Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
1.06.2011.

Gž 7649/10


REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 7649/10
Dana 01. juna 2011. godine
B E O G R A D


U I M E N A R O D A


APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Slavice Srećković, predsednika veća, Sanje Pejović i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici tužilje AA i BB, čiji je zajednički punomoćnik AB, advokat, protiv tuženog VV, čiji je punomoćnik VA, advokat, radi utvrđenja ništavosti ugovora i iseljenja, vrednost predmeta spora 300.000,00 dinara, odlučujući o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br. 10727/06 od 01. jula 2008. godine, u sednici veća održanoj dana 01. juna 2011. godine, doneo je


P R E S U D U


ODBIJA SE kao neosnovana žalba tuženog i POTVRĐUJE presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br. 10727/06 od 01. jula 2008. godine.


O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br. 10727/06 od 01. jula 2008. godine, stavom prvim izreke utvrđeno je da je ništav ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen između tuženog VV, kao kupca i GG, bivšeg iz Borče, kao prodavca i pravnog prethodnika ovde tužilja, overen od strane Prvog opštinskog suda u Beogradu pod ІІ/1 Ov.br. 2348/02 dana 25. jula 2002. godine. Stavom drugim izreke obavezan je tuženi da se sa svim licima i stvarima iseli iz nepokretnosti-kuće aa, postojeća na kat.parceli aa1, zemljište bez kuće, površine 6 ari21m2, upisana u zk.ul. aa2 KO aa3 i preda opisanu nepokretnost u posed tužiljama u roku od 15 dana. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da tužiljama na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 122.750,00 dinara u roku od 15 dana.

Protiv navedene presude tuženi je blagovremeno izjavio žalbu iz svih zakonskih razloga predviđenih odredbom čl. 360 ZPP, a tužilje su dostavile odgovor na žalbu.

Ispitujući pravilnost prvostepene presude u smislu odredbe čl. 372 ZPP, Apelacioni sud u Beogradu je našao da žalba nije osnovana.

U sprovedenom postupku nisu učinjene apsolutno bitne povrede odredaba parničnog postupka iz čl. 361 st. 2 ZPP, na koje Apelacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku između GG, kao prodavca i VV, tuženog, kao kupca, dana 16. jula 2002. godine zaključen je, a overen 25. jula 2002. godine, ugovor o kupoprodaji koji je za predmet imao nepokretnosti i to: kuću površine 40m2 koja se nalazi u Borči na kat.parceli aa1 kao i prenos prava korišćenja dvorišta u površini od 5ari i zemljišta od 80m2 i 72,94 ara, za kupoprodajnu cenu od 90.000,00 dinara. U ugovoru je konstatovano da je cena na dan zaključenja i overe ugovora isplaćena, prodavac je zadržao doživotno plodouživanje na nepokretnostima koje su predmet ugovora, kao i da će do kraja života ubirati plodove sa njiva. Predviđeno je da se kupac može ubaštiniti na nepokretnostima posle smrti prodavca, kao i da će kupac o prodavcu lično brinuti i starati se nakon potpisa i overe ugovora, te pomagati u njegovom izdržavanju, pošto se prodavac brinuo o kupcu poslednjih deset godina, a nakon smrti prodavca, kupac će ga sahraniti i snositi sve troškove oko i posle sahrane koji zahtevaju običaji. Svedok SS koji je sačinjavao predmetni ugovor, potvrdio je da je pokojni GG želeo da zaključi ugovor o doživotnom izdržavanju sa tuženim VV, ali da su se zbog složene procedure odlučili za zaključenje ugovora o kupoprodaji, a ne ugovora o doživotnom izdržavanju. Takođe, svedoci SS1 i SS2 su potvrdili da je pok. GG za života govorio da ima zaključen ugovor o doživotnom izdržavanju sa tuženim VV.

Odlučujući o tužbenom zahtevu prvostepeni sud je pošao od odredbe čl. 99 i 101 Zakona o obligacionim odnosima, te je našao da predmetni ugovor, koji nosi naslov ugovor o kupoprodaji, ima elemente ugovora o doživotnom izdržavanju, te da je prava volja ugovornih strana bila da zaključe ugovor o doživotnom izdržavanju, i da su samo zbog izbegavanja složene procedure koja je propisana za zaključenje ugovora o doživotnom izdržavanju, zaključili ugovor o kupoprodaji, te da, iako je u ugovoru navedeno da je kupoprodajna cena isplaćena, prvostepeni sud našao da je zaključen prividan ugovor o kupoprodaji i da ne postoji dokaz da je cena i isplaćena, pri čemu je iz iskaza svedoka utvrđeno da pok. GG nije imao novca kod sebe, tako da je ovaj element ugovora unet samo radi simulovanja ugovora o kupoprodaji. Prvostepeni sud je zaključio da je prava volja pok. GG bila da zaključi ugovor o doživotnom izdržavanju, a ne ugovor o kupoprodaji, te je primenom odredbe čl. 66 Zakona o obligacionim odnosima našao da je zaključeni ugovor o kupoprodaji simulovani pravni posao i kao takav nevažeći, kao i da ugovor o doživotnom izdržavanju, koji je prikrivan ovim ugovorom o kupoprodaji, takođe ne može proizvoditi pravno dejstvo s obzirom da nisu ispunjeni uslovi iz čl. 195 Zakona o nasleđivanju kojim predviđeno da ugovor o doživotnom izdržavanju mora biti zaključen u pismenom obliku i overen od strane sudije, koji je dužan da pre overe pročita strankama ugovor i primaoca izdržavanja naročito upozori na to da imovina koja je predmet ugovora ne ulazi u njegovu zaostavštinu i da se njome ne mogu namiriti nužni naslednici, te da je u suprotnom ugovor ništav.

Stoga, kako je utvrđeno da je sporni ugovor ništav, to je tuženi u obavezi da vrati ono što je primio po osnovu tog ugovora-kuću u aa, na osnovu odredbe čl. 104 st. 1 ZOO.

Neosnovano se u žalbi tuženog ukazuje da predmetni ugovor predstavlja klasičan ugovor o kupoprodaji, te da tuženi nije želeo da zaključi ugovor o doživotnom izdržavanju sa pok. GG, s obzirom da je već imao ugovor o doživotnom izdržavanju zaključenim sa DD, zbog čega bi još jedan ugovor o doživotnom izdržavanju za njega predstavljalo preveliko opterećenje, a s obzirom da je pok. GG jako teško živeo, tuženi je pristao da zaključi ugovor o kupoprodaji kojim bi stekao nepokretnost za nešto nižu cenu, a GG do kraja života koristio nepokretnost za stanovanje, što je izričito i ugovoreno, a ujedno stekao i određena novčana sredstva za život od kupoprodajne cene. Međutim, pravilno je prvostepeni sud tokom postupka utvrdio da je prava volja GG bila da zaključi ugovor o doživotnom izdržavanju, što je potvrdio i svedok SS koji je sačinio predmetni ugovor, a po čijem predlogu nije zaključen ugovor o doživotnom izdržavanju, već ugovor o kupoprodaji, a iz razloga, kako je on to objasnio, zbog lakše procedure zaključenja ugovora. Iz iskaza svedoka SS1 i SS2 utvrđeno je da je pok. GG verovao da je zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju, s obzirom da je za svoga života ovim svedocima govorio kako sa tuženim ima zaključen ugovor o doživotnom izdržavanju. Tvrdnje tuženog da već ima jedan zaključen ugovor o doživotnom izdržavanju i da bi još jedan ugovor bio preveliko opterećenje za njega, ne mogu biti od uticaja na donošenje drugačije odluke u ovoj pravnoj stvari, s obzirom da je od značaja i kakva je bila namera pok. GG prilikom zaključenja predmetnog ugovora, a u prvostepenom postupku utvrđeno da je imao nameru da zaključi ugovor o doživotnom izdržavanju.

Neosnovani su žalbeni navodi da je prvostepeni sud izveo pogrešan zaključak da je ugovorna odredba koja se odnosi na cenu uneta samo radi simulovanja ugovora o kupoprodaji, a s obzirom da ne postoji nikakav dokaz da je cena isplaćena, te da je u samom ugovoru konstatovano da je na dan zaključenja i overe ugovora cena i isplaćena, a činjenica da nije sačinjena posebna priznanica nikako ne može dovesti u pitanje punovažnost predmetnog ugovora, s obzirom da ugovor ima sve elemente predviđene zakonom. Činjenica da je tuženi određena novčana sredstva dao pok. GG i to radi podmirivanja troškova neplaćenih računa za utrošenu električnu energiju (20.000,00 dinara), nije od uticaja na pravilan zaključak prvostepenog suda da predmetni ugovor faktički predstavlja ugovor o doživotnom izdržavanju, s obzirom da je i kod ovakve vrste ugovora moguće da davalac izdržavanja primaocu izdržavanja na ime svoje obaveze isplaćuje određena novčana sredstva pored ostalih obaveza.

Na osnovu izloženog a primenom odredbe čl. 375 ZPP, Apelacioni sud je odlučio kao u izreci, s tim što je potvrđena i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je zasnovana na pravilnoj primeni odredbe čl. 149 i 150 ZPP.

Predsednik veća-sudija
Slavica Srećković, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić

Si id non apparet, non ius deficit sed probatio (Paulus) – Ako se nešto ne dokaže, ne pravo, nego dokaz nedostaje