APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

9.06.2010.

Gž 7121/10

REPUBLIKA SRBIJA APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 7121/10
Dana 09.06.2010. godine
BEOGRAD

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Vesne Obradović, predsednika veća, Vere Petrović i Vere Mušović, članova veća, u parnici tužioca UDRUŽENjA OSIGURAVAČA SRBIJE -Garantni fond iz Beograda, Bulevar Despota Stefana broj 68-6, koga zastupa advokat AB protiv tuženog BB, radi regresa, odlučujući o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P broj 11067/07 od 22.10.2008.godine, u sednici veća održanoj dana 09.06.2010.godine, doneo je

R E Š E Nj E

POTVRĐUJE SE rešenje, sadržano u stavu prvom izreke presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P broj 11067/07 od 22.10.2008.godine, a žalba tuženog u tom delu ODBIJA kao neosnovana.

UKIDA SE presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P broj 11067/07 od 22.10.2008.godine u stavu drugom i trećem izreke i predmet VRAĆA Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.

Obrazloženje

Pobijanom presudom u stavu prvom izreke odbijen je prigovor mesne nenadležnosti Prvog opštinskog suda u Beogradu.

Stavom drugim izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime regresa isplati iznos od 384.840,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10.03.2006.godine do isplate, u roku od 15 dana.

Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da tužiocu nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 26.000,00 dinara, u roku od 15 dana.

Protiv navedene presude tuženi je blagovremeno izjavio žalbu zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude primenom odredaba članova 372 i 388 ZPP, Apelacioni sud je našao da je žalba tuženog protiv odluke o prigovoru mesne nenadležnosti neosnovana, a u preostalom delu u pogledu odluke o tužbenom zahtevu i troškovima postupka, osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tuženi je pravnosnažnom krivičnom presudom oglašen krivim zbog učinjenog krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja, jer je upravljajući putničkim vozilom postupio protivno odredbama člana 45 stav 1 ZOOBS-a, pa je osuđen na novčanu kaznu u iznosu od 10.000,00 dinara. U ovoj saobraćajnoj nezgodi povređena je pešakinja AA. Tužilac je ponudio AA da zaključe sporazum o vansudskom poravnanju, na osnovu kog bi joj isplatio iznos od 384.840,00 dinara, koji predstavlja 60% pretrpljene štete, čiju je visinu utvrdio tužilac na osnovu nalaza i mišljenja lekara -cenzora tužioca (u pogledu nematerijalne štete), a tužilac je takođe utvrdio i visinu doprinosa oštećene od 40%, na osnovu sadržine pravnosnažne krivične presude. Spomenuti sporazum je dostavljen uz tužbu a iz istog se vidi da je potpisan od strane punomoćnika oštećene a nije potpisan od strane ovlašćenog lica tužioca. Potom je tužilac dana 09.03.2006.godine izvršio isplatu u iznosu od 465.804,37 dinara na ime naknade štete po sporazumu i u iznosu od 34.740,00 dinara na ime advokatskih troškova. Tužilac tužbom potražuje iznos od 384.840,00 dinara koji je ponuđen oštećenoj AA vansudskim sporazumom, sa kamatom od dana izvršene isplate.

Polazeći od činjenice da je vozilo kojim je upravljao tuženi u trenutku nezgode bilo neosigurano od odgovornosti za štetu nanetu trećim licima u smislu člana 73 tačka 2 Zakona o osiguranju imovine i lica, prvostepeni sud je našao da je tužbeni zahtev osnovan, imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, te da je tužilac isplatio štetu trećem licu i stupio u sva prava oštećenog prema tuženom, koji je za štetu odgovoran u smislu člana 939 ZOO u vezi sa članom 104 Zakona o osiguranju imovine i lica, pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke pobijane presude.

Ceneći istaknuti prigovor mesne nenadležnosti, prvostepeni sud je našao da je isti neosnovan, imajući u vidu da je članom 45 stavom 1 u vezi sa stavom 3 ZPP propisano da je nadležan sud na čijem je području štetna radnja izvršena ili sud na čijem je području štetna posledica nastupila, pa kako je za tužioca štetna posledica nastala isplatom naknade oštećenom, što se desilo na području Prvog opštinskog suda u Beogradu, odlučeno je kao u stavu prvom izreke pobijane presude.

Pravilno je odlučio prvostepeni sud kada je odbio prigovor mesne nenadležnosti, dajući za svoju odluku dovoljne i jasne razloge, koje prihvata i ovaj sud, a pravilnost ove odluke žalbenim navodima nije dovedena u sumnju.

Stoga je odlučeno kao u stavu prvom izreke ovog rešenja, primenom odredbe člana 387 tačka 2 ZPP.

Međutim, odluka o tužbenom zahtevu je zasnovana na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, zbog čega se nije mogla oceniti ni pravilnost primene materijalnog prava.

Naime, tuženi je u odgovoru na tužbu istakao da nema saznanje da je vođena parnica za naknadu štete pred Opštinskim sudom u Leskovcu, da bi u tom postupku učestvovao da je znao da se vodi, da ni vansudsko poravnanje nije moglo biti zaključeno bez njegovog učešća, da je nadoknadio štetu oštećenoj, paje osporio tužbeni zahtev u celini. Tužilac je u tužbi naveo daje isplatu oštećenoj izvršio na osnovu presude Opštinskog suda u Leskovcu P broj 2240/05 od 15.09.2005.godine, ali tu presudu nije dostavio uz tužbu . Iz prepiske tužioca i tuženog pre pokretanja ovog spora proizilazi da se tužilac pre nego što je izvršio isplatu obratio tuženom da on isplati oštećenoj iznos utvrđen vansudskim poravnanjem, što je tuženi odbio ističući da je osnovni uzrok za nastanak nezgode nepravilno i nepropisno kretanje AA, što proizilazi iz nalaza komisije veštaka Instituta za saobraćaj i iz krivične presude.

U ovakvoj situaciji, kada tuženi osporava visinu utvrđenog doprinosa na strani oštećene od 40%, prvostepeni sud je bio dužan da utvrdi i razjasni da li je tužilac izvršio isplatu oštećenoj u skladu sa vansudskim poravnanjem ili u skladu sa presudom na koju se poziva u tužbi, a koju nije dostavio. Ova obaveza prvostepenog suda proističe iz odredbe člana 299 ZPP po kojoj će se sud starati da se u toku rasprave iznesu sve bitne činjenice, da se dopune nepotpuni navodi stranaka o važnim činjenicama i da se označe ili dopune dokazna sredstva koja se odnose na navode stranaka i pruže sva razjašnjenja potrebna da bi se utvrdilo činjenično stanje važno za odluku.

Ova činjenica je bitna iz razloga što bi u slučaju da je u pravnosnažno okončanom parničnom postupku utvrđen doprinos oštećene, sa jedne strane, i tuženog sa druge strane, tužilac imao pravo da po tom osnovu celokupnu isplaćenu naknadu štete potražuje od tuženog u regresnom postupku. S druge strane, u slučaju da je isplata izvršena u skladu sa vansudskim poravnanjem, i to nakon što je tuženi osporio visinu utvrđenog doprinosa na strani oštećene od 40% (dopisom koji je uputio tužiocu 2005.godine), prvostepeni sud bi bio dužan da ceni i kao prethodno pitanje utvrdi da li je od strane ovlašćenih službi tužioca pravilno utvrđen doprinos. Ovo iz razloga što bi u slučaju da je visina doprinosa učesnika u nezgodi utvrđena nepravilno a na štetu tuženog, tužilac imao pravo da potražuje samo deo isplaćene naknade štete, koji bi odgovarao pravilno utvrđenom procentu doprinosa tuženog .

Valja napomenuti, da je uz žalbu dostavljen nalaz komisije veštaka Instituta za saobraćaj, dat u krivičnom postupku, prema kom je osnovni propust vezan za nastanak saobraćajne nezgode na strani pešakinje, koja je svojim neodlučnim kretanjem izazvala opasnu situaciju, a da nije menjala režim svog kretanja, do nezgode ne bi došlo, dok se propusti tuženog ogledaju u prekoračenju brzine, jer je u trenutku započinjanja kočenja vozio 72 kilometara na čas iako je bilo dozvoljeno 60 kilometara na čas, ali se svakako ni pri dozvoljenoj brzini ne bi zaustavio do mesta naleta na pešakinju. Jasno je iz ovako datog nalaza u krivičnom postupku da doprinos pešakinje mora biti veći od doprinosa tuženog.

Stoga će u ponovnom postupku prvostepeni sud utvrditi bitne činjenice za odluku, na koje je ukazano ovim rešenjem, pa će najpre razjasniti da li je vođen parnični postupak ili je isplata izvršena na osnovu vansudskog poravnanja, u zavisnosti od čega će dalje izvoditi dokaze na okolnost visine doprinosa tuženog nastanku štete, u skladu sa predlozima parničnih stranaka ili će bitne činjenice utvrditi primenom pravila o teretu dokazivanja.

Pošto utvrdi sve činjenice relevantne za donošenje odluke, prvostepeni sud će pravilnom primenom materijalnog prava ponovo oceniti da li je tužbeni zahtev osnovan. Za odluku koju donese izložiće razloge o bitnim činjenicama i dokaze iz kojih te činjenice utvrđuje, kao i propise na kojima odluku zasniva.

Kako odluka o troškovima postupka zavisi od konačnog ishoda spora, to je u smislu odredbe člana 161 stav 3 ZPP i ona morala biti ukinuta.

Iz izloženih razloga odlučeno je kao u stavu drugom izreke, primenom odredbe člana 377 ZPP.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Vesna Obradović

D.P.