APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

18.08.2010.

Gž 7802/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 7802/10
Dana: 18.08.2010.godine
B E O G R A D

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Vere Petrović, predsednika veća, Vere Mušović i Ane Popović, članova veća, u parnici tužioca AAA, koga zastupa advokat AB, protiv tužene REPUBLIKE SRBIJE, koju zastupa Republički javni pravobranilac iz Beograda, ul.Nemanjina broj 22-26, radi naknade štete, odlučujući o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P br.3251/08 od 03.02.2009.godine, u sednici veća održanoj dana 18.08.2010.godine, doneo je

R E Š E Nj E

UKIDA SE presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P br.3251/08 od 03.02.2009.godine, u stavu prvom i drugom izreke, i predmet VRAĆA Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Pobijanom presudom u stavu prvom izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu na ime neosnovane osude i izdržane kazne po donetim presudama Okružnog suda u Smederevu K br.292/63 od 09.12.1963.godine i Vrhovnog suda Srbije Kž.br.337/64 od 12.06.1964. godine u trajanju od jedne godine strogog zatvora, a na ime pretrpljenih duševnih patnji isplati 6.000.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 03.02.2009.godine do isplate.

Stavom drugim izreke obavezan je tužilac da tuženom nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 124.000,00 dinara u roku od 15 dana.

Stavom trećim izreke oslobođen je tužilac obaveze plaćanja troškova sudskih taksi.

Protiv navedene presude, i to protiv odluke iz stava prvog i drugog izreke tužilac je blagovremeno izjavio žalbu zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dostavio odgovor na žalbu.

Ispitujući pravilnost pobijane presude primenom člana 372 ZPP, Apelacioni sud je našao da je žalba tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je presudom Okružnog suda u Smederevu K br.292/63 od 09.12.1963.godine oglašen krivim što je u drugoj polovini 1962.godine i u prvoj polovini 1963.godine zlonamerno i neistinito prikazivao društveno političke prilike u zemlji, čime je izvršio krivično delo neprijateljske propagande iz člana 118 stav 1 KZ i osuđen na kaznu zatvora od jedne godine i 6 meseci, koja je preinačena presudom Vrhovnog suda Srbije Kž.337/64 od 12.06.1964.godine u pogledu odluke o kazni, tako što je tužilac osuđen na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine, koju je izdržao u KPD Niš. U postupku rehabilitacije pred Okružnim sudom u Leskovcu rešenjem Reh.21/06 od 29.03.2007.godine usvojen je zahtev za rehabilitaciju tužioca i utvrđeno da su presude Okružnog suda u Smederevu K 292/63 od 09.12.1963.godine i Vrhovnog suda Srbije Kž.377/64 od 12.06.1964. godine ništave od trenutka njihovog donošenja, kao i pravne posledice koje su proizvele, pa se tužilac smatra neosuđivanim.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, a naročito od činjenice da je odredbom člana 8 Zakona o rehabilitaciji propisano da će se pravo na naknadu štete i pravo na povraćaj konfiskovane imovine rehabilitovanog lica urediti posebnim zakonom, prvostepeni sud je našao da je tužba preuranjena, do donošenja zakona koji će urediti ovu pravnu problematiku, a samim tim tužbeni zahtev neosnovan, zbog čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke pobijane presude.

Međutim, pobijana presuda zasnovana je na nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, zbog čega se nije mogla ispitati ni pravilnost primene materijalnog prava.

Naime, tačno je da je Zakonom o rehabilitaciji koji je objavljen u „Službenom glasniku RS“ br.33/06 od 07.04.2006.godine i stupio na snagu 8 dana od dana objavljivanja, i to članom 8 propisano da će se pravo na naknadu štete i pravo na povraćaj konfiskovane imovine rehabilitovanog lica urediti posebnim zakonom. Međutim, navedenim zakonom nije određen okvirni rok za donošenje posebnog zakona, a od stupanja na snagu Zakona o rehabilitaciji proteklo je više od 4 godine. Tuženi se preko svog zakonskog zastupnika tokom postupka nije izjašnjavao da li je donošenje posebnog zakona u pripremi u propisanoj zakonskoj proceduri i koji su eventualni razlozi nedonošenja zakona u periodu od 3 godine do donošenja ožalbene presude, a prvostepeni sud nije razmatrao ove okolnosti koje su od uticaja na činjenicu da li će tužilac, imajući u vidu da ima 79 godina, biti u mogućnosti da ostvari sudsku zaštitu u razumnom roku, koju je država dužna da mu pruži, ne samo u skladu sa Ustavom naše zemlje, već i u skladu sa međunarodnim propisima.

Odredba člana 8 Zakona o rehabilitaciji obavezuje zakonodavni organ tuženog da u primerenom roku obezbedi uslove za donošenje posebnog zakona, kojim bi se rehabilitovanim licima omogućilo ostvarivanje prava na naknadu štete. Kako nije određen rok za donošenje takvog zakona, te kako isti nije donet već 4 godine, a imajući u vidu da je pravo na naknadu nematerijalne štete nenasledivo, tužiocu je na taj način uskraćena sudska zaštita, što predstavlja njegovo Ustavom zagarantovano pravo, a koje pravo proizilazi i iz odredbe člana 3 protokola broj 7 uz Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, pa nije prihvatljiv zaključak prvostepenog suda da se u ovakvoj situaciji tužba može smatrati preuranjenom.

Stoga je prvostepeni bio dužan da u odsustvu posebnog zakona, koji nije donet u razumnom roku, ispita da li su ispunjeni zakonski uslovi za dosuđivanje pravične novčane naknade zbog neosnovanog lišenja slobode, saglasno članu 200 Zakona o obligacionim odnosima i da li u pozitivnim propisima i međunarodnim propisima koji obavezuju našu zemlju, postoji osnov za dosuđivanje ove naknade, odnosno odgovornost tuženog.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će, imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, ceniti odgovornost tuženog prema postojećim propisima materijalnog prava i utvrditi bitne činjenice za odluku (da li je u smislu člana 192 na strani tuženog bilo nezakonitog ili nepravilnog rada organa tuženog, da li se u slučaju tužioca radilo o pogrešnoj osudi u smislu člana 3 protokola broj 7 uz Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda).

Pošto utvrdi sve bitne činjenice za odluku, prvostepeni sud će pravilnom primenom materijalnog prava ponovo oceniti da li je tužbeni zahtev osnovan. Za odluku koju donese izložiće razloge o bitnim činjenicama i dokaze iz kojih te činjenice utvrđuje, kao i propise na kojima odluku zasniva.

Iz izloženih razloga odlučeno je kao u izreci primenom člana 377 ZPP.

Kako odluka o troškovima postupka zavisi od konačnog ishoda spora, to je u smislu odredbe člana 161 stav 3 ZPP i ona morala da bude ukinuta.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Vera Petrović, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić