APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

28.09.2011.

Gž 5987/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 5987/10
Dana 28.09.2011. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Jasminke Stanojević, predsednika veća, Lovorke Stojnov i Dragane Marinković, članova veća, u parnici tužioca Udruženja osiguravača Srbije-Garantni fond iz Beograda, ulica Bulevar Despota Stefana broj 68b, koga zastupa punomoćnik AB, advokat, protiv tuženog BB, koga zastupa BA advokat, radi regresa, odlučujući o žalbi tužioca i žalbi tuženog izjavljenim na presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P 6040/07 od 02.03.2009. godine, u sednici održanoj 28.09.2011. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P 6040/07 od 02.03.2009. godine, u stavu prvom izreke, tako što SE ODBIJA tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu na ime regresa isplati 445.404,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11.07.2007. godine, pa do isplate, kao NEOSNOVAN.

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tužioca i POTVRĐUJE presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P 6040/07 od 02.03.2009. godine, u stavu drugom izreke.

PREINAČUJE SE presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P 6040/07 od 02.03.2009. godine u stavu trećem izreke i OBAVEZUJE tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 96.800,00 dinara u roku od 15 dana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P 6040/07 od 02.03.2009. godine stavom prvim izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime regresa isplati iznos od 445.404,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11.07.2007. godine pa do konačne isplate. Stavom drugim izreke odbijen je zahtev tužioca kojim je tražio da mu tuženi na iznos glavnog duga isplati zakonsku zateznu kamatu počev od 07.04.2005. godine, kao dana isplate štete oštećenom do 10.07.2007. godine, kao neosnovan. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznos od 81.000,00 dinara na ime naknade troškova parničnog postupka.

Blagovremenom žalbom, tuženi je pobijao ovu presudu u stavu prvom i trećem izreke, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Blagovremenom žalbom, tužilac je pobijao ovu presudu u drugom stavu izreke iz svih zakonskih razloga.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 372. ZPP-a, Apelacioni sud je našao da je žalba tuženog osnovana, a da je žalba tužioca neosnovana.

U prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 1., 2., 5., 7. i 9. ZPP-a, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, a ni žalbom tužene se ne ukazuje na neku drugu povredu te vrste koja bi mogla imati uticaja na pravilnost i zakonitost pobijane presude, niti se žalbom tužioca to ukazuje, imajući u vidu da je obrazloženje žalbe tužioca neblagovremeno i da iz tog razloga nije bilo predmet ocene od strane ovog suda. Naime, punomoćniku tužioca presuda je dostavljena 27.03.2009. godine, tužilac je žalbu podneo 11.04.2009. godine, a obrazloženje žalbe dostavio je 22.05.2009. godine, nakon isteka roka od 15 dana od dostavljanja presude u smislu člana 355. ZPP-a, pa je u smislu 365. stav 2. ZPP-a, obrazloženje žalbe neblagovremeno.

Ocenom izvedenih dokaza u prvostepenom postupku je utvrđeno da se dana 13.09.2004. godine u Valjevu dogodila saobraćajna nezgoda u kojoj su dva lica teško povređena. Lice koje je prouzrokovalo udes je upravljalo neosiguranim vozilom i napustilo je mesto udesa. Operativnim radom organa MUP-a utvrđeno je da je lice koje je upravljalo vozilom kritičnog dana, ovde tuženi, protiv koga je podneta krivična prijava i pravnosnažno je osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 5 meseci za krivično delo ugrožavanja javnog saobraćaja iz člana 289. stav 3. u vezi sa stavom 1. KZ, kao i zbog krivičnog dela nepružanja pomoći povređenom licu u saobraćajnoj nesreći iz člana 296. stav 1. KZ. Kod MUP-a, SUP u Beogradu, Odeljenja za registraciju vozila i vozačke dozvole kao vlasnik vozila registarskih oznaka aa marke „_“ kojim je izazvan udes vodi se SS, a vozilo je bilo osigurano do 23.07.2004. godine od kada nije vršena nova registracija. Dana 20.08.2004. godine vlasnik vozila SS zaključila je ugovor o prodaji automobila marke „_“ sa KK. Oštećenima u navedenom saobraćajnom udesu tužilac je na ime naknade štete isplatio iznose i to BB1 300.440,00 dinara, a oštećenom BB2 iznos od 230.000,00 dinara, a vansudskim poravnanjem ugovoreno je da su time oštećeni u potpunosti namireni za svu materijalnu i nematerijalnu štetu proisteklu iz štetnog događaja.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je primenom materijalnog prava zaključio da je neosnovan prigovor aktivne legitimacije tužioca jer legitimacija tužioca proizilazi iz odredbe člana 99. Zakona o osiguranju imovine i lica, kojom je propisana obaveza tužioca da naknadi štetu koja je prouzrokovana upotrebom motornog vozila, vazduhoplova i prevoznog sredstva za koji nije zaključen ugovor o obavezanom osiguranju. Prvostepeni sud smatra da i pored izričite zakonske odredbe iz člana 104. Zakona o osiguranju imovine i lica koja pruža mogućnost tužiocu da se regresira od vlasnika vozila, nije isključena odgovornost štetnika, odnosno lica koje je odgovorno za nastali udes primenom odredbi o odgovornosti po osnovu krivice u smislu Zakona o obligacionim odnosima, za isplatu regresa tužiocu. Istovremeno prvostepeni sud nalazi da na dosuđeni iznos tužiocu pripada i zakonska zatezna kamata u smislu člana 277. i to od dana podnošenja tužbe kao dana kada je tužilac obavestio tuženog o postojanju obaveze, a u smislu odredbe člana 324. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Apelacioni sud nalazi da se ovakav zaključak prvostepenog suda ne može prihvatiti jer je zasnovan na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Članom 104. Zakona o osiguranju imovine i lica propisano je da se šteta prouzrokovana upotrebom motornog vozila, vazduhoplova ili drugog prevoznog sredstva čiji vlasnik nije zaključio ugovor o obavezanom osiguranju, a bio je dužan da se osigura prema odredbama ovog zakona, naknađuje u istom obimu i prema istim uslovima kao da je bio zaključen ugovor o obaveznom osiguranju. Stavom dva citiranog člana propisano je da se regresni zahtev, po isplati naknade štete, ostvaruje od vlasnika motornog vozila, vazduhoplova ili drugog prevoznog sredstva koji nije zaključio ugovor o obaveznom osiguranju, i to za isplaćeni iznos naknade štete, kamatu i troškove.

Kako je tokom prvostepenom postupka nesumnjivo utvrđeno da je tužilac oštećenim licima iz saobraćajnog udesa koji je skrivio tuženi, upotrebnom motornog vozila za koje nije zaključen ugovor o obaveznom osiguranju i čiji vlasnik je treće lice, isplatio štetu, to po oceni ovog suda, tužilac nesumnjivo ima pravo na regresni zahtev, ali se on može postaviti prema vlasniku motornog vozila koji nije zaključio ugovor o obaveznom osiguranju. U konkretnoj pravnoj stvari radi se o zakonskoj obavezi tužioca da u slučaju nastanka štete prouzrokovane upotrebom motornog vozila ili drugog prevoznog sredstva za koji nije zaključen ugovor o obaveznom osiguranju isplati štetu oštećenim licima iz takvog udesa. Ispunjenjem takve zakonske obaveze za tužioca nastaje pravo da se regresira od vlasnika neosiguranog vozila jer je njegovim propustom da osigura vozilo nastupila zakonska obaveza za tužioca da oštećenim licima naknadi štetu. Vlasnik vozila je prema navedenoj zakonskoj odredbi regresni dužnik pa i u onim slučajevima kada je vozač vozila kriv za udes i nastanak štete, jer je vlasnik vozila, a ne vozač bio dužan da zaključi ugovor o osiguranju. Time se ne dira u odnose između vlasnika vozila i vozača koji je kriv za udes, nakon što je vlasnik vozila zadovoljio regresni zahtev Udruženja-tužioca.

Imajući u vidu napred izneto Apelacioni sud je uvažio žalbu tuženog i prvostepenu presudu preinačio shodno članu 380. stav 1. tačka 4. ZPP-a.

Prvostepena presuda je u stavu drugom izreke potvrđena i u tom delu odbijena žalba tužioca kao neosnovana primenom člana 375. ZPP-a.

Preinačeno je i rešenje o troškovima postupka iz stava trećeg izreke presude u smislu člana 161. stav 2. ZPP-a i tuženom priznati troškovi i to za sastav odgovora na tužbu 6.000,00 dinara, 6 održanih ročišta po 7.000,00 dinara, 1 neodržano ročište 3.000,00 dinara, 1 neobrazložen podnesak 3.000,00 dinara, 1 obrazložen podnesak 6.000,00 dinara, takse na odgovor na tužbu i sastav žalbe po 15.400,00 dinara, sve u ukupnom iznosu od 96.800,00 dinara, odmereno prema važećoj AT i TT u vreme presuđenja, a primenom člana 149. i 150. ZPP-a.

Predsednik veća-sudija
Jasminka Stanojević s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić