svojoj starosti i stanju vredelo na dan nezgode u neoštećenom stanju 88.275,00 dinara, da je usled nezgode izgubilo 35% svoje vrednosti, jer korisni ostatak koji čini 65% vrednosti iznosi 57.378,00 dinara iz čega sledi da je šteta nastupila u iznosu od 30.897,00 dinara i predstavlja razliku između vrednosti vozila na dan nezgode u neslupanom stanju i vrednosti korisnog ostatka, te je veštak našao da opravka vozila nije ekonomski isplativa i racionalna, jer bi iznosila na dan veštačenja 64.415,00 dinara, računajući rad i materijal. Prvostepeni sud je zaključio da se šteta na tužiočevom vozilu ekonomski i celishodno može sravniti po principu totalne štete imajući u vidu da tužilac vozilo nije opravio, već ga je prodao trećem licu u slupanom stanju. Iz nalaza veštaka neuropsihijatra VV1 utvrđeno je da je tužilac u štetnom događaju trpeo strah jakog intenziteta u trajanju od jednog do dva sata, strah srednjeg intenziteta 24 sata i strah slabog intenziteta 24 sata, uz mogućnost da se ovaj strah javlja povremeno i kratkotrajno do godinu dana od štetnog događaja, kada se osvežava sećanje na sličnu situaciju u raznim životnim okolnostima.

Imajući u vidu ovako pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je na osnovu odredbe čl. 173 i 174 Zakona o obligacionim odnosima, kao i odredbe čl. 7, 8 i 15 Zakona o javnim putevima našao da je tuženi odgovoran za štetu koju je pretrpeo tužilac, te delimično usvojio tužbeni zahtev u pogledu naknade materijalne štete u iznosu od 30.897,00 dinara, a u preostalom delu odbio, dok je na osnovu odredbe čl. 200 Zakona o obligacionim odnosima delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca u pogledu naknade nematerijalne štete za pretrpljeni strah u iznosu od 50.000,00 dinara a u preostalom delu odbio tužbeni zahtev.

U žalbi tužioca se ističe da je prvostepeni sud učinio povredu odredaba parničnog postupka koja je bitno uticala da sud pogrešno utvrdi činjenično stanje i pogrešno primeni materijalno pravo, s obzirom da je samoinicijativno odredio za veštaka VV, veštaka mašinske struke, sa zadatkom da veštak svojim nalazom i mišljenjem utvrdi štetu na vozilu izazvanu spornim štetnim događajem, te na ovaj način samoinicijativnim određivanjem veštačenja bez predloga parničnih stranaka određivanjem predmeta i obavljanja veštačenja i nalaganja tužiocu da predujmi troškove veštačenja sud je postupio suprotno odredbi čl. 250 ZPP-a. Međutim, iako se osnovano u žalbi ukazuje da je prvostepeni sud na ročištu od 16. decembra 2008. godine bez predloga parničnih stranaka i njihovog usaglašavanja u pogledu ličnosti veštaka i predmeta veštačenja odredio veštačenje preko veštaka mašinske struke VV, Apelacioni sud nalazi da ova relativno bitna povreda odredaba parničnog postupka nije bila od uticaja na donošenje pravilne i zakonite odluke, imajući u vidu činjenicu da je nakon ovog ročišta tužilac preko svog punomoćnika podneskom od 11. maja 2009. godine prihvatio da predujmi troškove veštačenja, s tim što je insistirao da veštak utvrdi samo visinu pričinjene štete, ali se usprotivio utvrđenju ekonomske opravdanosti popravke vozila. U međuvremenu sudski veštak VV je u nalazu i mišljenju od 12. januara 2009. godine izvršio obračun po principu totalne štete uzimajući u obzir katalošku vrednost vozila od 88.275,00 dinara, vrednost korisnog ostatka 65% odnosno 57.378,00 dinara, te da je vrednost nastale štete po istom obračunu 30.897,00 dinara. Nakon toga izjašnjavajući se na primedbe punomoćnika tužioca, veštak VV je dao svoj dopunski nalaz i mišljenje 06. jula 2009. godine, kao i 05. avgusta 2009. godine, gde je objasnio da je obračun totalne štete vršio na bazi podataka iz kataloga AMSS i državnog kataloga, da je pri davanju osnovnog nalaza prilikom utvrđivanja cene opravke vozila imao u vidu predračune koje je dostavio uz svoj nalaz, kao i da je imao u vidu da je tržišna cena sličnog vozila u Smederevskoj Palanci oko 76.500,00 dinara. Nakon svih ovih izjašnjenja punomoćnik tužioca je podneskom od 05. oktobra 2009. godine naveo da ne osporava nalaz veštaka VV i da isti prihvata u celosti. Imajući sve ovo u vidu može se zaključiti da je tužilac nakon određivanja veštačenja od strane suda na ročištu od 16. decembra 2008. godine imao mogućnost da se izjasni o ličnosti veštaka i o predmetu i obimu veštačenja, da je izvršio uplatu predujma troškova veštačenja, da je istakao primedbe na nalaz veštaka, te da je konačno i prihvatio u potpunosti nalaz veštaka VV, te da učinjena povreda odredaba parničnog postupka od strane prvostepenog suda nije bila od uticaja na donošenje pravilne i zakonite odluke u ovoj pravnoj stvari.

Takođe, neosnovano se u žalbi tužioca ukazuje da je došlo do pogrešne primene materijalnog prava odnosno odredbe čl. 185 Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom da je prvostepeni sud samoinicijativno bez predloga stranaka zaključio da je necelishodno vršiti opravku vozila, te da se šteta ima nadoknaditi po principu totalne štete, imajući u vidu da je zaključak suda da se šteta utvrđuje po principu totalne štete potvrđen i nalazom i mišljenjem sudskog veštaka VV, koji je na kraju prihvatio i sam tužilac, s obzirom da je veštak utvrdio da pričinjena materijalna šteta sa radom i materijalom iznosi 64.415,00 dinara, da je vrednost celog vozila 88.275,00 dinara te da je jasno da je opravka vozila ekonomski neisplativa. Takođe, tužilac je imao mogućnosti da tokom prvostepenog postupka predloži izvođenje dokaza veštačenjem od strane drugog veštaka, ili da predloži da veštak štetu proceni primenom neke druge metodologije, ali on to nije učinio. Tokom postupka tužilac je isticao prigovore na nalaz veštaka VV, na koje je on i odgovarao, i tužilac je konačno u potpunosti i prihvatio ovaj nalaz i mišljenje.

U pogledu zahteva koji se odnosi na naknadu nematerijalne štete, Apelacioni sud smatra da je prvostepeni sud odlučujući o naknadi nematerijalne štete za pretrpljeni strah, na pravilno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenio odredbu čl. 200 Zakona o obligacionim odnosima i dosudio tužiocu iznos od 50.000,00 dinara, vodeći računa o intenzitetu i trajanju straha, te da se na ovaj način postiže svrha naknade štete, a da bi dosuđivanje većeg iznosa bilo u suprotnosti sa ciljem kome naknada neimovinske štete služi i pogodovala bi težnjama, koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom. Zbog toga su neosnovani navodi žalbe da je šteta prenisko, odnosno previsoko određena.

Neosnovano se u žalbi tuženog ističe da ne postoji njegova odgovornost, jer je sa svoje strane preduzeo sve radnje na koje je ovlašćen, a pre svega da je sklopio ugovor o redovnom održavanju i zaštiti auto-puta sa "VV2" iz Beograda, te da činjenica da je vozilo na auto-putu udarilo psa lutalicu predstavlja okolnost koja se nije mogla predvideti, a što ne predstavlja posledicu nastalu zbog propuštanja blagovremenog obavljanja pojedinih radova na redovnom održavanju javnog puta. Pre svega odredbom čl. 15 st. 2 Zakona o javnim putevima propisana je odgovornost tuženog za štetu koja nastane korišćenjem javnog puta zbog propuštanja blagovremenog obavljanja pojedinih radova na redovnom održavanju javnog puta propisanih ovim zakonom, odnosno zbog izvođenja tih radova suprotno propisanim tehničkim uslovima i načinu njihovog izvođenja, te činjenica da je tuženi zaključio ugovor sa drugim preduzećem, konkretno sa "VV2", ne oslobađa ga odgovornosti za štetu koja je nastala nepreduzimanjem odgovarajućih radnji iz čl. 15 Zakona o javnim putevima.Tuženi se svoje odgovornosti za nastalu štetu ne može osloboditi da je preduzeo sve potrebne radnje time što je zaključio ugovor o održavanju auto-puta sa drugim preduzećem. Takođe, naletanje vozila na psa lutalicu na auto-putu ne može predstavljati činjenicu koja se nije mogla predvideti ni izbeći, ili otkloniti, čime bi se tuženi na osnovu čl. 177 ZOO oslobodio odgovornosti, jer je bio u obavezi da preduzme sve radove na redovnom održavanju javnog puta, kako bi sprečio situaciju u kojoj bi dolazilo do nastanka štete naletanjem vozila na pse lutalice.

Takođe, su neosnovani navodi žalbe tužioca da je prvostepeni sud pogrešno odlučio o troškovima parničnog postupka, imajući u vidu da su po nalaženju Apelacionog suda svi troškovi parničnog postupka pravilno odmereni primenom čl. 149 i 150 ZPP-a, a imajući u vidu delimičan uspeh tužioca u ovom sporu.

Na osnovu izloženog, a primenom odredbe čl. 375 ZPP-a, Apelacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija
Slavica Srećković, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić