APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

2.03.2011.

Gž 7187/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 7187/10
Dana 02. marta 2011. godine
B E O G R A D

U I M E N A R O D A

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Slavice Srećković, predsednika veća, Vladislave Milićević i Sanje Pejović, članova veća, u parnici tužilaca AA i AA1, koje zastupa AB, advokat, protiv tužene Kompanije "BB", radi naknade štete, odlučujući o žalbama tužioca AA1 i tužene izjavljenim protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4350/07 od 07. aprila 2008. godine, u sednici veća održanoj dana 02. marta 2011. godine, doneo je

P R E S U D U

POTVRĐUJE SE presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4350/07 od 07. aprila 2008. godine u delu stava prvog izreke kojim je odlučeno o glavnom dugu, u stavu drugom i trećem izreke, a žalbe tužioca AA1 i tužene Kompanije "BB" u ovom delu ODBIJAJU kao neosnovane.

PREINAČUJE SE presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4350/07 od 07. aprila 2008. godine u delu stava prvog izreke kojim je odlučeno o kamati, tako što se OBAVEZUJE tužena Kompanija "BB" da tužilji AA na iznos glavnog duga od 662.303,06 dinara plati zakonsku zateznu kamatu od 07.04.2008. godine do isplate u roku od 15 dana po prijemu ove presude, dok se tužbeni zahtev tužilje za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos glavnog duga za period od 12.05.2004. godine do 07.04.2008. godine ODBIJA kao neosnovan.

O b r a z l o ž e nj e

Pobijanom presudom, stavom prvim izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev pa je obavezana tužena da tužilji AA na ime naknade štete zbog izgubljenog izdržavanja za period od 01.01.1985. godine do 31.08.1994. godine isplati iznos od 662.303,06 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 12.05.2004. godine do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca AA1 kojim je traženo da se obaveže tužena da mu na ime izdržavanja majke za period od 01.01.1983. godine do 31.12.1984. godine isplati iznos od 106.110,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 12.05.2004. godine do isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužilji AA naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 566.400,00 dinara.

Blagovremenim žalbama tužilac AA1 i tužena "BB" pobijali su navedenu presudu iz svih zakonskih razloga i to tužilac u odbijajućem delu a tužena u usvajajućem delu, kao i odluku o troškovima parničnog postupka.

Ispitujući pravilnost i zakonitost pobijane presude u smislu čl. 372 ZPP, Apelacioni sud je našao da je žalba tužioca AA1 neosnovana, a da je žalba tužene delimično osnovana.

U postupku pred prvostepenim sudom nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz čl. 361 st. 2 ZPP, na koje ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, niti druge povrede koje su bile ili mogle biti od uticaja na donošenje pravilne i zakonite odluke, a suprotno navodima žalbi stranaka pobijana presuda je sa jasnim i neprotivurečnim razlozima o svim bitnim činjenicama.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju sada pok. PP, suprug tužilje AA i otac tužioca AA1, poginuo je dana _.197_. godine u saobraćajnom udesu do koga je došlo krivicom ŠŠ, koji je kritičnom prilikom upravljao vozilom osiguranim kod tužene osiguravajuće organizacije, koje činjenice među parničnim strankama nisu bile sporne, zbog čega je oglašen krivim pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Valjevu K.13/81 jer je izvršio krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz čl. 201 st. 5 u vezi čl. 195 st. 3 i st. 1 KZ RS. Pravnosnažnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1831/85 od 26.06.1986. godine, pravni prethodnik tužene obavezan je da tužiocima naknadi štetu po drugim vidovima iz ovog udesa tj. pretrpljenu nematerijalnu štetu i materijalnu štetu na ime troškova sahrane, a AA2, kćerki tužilje i pok. PP, štetu zbog izgubljenog izdržavanja u vidu rente, tako da im je po tom osnovu u toku 1986. i 1987. godine isplaćeno ukupno 1.118.216,00 dinara, koje činjenice takođe nisu bile sporne među strankama. Pre pogibije pok. PP živeo je sa suprugom, kćerkom, sinom i snajom u zajedničkom domaćinstvu na poljoprivrednom imanju, koje je imalo 7ha zemlje. Kćerka AA2 se udala _.198_. godine, napustivši domaćinstvo, od kada joj tužena ne isplaćuje rentu.U periodu od 01.01.1983. godine do 31.12.1984. godine izdržavanju majke tj. tužilje AA doprinosio je tužilac AA1. Rešenjem RFPIO samostalne delatnosti od 24.03.1995. godine tužilji AA je priznato pravo na starosnu penziju počev od 24.09.1994. godine. Iz nalaza i mišljenja veštaka medicinske struke od 19.05.1989. godine, te dopune nalaza i mišljenja, kao i izjašnjenja na zapisniku pred sudom od 14.11.1989. godine, utvrđeno je da tužilja od 1979. godine boluje od bolesti srca i drugih hroničnih bolesti usled kojih nije sposobna da obavlja poslove koji su uobičajeni za poljoprivrednog proizvođača, da je od početka lečenja u toku 1979. godine mogla obavljati samo poslove domaćice, odnosno lakše poslove, dok teže poslove nije mogla da obavlja, a poslove poljoprivrednog proizvođača uopšte nije mogla da obavlja.Veštačenjem preko veštaka ekonomsko-finansijske struke VV od 03.11.2003. godine, te dopune nalaza i mišljenja istog veštaka od 13.05.2004. godine, imajući u vidu da je domaćinstvo tužilje u vreme smrti supruga bilo mešovito domaćinstvo tj. domaćinstvo koje se bavilo poljoprivrednom proizvodnjom pre svega za lične potrebe, te imajući u vidu da je sada pok. Dragoslav obezbeđivao sredstva i od povremenog rada u građevinarstvu i to do iznosa koji je potreban porodici za normalni život, a da pri tom veštaku nije bio poznat broj dana koji je pok. PP proveo u građevinarstvu, utvrđena je visina štete preko najpovoljnijeg proseka privrede u mesecu obračuna pomnoženog sa brojem meseci u spornom periodu (prosek privrede za Kruševac iznosio je 2.104.515,00 dinara), polazeći od toga da bi tužilji Koviljki u ovoj varijanti, na kojoj je prvostepeni sud zasnovao svoju odluku, pripadalo 50%, s obzirom na to da supružnici dele dobit srazmerno u slučaju bolesti na 50-50%, tako da bi tužilji po osnovu naknade štete za izdržavanje u spornom periodu od 01.01.1983. godine do 31.12.1984. godine pripadao iznos od 1.052.258,00 dinara, dok bi se deo dobiti koji je tužilac Zoran ostvarivao, i koji je od 01.01.1983. godine do 31.12.1984. godine izdržavao majku, delio prema članovima njegovog porodičnog domaćinstva, pa bi za tužilju AA iznos naknade štete zbog izgubljenog izdržavanja iznosio 946.148,00 dinara, a za tužioca AA1 106.110,00 dinara.

Imajući u vidu ovakvo utvrđeno činjenično stanje, koje ovaj sud u svemu prihvata kao pravilno i potpuno utvrđeno, pravilno je postupio prvostepeni sud kada je odlučio kao u delu stava prvog izreke kojim je odlučeno o glavnom dugu, te u stavu drugom izreke, pravilno primenjujući na utvrđeno činjenično stanje u ovom delu materijalno pravo i to čl. 188 u vezi čl. 194 ZOO, dajući razloge koje u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud.

Naime, pravilno je prvostepeni sud našao da potraživanje tužilje nije zastarelo, jer se odnosi na period od 01.01.1985. godine do 24.03.1994. godine, kada je tužilja ostvarila pravo na starosnu penziju, kao ni potraživanje tužioca Zorana koje se odnosi na period od 01.01.1983. godine do 31.12.1984. godine, a imajući u vidu da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 04.12.1986. godine, s tim što se o prigovoru zastarelosti potraživanja tužioca ima prosuđivati primenom odredaba čl. 376 ZOO, a ne odredaba čl. 377 u vezi čl. 373 st. 3 ZOO kako to pogrešno zaključuje prvostepeni sud. Pored toga, pravilno je postupio prvostepeni sud kada je našao da izvršenim isplatama po pravnosnažnoj presudi prvostepenog suda P. 1831/85 od 26.06.1986. godine limit, koji je u vreme štetnog događaja iznosio 2.500.000,00 tadašnjih dinara, nije iscrpljen. Osim toga, prilikom odlučivanja o tužbenom zahtevu tužilje, prvostepeni sud je pravilno imao u vidu da je u pravnosnažno okončanom postupku P. 1831/85 utvrđeno da je sada pok. PP doprineo udesu sa 30%, a osiguranik tužene sa 70%, a imajući u vidu i nalaz i mišljenje veštaka saobraćajne struke VV1 od 18.06.2004. godine, prema kojem je do predmetne saobraćajne nezgode došlo propustom oba učesnika, te da se propust pok. PP kao pešaka sastojalo u tome što je pretrčavanjem započeo prelazak puta na mestu van pešačkog prelaza u uslovima smanjene vidljivosti, a da pri tome nije obratio dovoljnu pažnju na nadolazeće putničko vozilo, iako je imao mogućnost da odustajanjem od prelaska puta izbegne nezgodu. Takođe, pravilno je našao da je tužilja pre smrti supruga tj. imala pravo zahtevati izdržavanje od njega, s obzirom da je od 1979. godine obolela, zbog čega nije bila u mogućnosti da obavlja poljoprivredne radove u domaćinstvu u kojem je živela, i kojima se do tada isključivo bavila i jedino tako ostvarivala prihode, da je u vreme smrti svog bračnog druga bila stara 49 godina, da je u zajedničkom domaćinstvu živela sa sinom, snajom i kćerkom koji su se takođe bavili poljoprivrednom proizvodnjom, a druge prihode nisu imali, te da je domaćinstvo tužilje raspolagalo još jedino prihodima koje je sad pok. PP povremeno ostvarivao od radova u građevinarstvu, pravilno umanjivši iznos koji bi prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke VV pripadao tužilji na ime izgubljenog izdržavanja u spornom periodu od 946.148,00 dinara za 30%, koliki je doprinos pok. PP nastanku udesa, tj. za iznos od 283.844,04 dinara, obavezujući tuženog da tužilji na ime naknade štete zbog izgubljenog izdržavanja isplati iznos od 662.303,06 dinara i to za period od 01.01.1985. godine pa do 23.09.1994. godine, kada je ostvarila pravo na starosnu penziju, pri čemu je prilikom odmeravanja visine naknade štete pravilno imao u vidu i lične potrebe davaoca izdržavanja, što je i veštak imao u vidu prilikom utvrđivanja visine štete.

Kada je reč o zahtevu tužioca Zorana kojim je traženo da se obaveže tužena da mu na ime izdržavanja majke za period od 01.01.1983. godine do 31.12.1984. godine isplati iznos od 106.110,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 12.05.2004. godine do isplate, pravilno je prvostepeni sud našao da je ovaj zahtev neosnovan imajući u vidu da bi on, kao lice koje je eventualno snosilo troškove izdržavanja majke u ovom periodu, imao pravo tražiti naknadu ovih troškova samo od onoga koji je po zakonu bio dužan da daje izdržavanje, ukoliko su učinjeni troškovi bili nužni, a shodno odredbi čl. 319 Zakona o braku i porodičnim odnosima RS, koji je u to vreme bio na snazi. U konkretnom slučaju takve obaveze na strani tužene osiguravajuće organizacije nije bilo, tim pre što je tužilac AA1 imao i moralnu obavezu da izdržava svoju majku za vreme dok je bila bolesna i dok nije bila ustanovljena obaveza tužene da joj na ime izgubljenog izdržavanja plaća rentu zbog pogibije supruga koji je doprinosio njenom izdržavanju. Shodno iznetom tužiocu ovo pravo ne bi pripadalo ni primenom odredaba čl. 156 st. 1 u vezi čl. 165 st. 1 i 357 st. 1 sada važećeg Porodičnog zakona, pa su u tom smislu neosnovani navodi žalbe tužioca da je pobijana presuda u ovom delu zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Navodima žalbe tužene osiguravajuće organizacije kojima se ukazuje na to da bi se zarada sada pok. PP delila na sve članove njegovog porodičnog domaćinstva tj. tužilju, kao njegovu suprugu, sina, snaju i dvoje unučadi, te kćerku koja je sve do 1983. godine živela u njegovom domaćinstvu, jer se radilo o petočlanom porodičnom domaćinstvu, da je i u spornom periodu tužilja živela u petočlanoj porodici, sa sinom, snajom i dva odrasla unučeta, te bi u tom slučaju, da je pok. Dragoslav ostao živ, njihova porodica bila šestočlana, pa bi se zarada sa zajedničkog imanja i od dopunskog rada delila na šest jednakih delova, a ne na način kako je to sud prihvatio, ne dovodi se u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane odluke. Ovo stoga što bi, i po nalaženju ovoga suda, a kako je to pravilno našao i prvostepeni sud, pok. PP, s obzirom na to da se sin oženio 1973. godine, te da se kćerka udala 1983. godine i napustila domaćinstvo, imao obavezu da doprinosi izdržavanju samo svoje supruge i to sa iznosom od 50% od svojih prihoda, a ne i sina, snahe i njegove dece, nezavisno od toga što bi eventualno svi živeli u istom domaćinstvu.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke ove odluke primenom čl. 375 u vezi čl. 387 tač. 2 ZPP, s obzirom da preinačenje nije uticalo na visinu odluke o troškovima parničnog postupka, a koja je doneta u svemu shodno čl. 149 i 150 ZPP a prema postignutom uspehu stranaka u sporu.

Međutim, osnovano se žalbom tužene ukazuje da je pobijana presuda u delu stava prvog izreke kojim je odlučeno o zakonskoj zateznoj kamati na glavni dug zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Naime, imajući u vidu da je visinu duga tužene po osnovu naknade štete na ime izgubljenog izdržavanja tužilje u spornom periodu prvostepeni sud utvrdio na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke od 03.11.2003. godine, te dopune nalaza i mišljenja istog veštaka od 13.05.2004. godine, da se shodno odredbi čl. 189 st. 2 ZOO visina štete utvrđuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, a da tužioci nisu dokazali da bi šteta u vreme presuđenja bila veća od utvrđene, to je Apelacioni sud shodno čl. 380 tač. 4 ZPP preinačio pobijanu presudu u ovom delu stava prvog izreke i obavezao tuženu da tužilji na iznos glavnog duga od 662.303,06 dinara plati zakonsku zateznu kamatu od 07.04.2008. godine, kao dana donošenja prvostepene odluke, do isplate, dok je zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos glavnog duga za period od 12.05.2004. godine, kao dana veštačenja, do 07.04.2008. godine odbio kao neosnovan.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u stavu drugom izreke ove odluke primenom čl. 380 tač. 4 ZPP.

Istovremeno je ovaj sud imao u vidu da očiglednu pogrešku u pisanju brojeva u pogledu označavanja visine glavnog duga na strani devetoj obrazloženja u svako doba prvostepeni sud može da otkloni posebnim rešenjem shodno čl. 349 ZPP.

Predsednik veća-sudija
Slavica Srećković, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić