APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

6.12.2012.

Gž 7885/12

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 7885/12
Dana 06.12.2012. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Vesne Mitrović, predsednika veća, Margite Stefanović i Milice Popović – Đuričković, članova veća, u parnici tužioca AA, koga zastupa punomoćnik AB, advokat, protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo pravde, koju zastupa Republički javni pravobranilac sa sedištem u Beogradu, ulica Nemanjina broj 22 – 26, radi naknade štete, vrednost predmeta spora 151.007,26 evra u dinarskoj protivvrednosti, odlučujući o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu P. br. 350/11 od 14.06.2012. godine, u nejavnoj sednici veća održanoj dana 06.12.2012. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, žalba tužioca i POTVRĐUJE presuda Višeg suda u Beogradu P. br. 350/11 od 14.06.2012. godine u stavu prvom i stavu drugom izreke.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, žalba tužioca u delu kojim se ista presuda pobija u stavu trećem izreke.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P. br. 350/11 od 14.06.2012. godine, stavom prvim izreke, odbija se tužbeni zahtev tužioca AA kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo pravde Republike Srbije, da tužiocu na ime naknade stvarne štete isplati iznos od 140.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, po najpovoljnijem kursu na dan isplate, sa kamatom po eskontnoj stopi Evropske centralne banke u dinarskoj protivvrednosti, počev od 16.09.2007. godine, pa do konačne isplate, kao neosnovan. Stavom drugim izreke odbija se tužbeni zahtev tužioca AA, kojim je tražio da se obaveža tužena Republika Srbija – Ministarstvo pravde Republike Srbije, da mu naknadi štetu u vidu izmakle koristi u iznosu od 11.007,26 evra u dinarskoj protivvrednosti, po najpovoljnijem kursu na dan isplate, sa kamatom po eskortnoj stopi Evropske centralne banke u dinarskoj protivvrednosti, počev od dana 13.02.2009. godine, kao dana podnošenja tužbe, pa do konačne isplate, kao neosnovan. Stavom trećim izreke odbija se zahtev zastupnika tužene za naknadu troškova parničnog postupka, kao neosnovan.

Protiv ove presude blagovremeno je izjavio žalbu tužilac, pobijajući istu u celini, iz svih zakonskih razloga zbog kojih se presuda može pobijati.

Apelacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u granicama ovlašćenja iz člana 372. Zakona o parničnom postupku, pa je ocenio da izjavljena žalba nije osnovana.

U prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 1, 2, 5, 7. i 9. Zakona o parničnom postupku, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti. Pobijana presuda nema nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, pa nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz tačke 12. navedenog člana i stava, na koju se u žalbi posebno ukazuje. Izreka presude je razumljiva, ne protivreči sama sebi ili razlozima presude, a u presudi je navedeno dovoljno razloga o bitnim činjenicama, koji su jasni i neprotivrečni.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je sa BB iz Beograda zaključio dana 01.06.2007. godine ugovor o zajmu, kojim je tužilac, kao zajmodavac, dao beskamatni zajam zajmoprimcu BB, u iznosu od 140.000 evra, sa rokom vraćanja do 15.09.2007. godine. Zajmoprimac je, u smislu ugovora, overila založnu izjavu pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu, dana 20.08.2007. godine pod Ov. br. 10629/07, kojom je bezuslovno i neopozivo izjavila da je saglasna i da priznaje da se u korist poverioca, ovde tužioca AA, upiše hipoteka drugog reda na njenim nepokretnostima bliže navedenim u izjavi, a radi obezbeđenja potraživanja poverioca u iznosu od 140.000 evra, sa svim sporednim potraživanjima, kamatama i slično. Između ostalog je prihvatila da založna izjava ima pravnu snagu izvršne isprave i da će se na osnovu nje u javne knjige – nadležan registar nepokretnosti upisati izvršna vansudska hipoteka. Takođe je u izjavi navela da osim hipoteke prvog reda u korist „Volksbank”, a.d Beograd, za iznos odobrenog kredita od 500.000 evra, nijedno treće lice nema nikakva stvarna ili obligaciona prava na nepokretnosti na kojoj se upisuje hipoteka drugog reda i garantovala je poveriocu punu zaštitu od evikcije, te da je saglasna da u slučaju neizmirenja obaveza iz ugovora o zajmu, poverilac može o dospelosti namiriti svoje potraživanje iz cene dobijene prodajom nepokretnosti opterećene hipotekom, bez obzira u čijoj se svojini ili državini nepokretnost tada nalazi, bez podnošenja tužbe sudu, u postupku vansudske prodaje. Na osnovu ove založne izjave tužilac je, u svoju korist, konstituisao izvršnu vansudsku hipoteku drugog reda na nepokretnostima bliže navedenim u založnoj izjavi, rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu Dn. br. 17091/07 od 24.08.2007. godine, a za odobreni kredit BB u iznosu od 140.00 evra sa svim sporednim potraživanjima i kamatama. S obzirom da zajmoprimac nije vratio tužiocu pozajmljeni novac u roku, tužilac je pokrenuo postupak vansudskog namirenja, preduzimajući radnje propisane članom 29. i članom 30. Zakona o hipoteci, da bi dana 16.06.2008. godine podneo zahtev Drugom opštinskom sudu u Beogradu za upis zabeležbe hipotekarne prodaje, koja je dozvoljena rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu Dn. br. 12796/08 od 16.09.2009. godine. U vreme kada je tužilac podneo zahtev za upis zabeležbe hipotekarne prodaje zajmoprimac BB je već otuđila nepokretnosti na kojima je bila upisana hipoteka drugog reda u korist tužioca trećim licima, koji su nakon saznanja da su nepokretnosti opterećene hipotekom podneli niz pritužbi Ministarstvu pravde, predsedniku Okružnog suda u Beogradu, predsedniku Drugog opštinskog suda u Beogradu i zahtev tužilaštvu za pokretanje krivičnog postupka protiv zaposlenih u zemljišno knjižnom odeljenju Drugog opštinskog suda u Beogradu. U odnosu na treća lica podnesak kojim je tužilac tražio zabeležbu hipotekarne prodaje bila je vidljiva 17.06.2008. godine. Založni dužnik i zajmoprimac, BB, je nakon izvršene prodaje hipotekovane nepokretnosti, istu nepokretnost zalagala više puta, i svi zahtevi su odbijeni jer založni dužnik više nije bio vlasnik nepokretnosti u trenutku njihovog zalaganja. Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu Dn. br. 14995/08 izvršena je zabeležba postojanja spora koji vodi VV, kao tužilac, protiv tuženih BB, kao prodavca i kupaca, VV1 i VV2, radi raskida ugovora o kupoprodaji, a po zahtevu koji je primljen u sud 14.07.2008. godine, s obzirom da je BB istu nepokretnost prodala VV 2007. godine. O zahtevu tužioca za upis zabeležbe hipotekarne prodaje odlučeno je nakon jedne godine i tri meseca jer je predmet, zbog podnetih krivičnih prijava i pritužbi, dostavljan na uvid na zahtev organa koji su to tražili. U periodu od podnošenja zahteva za upis hipoteke, koji je u korist tužioca dozvoljen 24.08.2007. godine, izdato je četiri vlasnička lista u kojima nije navedeno da je ova hipoteka upisana.

Na ovako pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo donoseći pobijanu presudu, a za istu je dao dovoljno razloga, koje u svemu prihvata i Apelacioni sud. Pravilno je prvostepeni sud zaključio da između radnji organa tužene – zaposlenih u zemljišno knjižnom odeljenju Drugog opštinskog suda u Beogradu i štete koju je eventualno pretrpeo tužilac, ne postoji uzročno posledična veza, jer je tužiočevo potraživanje iz pomenutog ugovora o zajmu obezbeđeno izvršnom vansudskom hipotekom drugog reda, a u trenutku podnošenja zahteva za upis zabeležbe hipotekarne prodaje već je postojala zabeležba hipotekarne prodaje u korist „Volksbank” a.d iz Beograda na iznos od 500.000 evra, koja je dozvoljena rešenjem Dn. br. 9901/08 od 20.06.2008. godine. Pravilno je prvostepeni sud zaključio da tužilac tokom postupka nije dokazao da je nakon donošenja rešenja o zabeležbi hipotekarne prodaje mogao da realizuje samu prodaju, odnosno da je, ukoliko se hipotekarni poverilac prvog reda namirio iz prodaje hipotekovane nepokretnosti, vrednost hipotekovane nepokretnosti bila dovoljna i za namirenje tužiočevog potraživanja. Pored toga, tužiočevo potraživanje je, u smislu odredbi Zakona o hipoteci obezbeđeno, s obzirom da je hipoteka vezana za nepokretnost, a ne za vlasnika nepokretnosti, a tužilac nije dokazao da je bio sprečen u realizaciji prodaje nepokretnosti, nakon što je rešenjem od 16.09.2009. godine upisana zabeležba hipotekarne prodaje. Od dokazivanja ovih činjenica zavisi i dokazivanje činjenice da je tužilac štetu pretrpeo, pa s obzirom na odredbu člana 223. Zakona o parničnom postupku, pravilno je prvostepeni sud zaključio da tužilac nije dokazao da je pretrpeo štetu zbog nemogućnosti realizacije prodaje hipotekovanih nepokretnosti i naplate pozajmljenog iznosa VV, a koja bi bila prouzrokovana radnjama organa tužene zbog neblagovremenog upisa zabeležbe hipotekarne prodaje na nepokretnosti zajmoprimca i založnog dužnika. S obzirom da tužilac nije dokazao da je pretrpeo stvarnu štetu, nije dokazao ni da je pretrpeo štetu u vidu izmakle dobiti, kako je to pravilno zaključio prvostepeni sud, pa nisu ispunjeni uslovi iz člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima u vezi sa članom 189. istog Zakona, na osnovu kojih bi tužena bila dužna da tužiocu naknadi štetu koju potražuje u ovoj pravnoj stvari. Razloge za ocenu osnovanosti tužbenog zahteva za isplatu materijalne štete u vidu izmakle dobiti, a koji su dati u obrazloženju pobijane presude, u svemu prihvata i Apelacioni sud. Zbog svega navedenog žalba tužioca je morala biti delimično odbijena, a pobijana presuda potvrđena u stavu prvom i stavu drugom izreke.

Na pravilnost pobijane presude ne utiču navodi žalbe kojima se ukazuje na ocenu iskaza svedoka SS, kao i ocenu iskaza tužioca, jer je prvostepeni sud ove iskaze ocenio u svemu pravilnom primenom člana 8. Zakona o parničnom postupku, a slobodno sudijsko uverenje se žalbom ne može pobijati. Navodi žalbe kojima se ukazuje na mogućnost realizacije prodaje hipotekovane nepokretnosti da je rešenje o zabeležbi hipotekarne prodaje doneto u zakonskom roku od sedam dana ne utiču na pravilnost pobijane presude, jer tužilac u prvostepenom postupku nije dokazao da bi mogao da realizuje prodaju hipotekovane nepokretnosti, a to ne čini ni u žalbi, zbog čega se ne može pouzdano zaključiti zašto i na osnovu čega tužilac smatra da je mogao da realizuje prodaju hipotekovane nepokretnosti da se postupalo po zakonu.

Apelacioni sud je ocenio i navod žalbe kojima se ukazuje da je nesporno da je tužilac pretrpeo štetu i da je ta šteta nastala iz nezakonitog vršenja sudske funkcije, pa smatra da ni ovi navodi žalbe nisu osnovani. Tužiočevo potraživanje je bilo obezbeđeno hipotekom, izvršena je zabeležba hipotekarne prodaje, pa bez obzira što je hipotekovana nepokretnost promenila vlasnika, tužilac ima mogućnosti da realizuje prodaju hipotekovane nepokretnosti i da iz dobijene cene namiri svoje potraživanje prema BB, kao zajmoprimcu. S obzirom da nema dokaza da tužilac svoje potraživanje ne može da namiri prodajom hipotekovane nepokretnosti, a takođe nema dokaza da bi mogao da realizuje prodaju hipotekovane nepokretnosti da je rešenje o zabeležbi hipotekarne prodaje doneto u zakonskom roku, ne postoje uzročno posledična veza između štete koju bi tužilac eventualno pretrpeo i rada državnog organa, kako je to pravilno zaključio i prvostepeni sud.

Naime, da bi neko bio odgovoran za štetu, između njegove radnje i štete treba da postoji uzročna veza, što znači da šteta treba da bude rezultat ponašanja lica kome se ona pripisuje, s tim što oštećeni koji zahteva naknadu štete mora da dokaže ko je tu štetu zaista prouzrokovao. Pitanje uzročne veze je praktično pitanje, koje rešava sud u svakom pojedinačnom slučaju, kada odlučuje o zahtevu za naknadu štete. Uzrok štete je samo onaj događaj čijem redovnom dejstvu odgovara konkretna šteta, pa adekvatna uzročna veza postoji samo ako je uzrok štete prema običnom toku stvari bio podesan da izazove nastalu posledicu. Posledica koja nije primerena radnji ne može se staviti na teret izvršiocu radnje, pa se o njoj ne vodi računa prilikom utvrđivanja štete, što ne znači da radnja nije uzročno vezana sa posledicom, nego da joj nije adekvatna, a zadatak suda je da proceni da li postoji adekvatna uzročna veza između radnje i posledice. Uzročne veze u pravnom smislu mogu biti i neradnje ili propuštanja, u kom slučaju se vodi računa o tome koje posledice ne bi nastupile da je propuštena radnja preduzeta, odnosno odlučujuće je da li bi se preduzimanjem propuštenih mera sprečilo nastupanje štete, a i pri toj proceni se ne vodi računa o posledicama koje nisu adekvatne. Pravno lice je odgovorno za štetu koju njegovi organi nanesu trećima u vršenju ili vezi sa vršenjem svojih funkcija, u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ali postupak organa kojim je šteta izazvana treba da ima karakter delikta, osim ako je u pitanju korišćenje opasnih stvari ili obavljanje opasnih delatnosti, s tim što i u slučaju odgovornosti pravnog lica treba da postoji adekvatna uzročna veza između radnji organa pranog lica i nastale štete.

Apelacioni sud je cenio i ostale navode izjavljene žalbe, kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, pa isti nisu posebno obrazloženi.

Tužilac nema pravnog interesa da pobija presudu u stavu trećem izreke, pošto je odbijen zahtev zakonskog zastupnika tužene za naknadu troškova parničnog postupka, koje bi tužilac inače morao da naknadi, da je na to obavezan pobijanom presudom, pa je u tom smislu žalba tužioca u delu kojim se pobija stav treći izreke navedene presude nedozvoljena, u smislu člana 365. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci presude, a na osnovu člana 375. i člana 374. Zakona parničnom postupku.

Sve navedene odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 125/04 i 111/09) primenjuje u smislu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ br. 72/11).

Predsednik veća sudija
Vesna Mitrović,s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić