APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

5.12.2012.

Gž 6044/12

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 6044/12
05.12.2012.godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Jasminke Stanojević, predsednika veća, Dragane Marinković i Sanje Pejović, članova veća, u parnici tužioca AA, koga zastupa punomoćnik AB, advokat, protiv tuženog GRADA BEOGRADA-GRADSKE UPRAVE GRADA-SEKRETARIJATA ZA PRIVREDU I GRADSKO VEĆE GRADA BEOGRADA, čiji je zakonski zastupnik Gradski javni pravobranilac, Beograd, ul. Tiršova br.3, radi naknade štete, odlučujući o žalbama tužioca i tuženog izjavljenim protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P 48182/10 od 09.03.2012.godine, u sednici održanoj dana 05.12.2012.godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tužioca i POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 48182/10 od 09.03.2012.godine u stavu prvom i drugom izreke.

PREINAČUJE SE rešenje o troškovima postupka iz stava trećeg izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P 48182/10 od 09.03.2012.godine, tako što se OBAVEZUJE tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 108.437,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude.

ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 48182/10 od 09.03.2012.godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu na ime naknade štete - izgubljene dobiti za period od 09.08.2004.godine do 21.07.2008.godine isplati iznos od 746.359,80 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom preciznije navedenom u ovom stavu izreke prvostepene presude. Stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od 180.000,00 dinara, i to za pretrpljeni duševni bol iznos od 90.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja i za pretrpljeni strah iznos od 90.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja. Stavom trećim izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv navedene presude, tužilac je blagovremeno izjavio žalbu iz svih zakonskih razloga. Blagovremenom žalbom tuženi je pobijao navedenu presudu u stavu trećem izreke, kojim je odlučeno o troškovima postupka.

Apelacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu člana 372. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11) i našao da je žalba tužioca neosnovana, a da je žalba tuženog osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačke 1, 2, 5, 7. i 9. Zakona o parničnom postupku, na koje ovaj sud, kao drugostepeni, pazi po službenoj dužnosti, kao ni bitne povrede postupka iz tačke 12. ove zakonske odredbe, na koju žalbom ukazuje tužilac u odnosu na celu presudu, a tuženi u odnosu na deo koji pobija žalbom, jer je ožalbena presuda razumljiva, sadrži razloge o bitnim činjenicama i njena zakonitost se može ispitati.

U toku prvostepenog postupka je utvrđeno da je tužilac 09.08.2004. godine podneo zahtev tuženom za upis u registar lica koja obavljaju delatnost auto-taksi prevoza putnika na teritoriji tuženog. Rešenjem tuženog VIII-05 br.344.1-855/04 od 21.02.2006.godine utvrđeno je da tužilac ne ispunjava uslove propisane Odlukom o auto-taksi prevozu, zbog čega mu se ne daje saglasnost za obavljanje delatnosti autoprevoza putnika na teritoriji Grada Beograda. Ovo rešenje doneto je na osnovu tada važeće Odluke o auto-taksi prevozu („Službeni list Grada Beograda“ br.14/4), koja je proglašena neustavnom Odlukom Ustavnog suda U 53/04 od 10.04.2006.godine. Nakon donošenja navedene odluke Ustavnog suda, tužilac je tuženom podneo 10.04.2006. godine zahtev za izmenu pojedinačnog akta i rešenjem tuženog mu je dozvoljeno obavljanje auto-taksi prevoza putnika na teritoriji Grada Beograda.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužilac nema pravo na naknadu štete usled nezakonitog i nepravilnog rada organa tuženog u postupku po njegovom zahtevu za obavljanje auto-taksi prevoza putnika na teritoriji Grada Beograda, jer je tuženi postupao u skladu sa tada važećim propisima, a naknadno donetim rešenjem, posle odluke Ustavnog suda, od strane tuženog su otklonjene posledice neustavnosti prethodno donete odluke.

Ocenjujući navode žalbe tužioca, Apelacioni sud je našao da je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo, osnovano zaključujući da tužilac nema pravo na naknadu štete zbog toga što mu je odlukom tuženog uskraćeno da obavlja taksi delatnost u periodu od 09.08.2004.godine do 21.07.2008.godine. Odgovornost države za štetu koju učini njen organ zasniva se na članu 172. Zakona o obligacionim odnosima. Za primenu ove odredbe na postupanje državnih organa osnovni uslov je da je šteta nastupila zbog nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa, budući da je članom 198. stav 1. Ustava Republike Srbije propisano da pojedinačni akti i radnje državnih organa, organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja organa autonomnih pokrajina jedinica lokalne samouprave, moraju biti zasnovani na zakonu. Pravilan je zaključak prvostepenog suda da u konkretnim okolnostima nije bilo nezakonitog i nepravilnog rada organa tuženog budući da je postupao sve vreme u skladu sa postojećim zakonskim propisima, a da je nakon donošenja Odluke Ustavnog suda, doneo rešenje kojim je otklonio posledice neustavnosti. Kako pravilno zaključuje prvostepeni sud, pravne situacije koje nastaju kao posledice nepravilnog i nezakonitog rada državnog organa u iniciranju i vođenju pravnih postupaka redovno se otklanjaju odgovarajućim pravnim sredstvima, kao što je to bilo u konkretnom slučaju (predlog za donošenje rešenja po zahtevu za izmenu pojedinačnog akta u smislu člana 57. Zakona o postupku pred Ustavnim sudom i pravnom dejstvu njegovih odluka), te nije nastala situacija koja bi dovela do stvaranja materijalno-pravnog odnosa između štetnika i oštećenog, koja bi bila osnov za potraživanje naknade štete iz tužbenog zahteva. Nisu osnovani navodi žalbe tužioca da mu je pričinjena šteta usled toga što je organ tuženog po njegovim predlozima postupao u neprimerenom roku, imajući u vidu da je tužilac imao na raspolaganju pravne instrumente prema Zakonu o upravnom postupku i Zakonu o upravnom sporu, kojima bi ishodovao odluku upravnog organa u slučaju „ćutanja“ administracije, kao redovan pravni put za donošenje odluke po svom predlogu, a što je tužilac i iskoristio, i nakon čega mu je odlukom tuženog dozvoljeno obavljanje taksi delatnosti na teritoriji Grada Beograda.

Kako se ostalim žalbenim navodima ne dovodi u pitanje zakonitost pobijane presude, na osnovu člana 375. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu prvom izreke ove presude.

Međutim, osnovano se žalbom tuženog ukazuje na nezakonitost donete odluke o troškovima postupka. Naime, prema članu 149. stav 1. Zakona o parničnom postupku, stranka koja izgubi parnicu dužna je da drugoj strani naknadi troškove postupka. Kako je tužilac izgubio parnicu, prema citiranoj zakonskoj odredbi, dužan je da tuženom naknadi troškove postupka, i to prema članu 150. Zakona o parničnom postupku za sastav tužbe i dva obrazložena podneska po 9.375,00 dinara (28.125,00 dinara), za zastupanje na sedam održanih ročišta po 10.625,00 dinara (74.375,00 dinara) i za pristup na jedno neodržano ročište u iznosu od 5.937,00 dinara, ukupno 108.437,00 dinara, što je odmereno prema važećoj AT.

Odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka pošto nije uspeo u postupku po žalbi.

Zbog svega navedenog, odlučeno je kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić