APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

15.11.2012.

Gž 5995/11

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 5995/11
15.11.2012. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU u veću sastavljenom od sudija Slađane Nakić-Momirović predsednika veća, Marine Jakić i Nevenke Romčević članova veća, u parnici tužioca AA, koga zastupa adv. AB, protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane, koju zastupa Direkcija za imovinskopravne poslove – Odeljenje u Beogradu, ul. Svetozara Markovića 21, radi utvrđenja i po protivtužbi tužene, radi iseljenja, odlučujući po žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P 50065/10 od 25.07.2011. godine, u sednici veća održanoj 15.11.2012. godine doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 50065/10 od 25.07.2011. godine, pa SE USVAJA tužbeni zahtev i utvrđuje da tužilac AA kao član porodičnog domaćinstva pok. PP ima pravo da nastavi korišćenje stana aa u svojstvu zakupca stana na neodređeno vreme, što je tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane dužna da prizna i dozvoli da presuda posluži kao pravni osnov za zaključenje ugovora o zakupu navedenog stana na neodređeno vreme.

ODBIJA SE kao neosnovan protivtužbeni zahtev tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane kojim je traženo da se tužilac-protivtuženi AA sa licima i stvarima iseli iz stana aa i da stan ispražnjen od lica i stvari preda tuženoj na raspolaganje.

OBAVEZUJU SE tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane da tužiocu AA plati parnične troškove u iznosu od 54.800,00 dinara u roku od 15 dana od prijema presude.

O b r a z l o ž e nj e

Pobijanom presudom u stavu prvom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da tužilac AA kao preostali član domaćinstva pok. PP ima pravo da nastavi da koristi sporni stan u svojstvu zakupca na neodređeno vreme. U stavu drugom je usvojen protivtužbeni zahtev tužene i tužilac je obavezan da se iseli iz spornog stana i isti preda tuženoj na raspolaganje, a u stavu trećem tužilac je obavezan da tuženoj plati parnične troškove u iznosu od 50.750,00 dinara.

Protiv ove presude tužilac je blagovremeno izjavio žalbu iz svih razloga predviđenih u čl. 360 st. 1 ZPP, sa predlogom da drugostepeni sud preinači pobijanu presudu uz obavezu tužene da tužiocu plati parnične troškove.

Drugostepeni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu čl. 372 ZPP („Službeni glasnik RS“ 125/04 i 111/09) koji se primenjuje na osnovu čl. 506 st. 1 ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11) i odlučio kao u izreci iz ovih razloga.

U sprovedenom postupku nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz čl. 361 st. 2 tač. 1, 2, 5, 7 i 9 ZPP na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema stanju u spisima u ZKUL 329 za KO Stari Grad Državna zajednica Srbija i Crna Gora – Savezno ministarstvo odbrane je upisana kao nosilac prava raspolaganja na stanu aa. Nije sporno da je tužilac držalac ovog stana, da se u stan uselio zajedno sa roditeljima po ugovoru o korišćenju stana od 31.12.1959. godine i da se iz stana nije iseljavao. Tužiočev otac PP (od oca _) je zaključio ugovor o korišćenju stana sa kućnim savetom stambene zgrade aa u svojstvu nosioca stanarskog prava na neodređeno vreme. Ugovorom je predviđeno da će nosilac stanarskog prava koristiti stan sa suprugom BB i sinovima BB1 i AA. Iz priloženih izvoda iz matičnih knjiga rođenih, venčanih i umrlih proizlazi da je tužilac rođen _. godine u _ od oca PP rođenog _. godine i majke BB rođene _. godine. Tužiočevi roditelji su zaključili brak nakon tužiočevog rođenja, ali pre useljenja u sporni stan 15.02.1958. godine. Imali su dvoje zajedničke dece tužioca i BB1. Roditelji i osobe iz društvenog okruženja tužioca nisu oslovljavali ličnim imenom već nadimkom BB2 koji je dobio po imenu dede po ocu. Taj nadimak je u ugovor o korišćenju stana upisan kao tužiočevo lično ime.

Pravnosnažnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P 8155/73 od 09.04.1974. godine je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev Gradskog stambenog preduzeća u Beogradu kojim je traženo iseljenje tužiočevog oca iz spornog stana. Prema obrazloženju ove presude tužiočev otac je sa kućnim savetom zgrade 01.10.1965. godine zaključio ugovor o radu nastojnika, stupio je u redni odnos 01.10.1965. godine i radni odnos mu je prestao na osnovu sporazuma sa Gradskim stambenim preduzećem 30.04.1968. godine. Gradsko stambeno preduzeće je zahtevalo iseljenje tvrdeći da je pok. PP korišćenje stana bilo uslovljeno vršenjem nastojničke službe, da zbog toga na stanu nije mogao steći stanarsko pravo i da mu je prestankom statusa nastojnika zgrade prestalo i pravo da koristi stan. Ovaj tužbeni zahtev je odbijen zbog toga što je sud našao da je pok. PP stan dodeljen kao nosiocu stanarskog prava a ne kao nastojniku zgrade, da stanovanje nije uslovljeno vršenjem dužnosti nastojnika i da postojanje razloga za otkaz ugovora o korišćenju stana i prestanak stanarskog prava nije dokazano. Po pravnosnžanosti ove presude stanarsko pravo i korišćenje stana pok. PP nije osporavano. Tužiočev brat BB1 se preselio u SAD za života roditelja, supruga pok. PP, BB je umrla _. godine, a pok. PP _. godine. On je do kraja života koristio sporni stan po osnovu navedenog ugovora od 31.12.1959. godine, a tužilac je sve vreme stanovao zajedno sa njim u statusu člana porodičnog domaćinstva. Posle očeve smrti je nastavio da koristi stan, ali nije obavestio nosioca prava raspolaganja o smrti pok. PP i nije zahtevao zaključenje ugovora o zakupu stana.

Na osnovu ovih činjenica prvostepeni sud zaključuje da je tužilac kao preostali član domaćinstva pok. PP na osnovu čl. 9 st. 2 i 4 Zakona o stanovanju imao pravo da nastavi korišćenje stana, ali da je zbog propusta da obavesti nosioca prava raspolaganja o smrti ranijeg zakupca i da zahteva zaključenje ugovora o zakupu stana to pravo izgubio, jer je ugovor o zakupu na osnovu čl. 9 st. 5 istog zakona prestao i time je otpao pravni osnov za korišćenje stana, pa tužilac stan koristi bez pravnog osnova. Sud je primenom ovog propisa odbio tužbeni a usvojio protivtužbeni zahtev i obavezao tužioca da se iseli iz stana. Činjenično stanje je pravilno utvrđeno ali navedeni propis materijalnog prava je pogrešno primenjen.

Tužiočev otac je od useljenja u stan do smrti 14.06.2007. godine koristio sporni stan po osnovu ugovora o korišćenju stana od 31.12.1959. godine. Na dan stupanja na snagu Zakona o stanovanju RS („Službeni glasnik RS“ 50/92) je imao status nosioca stanarskog prava na stanu i na osnovu tog ugovora je po čl. 30 st. 2 i 31 st. 1 Zakona o stanovanju nastavio da koristi stan sa pravima i obavezama zakupca društvenog stana na neodređeno vreme, a tužilac u svojstvu člana zakupčevog domaćinstva. Obzirom da je supruga zakupca umrla 2005. godine, tužilac kao preostali član domaćinstva po čl. 34 st. 1 zakona ima pravo da nastavi korišćenje stana. On je po čl. 34 st. 4 zakona imao dužnost da najkasnije u roku od 60 dana obavesti nosioca prava raspolaganja na stanu o smrti zakupca, ali propuštanjem te dužnosti nije izgubio pravo da nastavi da koristi stan. Obavezi preostalog člana domaćinstva da u roku iz čl. 34 st. 4 zakona obavesti zakupodavca o smrti zakupca, odgovara obaveza zakupodavca da po isteku tog roka u novom roku od 30 dana zaključi ugovor o zakupu, a ako to ne učini zainteresovano lice može da pokrene vanparnični postupak radi donošenja rešenja koje zamenjuje ugovor o zakupu stana. Zbog toga rok iz čl. 34 st. 4 zakona nije prekluzivan i preostali član domaćinstva ranijeg zakupca protekom tog roka ne gubi pravo da koristi stan, a ni pravo da zahteva zaključenje ugovora o zakupu stana i da ukoliko to zakupodavac odbije, pokrene vanparnični postupak. Prestanak ugovora o zakupu u smislu čl. 9 st. 5 Zakona o stanovanju znači da se ukoliko novi ugovor o zakupu ne bude zaključen u roku od 60 dana od smrti zakupca gasi pravni odnos preminulog zakupca i zakupodavca, ali to ne utiče na pravo preostalog člana domaćinstva da pod zakonom propisanim uslovima nastavi da koristi stan u svojstvu zakupca.

U konkretnom slučaju tužilac kao sin pok. PP i član domaćinstva koji je zajedno sa preminulim zakupcem stanovao u spornom stanu neprekidno od useljenja i koji je posle smrti zakupca nastavio da koristi stan, a nema rešenu stambenu potrebu na drugom mestu ima pravo da nastavi korišćenje stana u svojstvu zakupca na neodređeno vreme. Tužena mu kao nosilac prava raspolaganja na stanu to osporava i traži njegovo iseljenje i zbog toga tužilac ima pravni interes da se njegov status utvrdi sudskom odlukom. Obzirom na navedeno protivtužbeni zahtev tužene kojim je traženo da se tužilac iseli iz stana je neosnovan. Zbog toga je prvostepena presuda preinačena.

Zbog preinačenja odluke u pogledu glavne stvari je potrebno preinačiti i rešenje o parničnim troškovima. Prema postignutom uspehu tužilac na osnovu čl. 149 st. 1 ZPP ima pravo na naknadu parničnih troškova. Tužilac je izjavom na zapisnik sa ročišta od 15.07.2011. godine zahtevao troškove prvostepenog postupka. U žalbi nije stavljen opredeljen zahtev za naknadu troškova drugostepenog postupka. Stoga su tužiocu dosuđeni troškovi za sastav tužbe u iznosu od 7.250,00 dinara, troškovi zastupanja na 5 održanih ročišta po 8.750,00 dinara i troškovi takse na tužbu i prvostepenu odluku po 1.900,00 dinara, što ukupno iznosi 54.800,00 dinara.

Iz navedenih razloga na osnovu čl. 380 tač. 4 i 161 st. 2 ZPP je odlučeno kao u izreci presude.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Slađana Nakić-Momirović s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić