APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

20.10.2011.

Gž 7489/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 7489/10
20.10.2011. godine
B E O G R A D

APELACIONI SUD U BEOGRADU u veću sastavljenom od sudija Slađane Nakić-Momirović predsednika veća, Marine Jakić i Nevenke Romčević članova veća, u parnici tužioca AA, koga zastupa adv. AB, protiv tuženih BB, koga zastupa adv. BA, BB1, BB2, BB3 i BB4, radi svojine i isplate i protivtužbi tuženih radi prava svojine, odlučujući po žalbama tuženih izjavljenim protiv presude Opštinskog suda u Boru P 1419/01 od 06.11.2008. godine, u sednici veća održanoj 20.10.2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

UKIDA SE presuda Opštinskog suda u Boru P 1419/01 od 06.11.2008. godine i predmet VRAĆA Osnovnom sudu u Boru na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Pobijanom presudom pod stavom prvim je usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno je da je tužilac po osnovu sticanja u porodičnoj zajednici sa tuženicima suvlasnik sa udelom od 12,42% u pokretnim stvarima navedenim u tom delu izreke, a tuženi su obavezani da tužiocu to pravo priznaju i da mu navedeni udeo predaju u svojinu i državinu. Pod stavom drugim je usvojen tužbeni zahtev i tuženici su obavezani da tužiocu solidarno isplate novčanu protivvrednost njegovog doprinosa u sticanju i izgradnji porodične stambene zgrade u aa u iznosu od 69.435,75 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 14.04.2008. godine kao dana veštačenja do isplate. Pod stavom trećim tuženici su obavezani da tužiocu solidarno isplate novčanu protivvrednost njegovog doprinosa u sticanju pomoćnih objekata štale, objekta za kazan i mlin, garaže, septičke jame, vodovodnih cevi i priključka na rezervoar za vodu, priključka za staru kuću sa iskopom i zatrpavanjem kanala i drvene ograde ukupne 336.354,72 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 18.06.2008. godine do isplate. Pod stavom četvrtim tuženici su obavezani da tužiocu plate vrednost njegovog doprinosa u podizanju dva voćnjaka na zemljištu tuženih u aa u ukupnom iznosu od 43.097,40 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od veštačenja 11.11.2007. godine do isplate. Pod stavom petim tuženici su obavezani da tužiocu isplate njegov suvlasnički udeo od 12,42% u k.p. aa1 i aa2, obe KO aa i stambenoj zgradi površine _ m2 na toj parceli u ukupnom iznosu od 908.908,50 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od veštačenja do isplate. Pod stavom šestim je delimično usvojen protivtužbeni zahtev tuženih pa je utvrđeno da su tuženici suvlasnici sa udelom od ukupno 87,58% u pokretnim stvarima navedenim u tom delu izreke, a veći deo tužbenog zahteva za iznos od 12,42% je odbijen kao neosnovan. Pod stavom sedmim je delimično usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno je da su tužioci po istom pravnom osnovu suvlasnici sa 87,58% u pokretnim stvarima navedenim u tom delu izreke, a veći deo tužbenog zahteva do traženog udela od 93,79% je odbijen kao neosnovan. Pod stavom osmim je odbijen protivtužbeni zahtev kojim je traženo da se tužilac obaveže da preuzme regal, aparat za elektrovarenje marke „Gorenje“ i druge pokretne stvari navedene u tom delu izreke i da tužiocima isplati protivvrednost istih stvari u iznosu od 486.050,25 dinara. Pod stavom devetim je utvrđeno da su tuženi-protivtužioci suvlasnici na 220 stabala voćki na zemljištu tužioca sa udelom od 87,58%, a tužilac je obavezan da tuženicima isplati taj udeo u iznosu od 155.016,60 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 11.11.2007. godine kao dana veštačenja do isplate, a veći deo tužbenog zahteva do traženih 166.008,30 dinara je odbijen kao neosnovan. Pod stavom desetim je utvrđeno da su tuženi suvlasnici sa udelom od 87,58% na k.p. aa1 i aa2 obe u KO aa, a veći deo tužbenog zahteva za udeo od 12,42% je odbijen kao neosnovan. Pod stavom jedanaestim je delimično usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno je da su tužioci suvlasnici na zgradi postojećoj na ovim parcelama sa udelom od 87,58%, a veći deo tužbenog zahteva za udeo od 12,42% je odbijen kao neosnovan. Pod stavom dvanaestim je utvrđen prekid postupka po tužbi tužioca AA protiv tužene BB2 radi svojine i isplate i postupka po protivtužbi BB2 protiv tužioca AA radi svojine usled smrti tužene. Pod stavom trinaestim tuženici su obavezani da tužiocu plate parnične troškove u iznosu od 795.973,00 dinara.

Protiv ove presude tuženici BB3, BB1 i BB4 su blagovremeno izjavili žalbu iz svih razloga propisanih u čl. 360 stav 1 ZPP. Protiv iste presude tuženi BB je blagovremeno izjavio žalbu takođe iz svih zakonom predviđenih razloga. Žalioci pobijaju presudu u celini i predlažu da druostepeni sud ukine presudu i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Drugostepeni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu čl. 372 ZPP i našao da su žalbe osnovane.

Tužilac tvrdi da je 04.06.1989. godine zasnovao vanbračnu zajednicu sa tuženom BB4 i da su njih dvoje najpre kao vanbračni partneri a zatim kao supružnici živeli u porodičnoj zajednici sa srodnicima tužene roditeljima BB i BB3 i babom i dedom BB2 i BB1 do aprila 2001. godine. Predmet spora je utvrđenje supoverilačkog odnosno suvlasničkog udela u imovini stečenoj u porodičnoj zajednici (deoba zajedničke imovine). Zbog prirode pravnog odnosa takav spor se može rešiti samo na jednak način prema svim sticaocima, zbog toga su svi članovi porodične zajednice jedinstveni suparničari iz čl. 204 ZPP i oni se smatraju kao jedna parnična stranka. Prema stanju u spisima član porodične zajednice BB2 je umrla u toku prvostepenog postupka, postupak po tužbi tužioca AA prema tuženoj BB2 je prekinut rešenjem Opštinskog suda u Boru P 1419/01 od 26.01.2006. godine, a prekid postupka po tužbi i protivtužbi u odnosu na istu stranku je utvrđen i rešenjem sadržanim u dvanaestom stavu pobijane presude. Kako su svi članovi porodične zajednice u sporu za deobu zajedničke imovine jedinstveni suparničari, postupak nije mogao biti prekinut samo u odnosu na jednog člana porodične zajednice. Nije utvrđeno ko je pravni sledbenik pok. BB2, (neko od tuženih ili lica koja ne učestvuju u postupku), pa se ne može ispitati da li je procesna zajednica po tužbenom i protivtužbenom zahtevu potpuna. U sporu za deobu zajedničke imovine moraju učestvovati svi članovi porodične zajednice, odnosno njihovi pravni sledbenici, a kako je pobijanom presudom postupak u odnosu na jednog člana porodične zajednice prekinut, a izvršena je deoba celokupne zajednički stečene imovine, ostaje nejasno o čemu bi se, kada postupak bude nastavljen odlučivalo. Zbog toga je odluka pod stavom dvanaest pobijane presude posledica propusta prvostepenog suda da sve članove porodične zajednice po čl. 204 ZPP tretira kao jednu parničnu stranku. Ovaj nedostatak je istovremeno i razlog zbog kojeg tuženici imaju pravni interes da pobijaju prvostepenu presudu i u onim delovima u kojima je usvojen njihov protivtužbeni zahtev.

Izreka pobijane presude je protivrečna a razlozi o odlčunim činjenicama koje se odnose na trajanje porodične zajednice i doprinos sticalaca nisu jasni što predstavlja bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz čl. 361 stav 2 tačka 12 ZPP na koju žalba tuženog BB izričito ukazuje. Pored toga, zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nije pravilno utvrđeno.

Prema stanju u spisima tužilac i tužena BB4 su zasnovali vanbračnu zajednicu 04. juna 1989. godine, BB4 je tada bila učenica i njih dvoje su stanovali u iznajmljenom stanu u _. U selo aa su se preselili 1992. godine, a po tužiočevim navodima i nakon toga su držali kao zakupci jednu sobu u _. Prvostepeni sud utvrđuje da je porodična zajednica sa srodnicima tužene zasnovana istovremeno sa vanbračnom zajednicom, da trajanje porodične zajednice nije osporeno, a da su kasniji navodi tuženog BB, da je porodična zajednica zasnovana tek u junu 1992. godine neosnovani. Ovakvi razlozi su suprotni sadržini spisa predmeta jer su svi tuženi u odgovoru na tužbu od 10.11.2001. godine naveli da tužilac i tužena BB4 nisu živeli u porodičnoj zajednici sa ostalim tuženicima do juna 1992. godine, a isto tako su se izjasnili i kada su saslušavani kao parnične stranke 22.03.2002. godine. Zbog toga je zaključak prvostepenog suda da je porodična zajednica zasnovana u junu 1989. godine za sada suprotan sadržini spisa predmeta, a trajanje porodične zajednice nije pravilno utvrđeno. Od pravilnog utvrđenja ove činjenice zavisi sastav zajednički stečene imovine i veličina doprinosa sticalaca.

Po odredbi iz čl. 195 stav 1 PZ koji se na sporni pravni odnos primenjuje na osnovu čl. 357 stav 2 PZ zajedničku imovinu članova porodične zajednice predstavlja ona imovina koju su zajedno sa supružnicima, odnosno vanbračnim partnerima zajedničkim radom stekli članovi njihove porodice u zajednici života. Članovi porodice u smislu tog propisa su krvni, tazbinski ili adoptivni srodnici koji žive zajedno sa supružnicima ili vanbračnim partnerima. Prema tome, da bi se neka imovina smatrala zajedničkom imovinom članova porodične zajednice potrebno je da ona bude rezultat zajedničkog rada supružnika ili vanbračnih partnera i njihovih srodnika i da je stečena u vreme trajanja zajednice života. Upravo zbog toga je bitno da se u ponovnom postupku razjasni kada su tužilac i tužena BB4 zasnovali porodičnu zajednicu sa srodnicima tužene i koje pokretne i nepokretne stvari su stečene zajedničkim radom članova porodične zajednice.

Tužilac je u podnesku od 17.01.2002. godine naveo da su dva putnička automobila marke „_“ i kombi iste marke kupljeni pre zasnivanja porodične zajednice, u podnesku od 13.10.2005. godine je naveo da ova vozila i veći broj poljoprivredne mehanizacije i drugih pokretnih stvari navedenih u tom podnesku predstavljaju vlasništvo tuženih BB i BB3 i da zbog toga u odnosu na te pokretne stvari povlači tužbu, u zapisniku o uviđaju od 07.09.2007. godine je konstatovano da u domaćinstvu tuženih nisu zatečeni kombajn, silokombajn, balirač, kombi i „_“, da postoji putničko vozilo marke „_“ registarske oznake _, ali vozila na koja se odnose tužbeni i protivtužbeni zahtev nisu individualizovana, a obzirom na sadržinu napred navedenih tužiočevih podnesaka za sada se ne može prihvatiti kao pravilno utvrđenje prvostepenog suda da ova vozila predstavljaju zajedničku imovinu članova porodične zajednice. Stoga je potrebno da prvostepeni sud na novoj glavnoj raspravi utvrdi kada su ova vozila nabavljena i da u skladu s tim oceni da li su ona stečena zajedničkim radom članova porodične zajednice ili nisu. Protivtužbenim zahtevom od 21.10.2008. godine tuženici BB3 i BB su tražili da se utvrdi da navedena vozila i ostale pokretne stvari sadržane pod stavom prvim i šestim pobijane presude predstavljaju njihovo vlasništvo, a tuženici BB1 i BB4 nemaju zahtev za utvrđenje prava svojine na tim pokretnim stvarima (prvi stav protivtužbe od 21.10.2008. godine), pa je u odnosu na njih odlučivano suprotno postavljenom protivtužbenom zahtevu. Ostaje da se u ponovnom postupku razjasni da li ovi tuženi, obzirom da nemaju sopstveni zahtev za utvrđenje prava svojine u odnosu na navedene pokretne stvari, treba da imaju status tuženika po tužbenom zahtevu BB3 i BB1 i da li je procesna zajednica po ovom zahtevu potpuna.

Nejasno je da li su stvari navedene u izreci pod stavom sedmim pobijane presude kao što su podna izolacija, drvena lamperija, brodski pod, gipsane ploče, laminat, betonske ploče, unutrašnja vrata keramičke pločice, instalacije i oprema za tri kupatila i jednu kuhinju iz stava šestog presude samostalne stvari ili su ugrađene u porodičnu kuću tuženih u selu aa, a na tu mogućnost ukazuje sadržina izreke pod stavom drugim pobijane presude. Za sada je neizvesno da li se pokretne stvari navedene pod stavom sedmim i osmim pobijane presude odnose na neugrađen građevinski materijal ili na materijal koji je ugradnjom postao sastavni deo stambenog objekta, izreka presude je zbog toga protivrečna i to za sada sprečava njeno ispitivanje. Ako je građevinski materijal naveden u ovim delovima izreke ugrađen i ako je na taj način postao sastavni deo objekta tuženih, on ne bi mogao da bude samostalan predmet prava svojine, pa će prvostepeni sud u ponovnom postupku raspraviti da li su u pitanju samostalne pokretne stvari i u zavisnosti od toga odlučiti o osnovanosti zahteva za utvrđenje prava svojine na tim pokretnim stvarima.

Prvostepeni sud pravilno nalazi da štala, objekat za kazan i mlin, garaža, septička jama, ograda i priključak na vodovod predstavljaju pomoćne objekte koji ne mogu da budu samostalni predmeti prava svojine, već su pripadci stambene zgrade kao glavnog objekta čijoj upotrebi služe. Tužilac stoga ima pravo da srazmerno svom doprinosu u povećanju vrednosti imovine tuženih zahteva naknadu u novcu. Visina tužiočevog doprinosa u povećanju vrednosti stambenog objekta i svim pokretnim i nepokretnim stvarima je između stranaka sporna, a u prvostepenoj presudi su u vezi sa ovim spornim pitanjem izostali razlozi i zbog toga se za sada pravilnost presude u pogledu visine tužiočevog doprinosa i doprinosa ostalih članova porodične zajednice ne može sa sigurnošću ispitati. Veštak VV je procenila moguće doprinose svih sticalaca, ali ne u odnosu na ukupnu vrednost zajedničke imovine, već prema učešću u sticanju ukupnih prihoda domaćinstva, obzirom na zarade, rad u poljoprivredi i ekonomsku bazu. Po nalazu veštaka doprinos tužioca bi mogao da bude 3,24%, 6,21% ili 12,42%. Kako presuda u vezi sa visinom doprinosa sticalaca sem konstatacije da je isti utvrđen iz nalaza veštaka nema drugih razloga njena pravilnost se za sada ne može ispitati kako u pogledu odluke o obligacionim tako i u pogledu odluke o stvarnopravnim zahtevima stranaka.

Odlukom iz stava petog izreke tuženici su obavezani da tužiocu isplate novčanu protivrednost njegovog doprinosa od 12,42% u sticanju k.p. aa1 i aa2 KO aa sa stambenom zgradom površine 450 m2 na toj parceli, pod stavovima desetim i jedanaestim je delimično usvojen protivtužbeni zahtev i utvrđeno je da su tuženici vlasnici dela ove nepokretnosti od ukupno 87,58% a veći deo protivtužbenog zahteva za udeo od 12,42% je odbijen kao neosnovan. Ako se tužiocu isplaćuje suvlasnički udeo u novcu a nepokretnost nije u celini vlasništvo tuženih ostaje nejasno ko je vlasnik udela od 12,42% i zbog toga je izreka u ovim delovima protivrečna.

Prema stanju u spisima k.p. aa1 i aa2 KO aa predstavljaju jednu celinu. Iz izveštaja komisije za vraćanje zemljišta pri Opštini Bor proizlazi da je rešenjem tog organa od 24.11.1993. godine k.p. aa1 u površini od 227 m2 vraćena prodavcu SS, iz čega se ne može izvesti zaključak da je i njoj susedna k.p. aa1 u površini od 0.18.45 ha uopšte bila u režimu društvene svojine i da je dodeljena prodavcu SS u postupku vraćanja zemljišta. U odgovoru na tužbu je navedeno da je tuženi BB kupio ovo zemljište pre zasnivanja porodične zajednice stranaka i da je pravo svojine u odnosu na prodavca utvrđeno pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Boru P 1204/95 od 08.09.1995. godine i predloženo je da se izvede dokaz uvidom u te spise. Taj dokaz nije izveden, vreme sticanja ove parcele nije utvrđeno i zbog toga je zaključak prvostepenog suda da je ova parcela kupljena za vreme zajednice života stranaka za sada nepouzdan.

Razlozi iz kojih je prvostepeni sud obavezao tuženike da tužiocu isplate njegov suvlasnički udeo u kući i k.p. aa2 i aa1 KO aa prema građevinskoj vrednosti kuće i tržišnoj vrednosti zemljišta nisu jasni. Ako ova nepokretnost predstavlja zajedničku imovinu stranaka, tužilac srazmerno svom doprinosu ima pravo na suvlasnički udeo u stoj nepokretnosti bez obzira na visinu udela. Deoba zajedničke imovine po čl. 177 u vezi čl. 195 stav 3 PZ podrazumeva utvrđivanje suvlasničkog udela u zajedničkoj imovini, a visina udela nema uticaja na karakter ovog prava. Suvlasnički udeo u zajedničkoj imovini se određuje prema stepenu izgrađenosti objekta u vreme prestanka porodične zajednice i zbog toga u odsustvu drugačijeg sporazuma stranaka radovi koje su tuženici izveli kasnije ne bi mogli da dovedu do povećanja njihovog suvlasničkog udela. Deoba zajedničke imovine se iscrpljuje utvrđenjem suvlasničkog udela, posle toga suvlasinci u smislu čl. 14, 15 i 16 Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa sporazumno ili u posebnom sudskom postupku uređuju svoje suvlasničke odnose i sprovode deobu suvlasničke nepokretnosti. Pravičnost i ekonomičnost nisu razlozi iz kojih se pravo na suvlasnički udeo, uz protivljenje ostalih zajedničkih vlasnika može transformisati u obligaciono pravo. Tržišna vrednost kuće na k.p. aa2 i aa1 KO aa nije utvrđena, ali ako su navodi žalbe kojima se tvrdi da ova nepokretnost na tržištu ne bi mogla postići vrednost tužiočevog udela obračunatog prema građevinskoj vrednosti objekta princip pravičnosti na koji se pozvao prvostepeni sud bi bio narušen na štetu tuženih. Osim toga, pravičnost i ekonomičnost napred navedenim odredbama PZ nisu predviđene kao razlozi iz kojih se pravo svojine može, po izboru tužioca, transformisati u obligaciono pravo. Odluka o primarnom tužbenom zahtevu sadržana u stavu petom pobijane presude je doneta pogrešnom primenom materijalnog prava i zbog toga je izostalo odlučivanje o eventualnom tužbenom zahtevu.

Stoga će prvostepeni sud u ponovnom postupku otkloniti navedene nedostatke koji se prvenstveno odnose na suparničarsku zajednicu stranaka tako što će ispitati ko je pravni sledbenik preminulog člana porodične zajednice BB2, da li on učestvuje u postupku i u zavisnosti od toga odlučiti o daljem toku postupka, zatim će utvrditi kada je porodična zajednica zasnovana i između kojih lica i pri tom će imati u vidu da porodična zajednica podrazumeva zajednicu života i ekonomsku zajednicu. U široj porodičnoj zajednici postoji podela rada tako što svaki član domaćinstva radi određene poslove i na taj način omogućava drugim članovima da se posvete nekom drugom poslu. Svi oblici rada i saradnje se vrednuju i pri odlučivanju o veličini doprinosa u sticanju određene stvari nije odlučujuće ko je od članova domaćinstva konkretno učestvovao u stvaranju te stvari, a ko je u okviru porodične zajednice radio na nekom drugom poslu. Faktičko je pitanje i od okolnosti svakog konkretnog slučaja zavisi kako će se vrednovati pojedini oblici rada i saradnje u okviru šire porodične zajednice. Udeo u zajednički stečenoj imovini se izračunava tako što se najpre utvrdi vrednost zajednički stečene imovine, od te vrednosti se oduzme učešće posebne imovine pojedinih članova porodične zajednice i učešće materijalne baze i razlika tih vrednosti je rezultat zajedničkog rada sticalaca. Ta vrednost se deli na članove porodične zajednice srazmerno njihovom doprinosu. Članovima porodične zajednice koji su učestvovali materijalnom bazom ili ulaganjem posebne imovine se na procenjenu vrednost radnog doprinosa dodaje doprinos po osnovu učešća materijalne baze ili posebne imovine, zbir tih vrednosti se stavlja u odnos sa ukupnom vrednošću zajednički stečene imovine i tako se izračunava suvlasnički udeo. Članu porodice koji u sticanju učestvuje samo radom udeo se utvrđuje tako što se procenjena vrednost njegovog radnog doprinosa stavi u odnos sa ukupnom vrednošću zajednički stečene imovine.

Iz navedenih razloga na osnovu čl. 376 stav 1 i 377 stav 2 ZPP je odlučeno kao u izreci rešenja.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Slađana Nakić-Momirović s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić