APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

5.07.2012.

Gž 6152/11

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 6152/11
05.07.2012.godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija: Vladislave Milićević, predsednika veća, Vesne Matković i Ivana Negića, članova veća, u parnici tužilje AA, čiji je punomoćnik AB, advokat iz Majdanpeka, Karađorđeva bb, protiv tuženog JP “Putevi Srbije” sa sedištem u Beogradu, Bulevar Kralja Aleksandra 282, čiji je punomoćnik BA, diplomirani pravnik zaposlen kod tuženog, radi naknade štete, odlučujući o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Negotinu, Sudske jedinice u Majdanpeku P.br.1506/10 od 25.08.2011.godine, u sednici veća održanoj dana 05.07.2012.godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tuženog i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Negotinu, Sudske jedinice u Majdanpeku P.br.1506/10 od 25.08.2011.godine u stavu prvom, drugom i četvrtom izreke.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Negotinu, Sudske jedinice u Majdanpeku P.br.1506/10 od 25.08.2011.godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime naknade materijale štete nastale dana 04.03.2010.godine, na vozilu marke “_” tip “_”, registarske oznake aa isplati iznos od 156.418,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na ovaj iznos počev od 25.08.2011.godine, kao dana presuđenja, pa do konačne isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime naknade nematerijalne štete isplati i to: za pretrpljeni strah iznos od 100.000,00 dinara, za pretrpljeni fizički bol iznos od 100.000,00 dinara, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 70.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, od 25.08.2011.godine, kao dana presuđenja, pa do konačne isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje za razliku od dosuđenog do potraživanog iznosa na ime nematerijalne štete i to: za pretrpljeni strah za iznos od 50.000,00 dinara, za pretrpljeni fizički bol za iznos od 50.000,00 dinara, i za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti za iznos od 130.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25.08.2011.godine do konačne isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 110.680,00 dinara.

Protiv navedne presude u stavu prvom, drugom i četvrtom izreke žalbu je blagovremeno izjavio tuženi pobijajući je zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu čl.372 ZPP ("Službeni glasnik RS” br.125/04 i 111/09), a koji se primenjuje na osnovu čl. 506 ZPP (“Službeni glasnik RS” br.72/2011) Apelacioni sud u Beogradu je našao da žalba tuženog nije osnovana.

U postupku pred prvostepenim sudom nije učinjena neka od bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz čl.361 stav 2 tač.1, 2, 5, 7 i 9 ZPP, na koje Apelacioni sud, kao drugostepeni, pazi po službenoj dužnosti, a suprotno navodima žalbe tuženog ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz čl.361 st.2 tač.12 ZPP, jer je pobijana presuda sa jasnim i neprotivurečnim razlozima o svim bitnim činjenicama.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 04.03.2010.godine oko 18,20 časova, na putu Kučevo-Majdanpek, na oko dva kilometra od Majdanpeka, sa brda koje se nalazi sa leve strane kolovoza, došlo je do odrona i obrušavanja veće količine zemlje, sa stablima, na vozilo tužilje, kojim je upravljao suprug tužilje, dok se tužilja nalazila na mestu suvozača. U postupku obezbeđenja dokaza u predmetu prvostepenog suda R3.12/10, preko veštaka VV, utvrđeno je da je na vozilu tužilje, koje je proizvedeno 2000.godine, došlo do totalne štete, da je vrednost vozila u momentu udesa iznosila 208.557,00 dinara, vrednost radova i delova potrebnih za popravku vozila prelazila je isti iznos i iznosila 265.857,00 dinara, da se umanjenjem vrednosti vozila u momentu udesa, za procenat od 25% vrednost ostatka tj.spašenih delova vozila iznosi 156.418,00 dinara. Kritičnom prilikom tužilja je zadobila telesne povrede u vidu preloma drugog i trećeg levog rebra i nagnječenja grudnog koša, koje povrede se kvalifikuju kao teške telesne povrede. Prema nalazu i mišljenju sudskih veštaka, tužilja je u vezi sa zadobijenim povredama trpela u momentu povređivanja i neposredno posle toga do dolaska lekara kao i u toku primarnog zbrinjavanja, i preduzimanja dijagnostičkih procedura, kontinuirane fizičke bolove jakog stepena. Kao i u narednih 2 do 3 dana, nakon čega je došlo do izvesnog smirivanja. Fizički bolovi navedenih osobina posledica su oštećenja koštanih i mekotkivnih struktura (rebara, podrebrice, mišića kože i potkožnog tkiva), provociranih disajnim pokretima, kašljem, pa i najmanjim pomeranjem tela. Tokom daljeg lečenja u kućnim uslovima u trajanju od oko dve nedelje tužilja je trpela bolove srednjeg intenziteta, sa povremenim i kratkotrajnim njihovim pojačanjem i do jakog stepena, podbadajućeg i sevajućeg karaktera, pre svega u toku naglih disajnih pokreta, ali i pri svakom naglom pokretu tela. Do formiranja solidnog koštanog ožiljka na prelomljenim rebrima, u ukupnom trajanju od oko dve nedelje, kod tužilje su postojali trajni fizički bolovi u lakom stepenu, i isti su se primarno spontano javljali kao posledica procesa zaceljenja ozleđenih tkiva ali i provocirani naprezanjem pri pomeranju, ustajanju i slično. Tokom sprovođenja fizikalnog tretmana ambulantnog tipa, bolovi napred navedenih osobina, često su bili privremeno i kratkotrajno pojačavani u vidu žiganja i probadanja u grudima. Posle navedenog perioda, tužilja trpi povremene fizičke bolove kraćeg ili dužeg trajanja, po intenzitetu od neznatnog do lakog stepena, spontano nastalih pri promeni meteoroloških uslova, boravku na hladom vazduhu i slično, a samo izuzetno i kratkotrajne nešto intenzivnije bolne senzacije, do srednjeg stepena jačine, provocirane naglim fizičkim naprezanjem kakve bolove bi mogla povremeno da trpi i ubuduće. Zbog specifičnih okolnosti kod kojih je došlo do povređivanja, tužilja je trpela strah jakog intenziteta sa karakteristikama paničnog straha od smrti, za sve vreme kritičnog događaja do ukazivanja primarne medicinske pomoći i udaljavanja sa mesta povređivanja. Kontinuirani strah jakog intenziteta tužilja je trpela u prvih dva do tri dana nakon povređivanja, tj.do saznanja da joj zadobijene povrede ne ugrožavaju neposredno život. Ovakav strah je bio izazvan trpljenjem intenzivnih fizičkih bolova, ali i prirodom zadobijenih povreda, i to sve u uslovima njenog već oštećenog zdravstvenog stanja, a s obzirom na činjenicu da već dugi niz godina boluje od različitih hroničnih bolesti. Tokom aktivnog kućnog lečenja, kao i u daljem periodu produženog oporavka koji je trajao do 12.05.2010.godine, u ukupjom trajanju oko desetak nedelja tužilja je trpela sekundarni strah i to prvih petnaestak dana srednjeg intenziteta, a zatim do kraja istog perioda strah lakog intenziteta izražen u formi stalno prisutne strepnje i zebnje, izazvane neizvesnošću za krajnji ishod lečenja, ali i zbog eventualnih mogućih težih posledia. Nakon ovog perioda po zaceljenju povređenih rebara pa sve do danas, pojava subjektivnih tegoba, pre svega fizičkih bolova, spontano nastalih i provociranih nepovoljnim klimatskim uslovima, pojačanim fizičkim naporima i forsiranim disanjem i slično, mogla je biti praćena doživljajem povremenog straha od lakog do neznatnog stepena, kakav bi strah tužilja mogla osećati i ubuduće. Podsećanje na neprijatan doživljaj je bilo praćeno povremenom pojavom straha u formi nelagodnosti, uznemirenosti pa i straha do lakog stepena jačine. Strah koji je tužilja trpela u vreme povređivanja u toku lečenja, nije ostavio trajne posledice u smislu njene duševne poremećenosti. Usled nastalih posledica povređivanja tužilja će tegobno i vremenski ograničeno obavljati sve one fizičke aktivnosti koje iziskuju fizički napor samim tim i forsirano disanje. Uprkos činjenici da je tužilja narušengog zdravlja, usled brojnih hroničnih bolesti od kojih ista duže vreme boluje, kao isključiva posledica zadobijene povrede grudnog koša kod tužilje je životna aktivnost umanjena u lakom stepenu, što iznosi 10% a zbog čega tužilja umereno duševno pati. Nastanku štetnog događaja tužilja ni na koji način nije doprinela. Dalje je utvrđeno da je ugovorom o obavljanju radova na održavanju i zaštiti magistralnih i regionalnih puteva od 31.03.1992.godine tadašnja Direkcija za puteve pri Ministarstvu za saobraćaj i veze, kao pravni prethodnik tužene i naručilac posla, sa izvođačima radova širom Srbije zaključila ugovor i aneks ugovora o održavanju magistralnih i regionalnih puteva, kojim im ustupa sve radove na održavanju i zaštiti magistralnih i regionalnih puteva (čl.1), a jedan od potpisnika istog je i "AA".

Polazeći od ovako potpuno i pravilno utvrđenog činjeničnog stanja, utvrđenog suprotno navodima žalbe na osnovu savesne i brižljive ocene izvedenih dokaza shodno čl.8 ZPP, imajući u vidu pravilo o teretu dokazivanja, prvostepeni sud je pravilnom primenom materijalnog prava i to odredbe člana 184 Zakona o obligacionim odnosima u vezi sa članom 8 Zakona o putevima obavezao tuženu da tužilji naknadi kako materijalnu, tako i nematerijalnu štetu odlučivši, kao u stavu prvom i drugom izreke, pravilno nalazeći da je tužena odgovorana za nastalu štetu s obzrom na to da upravlja javnim putevima, te da svoju obavezu održavanja i zaštite javnog puta nije ispunila usled čega je oštećeno vozilo tužilje, jer je došlo do obrušavanja zemlje i materijala na put, isti nije na odgovarajući način obezbedio, a tužilja zadobila opisane povrede. Pravilno je prvostepeni sud odmerio i visinu materijalne štete polazeći od nalaza i mišljenja sudskog veštaka, koji iznos predstavlja vrednost ostataka delova dobijen umanjenjem vrednosti vozila u vreme udesa za 25%. Pravilno je prvostepeni sud u smislu odredbe člana 200 Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu intenzitet i dužinu trajanja fizičkog bola i straha i duševnog bola zbog umanjenja životne aktivnosti, te procenat ovog umanjenja, koji je isključivo posledica povređivanja od 04.03.2010.godine, a sve prema nalazu sudskih veštaka, odmerio visinu naknade nematerijalne štete. Na dosuđene iznose prvostepeni sud je pravilnom primenom odredbe čl.277 ZOO dosudio kamatu u visini stope zakonske zatezne kamate počev od 25.08.2011.godine, kao dana presuđenja, pa do konačne isplate. Za svoju odluku prvostepeni sud je dao potpune i jasne razloge koje je u svemu prihvatio i ovaj sud, kao drugostepeni.

Apelacioni sud je cenio navode žalbe tuženog da je prvostepeni sud pogrešno, po prigovoru tuženog o nedostatku pasivne legitimacije, ocenio da ugovor o izvođenju radova redovnog održavanja i zaštite puta između tuženog i "AA" kao izvođača radova, ne oslobađa od odgovornosti tuženog, kome je shodno čl.8 st.1 Zakona o javnim putevima (“Službeni glsnik RS” br.101/2005, sa izmenama i dopunama), koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, poverena delatnost upravljanja javnim putevima, pa je našao da je isti neosnovan. Ovo stoga što tuženi koji upravlja javnim putevima, odgovara za štetu koju je pretrpelo treće lice kao korisnik javnog puta, zbog propuštanja blagovremenog obavljanja poslova organizovanja i kontrole pojedinih radova na redovnom održavanju puta od strane tuženog, jer obavlja delatnost upravljanja državnim putevima. Odgovornost tuženog zasnovana je na Zakonu, te se poveravanjem poslova na održavanju i zaštiti tih puteva trećem licu-izvođaču radova ne može osloboditi od odgovornosti za štetu. Međutim, u odnosu na "AA", kao izvođača posla, kojim je preuzeo odgovornost za štete prema trećim licima, po osnovu zaključenog ugovora sa tuženim, zbog neopravdanog neispunjenja obaveze iz ugovora, tuženi može eventualno istaći regresni zahtev.

Neosnovan je i navod žalbe tuženog da u konkretnom slučaju tuženi ne može biti odgovoran za štetu za koju nije utvrđena njegova krivica, jer u smislu odredbe čl.184 Zakona o obligacionim odnosima, koju odredbu je pravilno primenio prvostepeni sud odgovornost tuženog se sastoji u propustima obaveze održavanja i zaštite javnog puta, koja odgovornost je zasnovana na zakonu, a koji se od odgovornosti može osloboditi samo ako je do propusta održavanja puteva došlo iz opravdanih razloga, što tuženi tokom postupka nije dokazao.

Takođe su neosnovani i navodi žalbe da prvostepeni sud nije utvrdio ni visinu štete na način kako se visina štete utvrđuje, da je visina materijalna štete bazirana na pretpostavkama i vizuelnom pregledu oštećenog vozila, a nematerijalna štete na osnovu nalaza veštaka medicinske struke, na koji nalaz je tuženi imao primedbe, o kojima se veštak nije izjašnjavao dopunskim nalazom. Ovo stoga što je prvostepeni sud pravilno utvrdio visinu materijalne štete, imajući u vidu prethodno sproveden postupak obezbeđenja dokaza, a visinu nematerijalne štete pravilno odmerio u skladu sa odredbom čl.200 ZOO, pri čemu je imao u vidu intenzitet i dužinu trajanja straha i fizičkog bola i duševnog bola zbog umanjenja životne aktivnosti, te stepen ovog umanjenja, koji je posledica povređivanja od 04.03.2010.godine, o čemu se veštak tokom postupka nedvosmisleno izjasnio, starost tužilje, te sve druge okolnosti konkretnog slučaja u svemu prihvatajući nalaz i mišljenje sudskih veštaka Zavoda za sudsku medicinu u Nišu, kao nalaza datih po pravilima struke, a nalazeći da su primedbe tuženog usmerene na odugovlačenje postupka.

Ovaj sud je cenio i ostale navode žalbe tuženog, ali ih nije posebno obrazlagao nalazeći da nemaju uticaja na drugačiju odluku suda.

Sa svega navedenog, doneta je odluka kao u izreci, primenom odredbe člana 375 ZPP, a kao pravilna potvrđena je i odluka o troškovima paričnog postupka iz stava četvrtog izreke, jer su tužilji dosuđeni nužni troškovi u smislu odredbe čalna 149 i 150 ZPP, a visina istih pravilno odmerena primenom važeće AT i TT.

Predsednik veća-sudija,
Vladislava Milićević s.r.

Za tačnost otpravka
upravitelj pisarnice
Svetlana Antić