REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 6812/10
Dana 12.5.2011. godine
B E O G R A D
U IME NARODA
APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Olge Sokić, predsednika veća, Dragane Mirosavljević i Vere Petrović, članova veća, u parnici tužilje AA, čiji je punomoćnik AB, advokat, protiv tužene Republike Srbije-Ministarstva odbrane Republike Srbije, koju zastupa Direkcija za imovinskopravne poslove-Odeljenje u Beogradu, ul.Svetozara Markovića br.21, radi naknade štete, odlučujući o žalbama tužilje i tužene izjavljenim protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P.br.672/08 od 24.02.2009.godine, u sednici veća održanoj dana 12.5.2011.godine, doneo je sledeću
PRESUDU
ODBIJA SE kao neosnovana žalba tužilje i POTVRĐUJE presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P.br.672/08 od 24.02.2009.godine u stavu drugom izreke.
PREINAČAVA SE presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P.br.672/08 od 24.02.2009.godine u stavu prvom izreke tako što se ODBIJA tužbeni zahtev tužilje AA za isplatu iznosa od 117.520,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22.11.2002.godine pa do isplate, kao neosnovan.
PREINAČAVA SE odluka o troškovima postupka sadržana u stavu trećem izreke presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P.br.672/08 od 24.02.2009.godine godine tako što se ODBIJA kao neosnovan zahtev tužilje za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 55.790,00 dinara.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P.br.672/08 od 24.02.2009.godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena Republika Srbija-MO da tužilji na ime naknade štete, manje isplaćene jednokratne novčane pomoći, isplati iznos od 117.520,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22.11.2002.godine pa do isplate, u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tužena da joj na ime naknade štete isplati preko dosuđenog iznosa kao u st.I izreke presude, a do traženog iznosa od 501.000,00 dinara, odnosno za iznos od 383.480,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 22.11.2002.godine pa do isplate, kao neosnovan. Stavom trećim izreke obavezana je tužena da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 55.790,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.
Protiv navedene presude žalbe su blagovremeno izjavile obe parnične stranke i to tužilja protiv odbijajućeg dela iz svih zakonskih razloga predviđenih čl.360 ZPP-a, a tužena protiv usvajajućeg dela zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Ispitujući pravilnost pobijane odluke, u smislu čl.372 Zakona o parničnom postupku Apelacioni sud je našao:
- žalba tužene je osnovana, a žalba tužilje neosnovana.
Pri donošenju pobijane odluke nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz čl.361 st.2 tač.1, 2, 5, 7 i 9 ZPP, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, a žalbama se posebno ne ukazuje na druge povrede postupka.
Tužilja u konkretnom slučaju traži isplatu razlike između iznosa jednokratne novčane pomoći u skladu sa čl.5 Uredbe o ostvarivanju prava na jednokratnu novčanu pomoć, osposobljavanju bračnog druga i o naknadi za školovanje dece i iznosa koji joj je utvrđen i isplaćen po rešenju VP 1122-12 Beograd UP-1 br.256-14/01 od 22.11.2002.godine.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilji je na osnovu rešenja tužene VP 1122-12 Beograd UP-1 br.256-14/01 od 22.11.2002.godine dodeljena i isplaćena jednokratna novčana pomoć u iznosu od 131.222,00 dinara. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke proizilazi da je tužilji trebalo isplatiti, prema čl.5 Uredbe o ostvarivanju prava na jednokratnu novčanu pomoć, osposobljavanju bračnog druga i o naknadi za školovanje dece, iznos od 248.742,00 dinara. Kada se od ovog iznosa oduzme već isplaćeni iznos od 131.222,00 dinara, po rešenju tužene od 22.11.2002.godine, dobija se iznos od 117.520,00 dinara, kao razlika na ime manje isplaćene jednokratne novčane pomoći, koja pripada tužilji, na dan donošenja rešenja 22.11.2002.godine.
Prvostepeni sud je, imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje za naknadu štete, kao u stavu prvom izreke ožalbene presude, u visini utvrđenoj nalazom i mišljenjem sudskog veštaka, nalazeći da je tužena na osnovu čl.172 ZOO odgovorna za naknadu štete, u visini razlike na ime manje isplaćene jednokratne novčane pomoći. Stavom drugim izreke sud je odbio tužbeni zahtev u preostalom delu kao previsoko postavljen.
Polazeći od napred navedenog, prvostepeni sud je na osnovu pravilno utvrđenog činjeničnog stanja pravilno odbio tužbeni zahtev kao u stavu drugom izreke, a pogrešno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev kao u stavu prvom izreke i obavezao tuženu da tužilji isplati iznos od 117.520,00 dinara.
Naime, tužilji je na osnovu rešenja tužene od 22.11.2002.godine priznato pravo i dodeljena jednokratna novčana pomoć u iznosu od 131.222,00 dinara. Navedeni iznos je tužilji isplaćen u celosti. Protiv ovog rešenja, konačnog u upravnom postupku, tužilja je u skladu sa poukom o pravnom leku mogla da pokrene upravni spor podnošenjem tužbe Vrhovnom vojnom sudu u Beogradu, u roku od 30 dana od dana prijema rešenja.
Prema čl.1 Zakona o upravnim sporovima (Službeni glasnik Republike Srbije br.46/96 od 04.10.1996.godine, važećeg u vreme donošenja rešenja tužene), u upravnim sporovima sudovi odlučuju o zakonitosti akata kojima državni organi i preduzeća ili druge organizacije koje vrše javna ovlašćenja rešavaju o pravima ili obavezama fizičkih lica, pravnih lica ili drugih stranaka u pojedinačnim upravnim stvarima. U skladu sa čl.10 st.1 istog zakona, upravni akt može se pobijati ako u aktu nije ili nije pravilno primenjen zakon, drugi propis ili opšti akt; ako je akt doneo nenadležni organ; ako u donošenju akta nije postupljeno po pravilima postupka, a naročito što činjenično stanje nije pravilno utvrđeno, ili što je iz utvrđenih činjenica izveden nepravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja.
Iz navedenog proizilazi da je o zakonitosti odnosno pravilnosti donošenja i primene akata u pojedinačnim upravnim stvarima trebalo rešavati u upravnom sporu, u skladu sa Zakonom o upravnim sporovima, kako je navedeno u pouci o pravnom leku u rešenju, čiju zakonitost odnosno pravilnost tužilja pobija u ovom postupku tužbom za naknadu štete.
S obzirom da je tužena isplatila tužilji celokupan iznos jednokratne novčane pomoći, priznat rešenjem od 22.11.2002.godine, to je zahtev za naknadu štete zbog manje isplaćenog iznosa jednokratne novčane pomoći neosnovan, jer je tužena postupila u skladu sa konačnim rešenjem, čiju zakonitost i pravilnost tužilja nije osporila u za to predviđenom upravnom sporu, pa se ne može govoriti o nezakonitom odnosno nepravilnom radu tužene.
Kako je zahtev za naknadu štete u konkretnom slučaju iz napred navedenih razloga u celini neosnovan, to je Apelacioni sud na osnovu člana 375 i 380 tač. 4 ZPP-a odlučio kao u stavu prvom i drugom izreke.
Apelacioni sud je shodno članu 161 stav 1 i 2 ZPP-a, s obzirom da tužilja nije uspela u sporu, odbio zahtev tužilje za naknadu troškova postupka.
Sa izloženog, a na osnovu člana 387 stav 3 ZPP-a odlučeno je kao u stavu trećem izreke ove odluke.
Predsednik veća – sudija
Olga Sokić s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj sudske pisarnice
Svetlana Antić