APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

16.05.2012.

Gž 6088/11

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 6088/11
Dana 16.05.2012. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija: Marine Govedarica, predsednika veća, Snežane Nastić i Vesne Obradović, članova veća, u parnici tužioca AA, protiv tužene Republike Srbije, koju zastupa Republički javni pravobranilac, iz Beograda, ul. Nemanjina br. 26, radi utvrđenja po tužbi i radi iseljenja po protivtužbi, odlučujući o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P br. 11707/2010 od 07.02.2011. godine, u sednici veća održanoj 16.05.2012. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE žalba tužene kao neosnovana i POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P br. 11707/2010 od 07.02.2011. godine, u stavu petom izreke.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P br. 11707/2010 od 07.02.2011. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da ima pravo zakupa na neodređeno vreme na stanu aa. Stavom drugim odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da ima pravo svojine na stanu aa, sa 65% realne površine, koja iznosi _, koji se nalazi u _, u _ br. _, što je tužena dužna da prizna i trpi, te da se obaveže tužena da tužiocu omogući kupoprodaju preostalih 35% stana. Stavom trećim obustavljen je parnični postupak u delu gde je tužilac tražio da presuda doneta u ovoj pravnoj stvari zamenjuje ugovor o zakupu stana, te će se dalji postupak sprovesti po pravilima vanparničnog postupka. Stavom četvrtim odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova spora. Stavom petim odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev tužene kojim je tražila da se obaveže tužilac da se iseli iz stambenih prostorija (nužnog smeštaja) br. _ i _ koje se nalaze u zgradi u Beogradu, u _ i da navedene prostorije ispražnjene od lica i stvari preda u posed i na korišćenje tuženoj, kao i da joj tužilac naknadi troškove spora.

Blagovremeno izjavljenom žalbom tužena pobija prvostepenu presudu, u stavu petom izreke, zbog svih razloga predviđenih odredbom člana 360 stav 1 ZPP. Žalbene razloge je obrazložila i žalbeni predlog iznela.

Tužilac je na žalbu pismeno odgovorio.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu odredbe čl. 372 ZPP („Sl.glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09) koji se primenjuje na osnovu čl. 506 stav 1 važećeg ZPP („Sl.glasnik RS“ br. 72/2011), Apelacioni sud je zaključio da žalba nije osnovana.

Na osnovu provedenog dokaznog postupka utvrđeno je da je tužilac bio zaposlen kod tužene, u SSUP u Beogradu, na radnom mestu milicionera na obezbeđenju objekata. Predmet parnice su prostorije koje se nalaze na _ spratu i potkrovlju, odnosno tavanskom prostoru aa. Prema Planu koji je overen pečatom Istorijskog arhiva u Beogradu, prostorije br. 27 i 28 su državna svojina i predstavljaju jednokrevetne sobe na sedmom spratu kolektivnog hotelskog smeštaja, soba br. _ je površine _m2, soba br. _ je površine _m2 i po projektu nisu namenjene za stanovanje odnosno, nemaju funkciju stana. Tužilac se u prostoriju br. 27 uselio 1989. godine na osnovu usmenog odobrenja predsednika Stambene komisije tužene, a u susednu prostoriju br. 28 se, uselio 1990. godine na osnovu usmenog odobrenja komandanta brigade policije. Skupština opštine Savski venac je 21.05.1992. godine dala tužiocu saglasnost za pripajanje dela tavanskog prostora koji se nalazi iznad soba br. 27 i 28 – stanu koji koristi tužilac i konstatovala da je potrebno da se tužilac obrati nadležnom organu uprave za imovinsko-pravne poslove radi utvrđivanja prava na pripajanje. Tužilac je zaključio ugovor sa Skupštinom stanara stambene zgrade, u _, u _ br. _, dana 20.08.2004. godine, kojim Stambena zgrada tužiocu – investitoru daje na trajno korišćenje i raspolaganje, između ostalog, deo tavanskog prostora površine _m2 i zajedničke prostorije površine _m2, koje se nalaze iznad soba br. _ i _, a radi poboljšanja uslova stanovanja. Rešenjem opštine Savski venac od 30.06.2005. godine tužiocu je odobreno izvođenje građevinskih radova na rekonstrukciji zajedničkih prostorija i dela tavanskog prostora kojim radovima je formiran jednosoban stan br. _, ukupne površine _m2 i dozvoljena mu je upotreba izvedenih radova. Radovi nisu izvedeni prema odobrenom projektu od 30.06.2005. godine, jer je navedenim rešenjem predviđeno da stan br. _ ima poseban ulaz, nezavisno od prostorija br. 27 i 28 (koje predstavljaju nužni smeštaj).Prema faktičkom stanju, nakon rekonstrukcije, stan br. _ i prostorije br. _ i _, čine jedinstvenu građevinsku celinu.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev obzirom da tužilac nema pravni osnov za utvrđivanje prava zakupa i prava svojine na 65% predmetnog prostora, a odbio je i protivtužbeni zahtev tužene obzirom da prostorije br. _ i _, koje su predmet protivtužbenog zahteva, na terenu odnosno, faktički više ne postoje kao takve, a nema uslova da se, formiranjem posebnih ulaza, izvrši odvajanje novoformiranog stana br. _ od ulaza za prostor br. _ i _.

Činjenično stanje je utvrđeno potpuno i pouzdano i ono logično i nedvosmisleno proizilazi iz dokaza u spisima koje je prvostepeni sud pravilno cenio u smislu čl. 8 ZPP, a u obrazloženju svoje odluke izneo je jasnu i valjanu ocenu izvedenih dokaza. U žalbi tužena nije isticala nove činjenice niti je nudila ili predlagala nove dokaze u smislu čl. 359 stav 1 ZPP. Iz obrazloženja žalbe proizilazi da se samo formalno osporava utvrđeno činjenično stanje, a da se zapravo stav peti izreke presude pobija jedino zbog pogrešne materijalnog prava.

Polazeći od nesumnjivih činjenica koje je prvostepeni sud utvrdio iz pismenih nalaza i mišljenja sudskih veštaka Gradskog zavoda za veštačenje od 03.09.2007. godine i 04.06.2009. godine i to da su prostorije br. _ i _ (na _ spratu zgrade u Beogradu, u _ br. _) i stan br. _ (koji se nalazi iznad navedenih prostorija), projektnom dokumentacijom predviđene kao posebne stambene celine, ali prema faktičkom stanju te prostorije čine jedinstvenu stambenu celinu jer se ne može odvojeno ući u prostor koji su nekad činile prostorije broj _ i _ odnosno, odvojeno od ulaza u novoformirani stan br. _, pravilno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo kada je odbio protivtužbeni zahtev tužene.

Bez uticaja su žalbeni navodi kojima se ukazuje da tužilac i pored činjenice da je prilikom izvođenja radova na rekonstrukciji tavanskog prostora i formiranja stana br. _, postupio suprotno građevinskoj dozvoli i dalje bespravno koristi prostorije br. _ i _ i koristiće ih i u buduće na osnovu ožalbene presude. Ovo stoga jer prilikom odlučivanja o osnovanosti tužbenog zahteva, u konkretnoj pravnoj situaciji, na pravilnu primenu materijalnog prava nije od uticaja pravo vlasništva tužene kao ni činjenica da tužilac nema ovlašćenje u smislu čl. 3 Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, da prostorije br. _. i _ drži, koristi i njima raspolaže. S obzirom na činjenično utvrđenje u konkretnoj pravnoj situaciji primena materijalnog prava u zavisnosti je od okolnosti koje su nastale nakon rekonstrukcije tavanskog prostora, bez obzira na činjenicu da li su izvedeni radovi na rekonstrukciji pravno valjani – u skladu sa upravnim aktom, odnosno bez obzira na činjenicu da li je faktička promena pravno valjana.

U postupku je utvrđeno da je radi poboljšanja uslova stanovanja tužilac
formirao jedinstvenu stambenu celinu – stan br. _ u dva nivoa u kojem je u donjem nivou ulaz sa stepeništem, dnevni boravak, trpezarija, kuhinja i kupatilo, a u gornjem nivou je predprostor i dve spavaće sobe. Faktičkom promenom namene nužnog smeštaja (prostorija br. _ i _) u stambeni prostor i korišćenjem tih prostorija za stanovanje zajedno sa rekonstruisanim tavanskim prostorom, kao jedinstvenu stambenu celinu, pri čemu nije moguće izvršiti odvajanje rekonstruisanog tavanskog prostora od prostorija br. _ i _ (koje su predmet protivtužbenog zahteva), nema pravne mogućnosti da se naloži tužocu da se sa svim licima i stvarima iseli iz prostorija br. _ i _ i da, ispražnjene od lica i stvari, preda u državinu tuženoj, jer navedene prostorije kao takve više ne postoje. Pored navedenog, takva pravnosnažna presuda ne bi bila podobna za izvršenje saglasno odredbama čl. 34 Zakona o izvršnom postupku, važećeg u vreme presuđenja i čl. 17 stav 1 važećeg Zakona o izvršenju i obezbeđenju, jer ne bi mogla da sadrži bitne elemente na osnovu kojih bi se sprovelo izvršenje odnosno, podatke potrebne za identifikaciju na terenu, prostorija koje su predmet protivtužbenog zahteva i iz kojih bi trebalo da se tužilac iseli i preda ih u posed tuženoj.

Stoga je protivtužbeni zahtev za iseljenje tužioca i predaju u državinu tuženoj prostorija br. _ i _ u zgradi, u Beogradu, u _ br. _, pravilno odbijen kao neosnovan.

Iz navedenih razloga potvrđena je prvostepena presuda u stavu petom izreke, primenom čl. 375 ZPP.

Potvrđeno je, na osnovu čl.387 stav 2 ZPP-a, odluka o troškovima sadržana u stavu petom izreke jer tužena, čiji je protivtužbeni zahtev odbijen, shodno čl.149 ZPP-a, nema pravo na naknadu troškova postupka.

Presuda prvostepenog suda u stavovima prvom-četvrtom izreke žalbom nije pobijana pa je u tom delu ostala nepromenjena.

Predsednik veća – sudija
Marina Govedarica, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić