APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

23.09.2010.

Gž 5899/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 5899/10
Dana 23.09.2010. godine
B E O G R A D

U I M E N A R O D A

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija, Marine Govedarica, predsednika veća, Zorane Delibašić i Snežane Nastić, članova veća, u parnici tužilaca AA i BB, oboje iz __, ul. __, čiji je zajednički punomoćnik AB, advokat, protiv tuženog HOLDING KOMPANIJE „BB“ AD, iz __, ul. __, radi naknade inflatorne štete, odlučujući o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P br.1934/08 od 19.02.2009. godine, u sednici veća održanoj dana 23.09.2010.godine doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE žalba tuženog kao neosnovana i POTVRĐUJE presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P br.1934/08 od 19.02.2009. godine u stavu prvom izreke.

PREINAČUJE SE rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu drugom izreke presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P br.1934/08 od 19.02.2009. godine, pa se obavezuje tuženi Holding Kompanija “BB” ad da tužiocima AA i BB, iz __, na ime troškova celog parničnog postupka isplati iznos od 382.150,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude, pod pretnjom izvršenja.

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev tužilaca AA i BB, oboje iz __, za naknadu troškova drugostepenog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Pobijanom presudom Sud je, u stavu prvom izreke, obavezao tuženog da tužiocima isplati iznos od 1.139.983,38 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2004. godine pa do konačne isplate. Stavom drugim izreke obavezan je tuženi da tužiocima nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 497.150,00 dinara.

Protiv navedene presude tuženi je blagovremeno izjavio žalbu iz svih razloga propisanih odredbom čl.360 st.1 Zakona o parničnom postupku. Žalbu je obrazložio i žalbeni predlog izneo.

Tužioci su dostavili odgovor na žalbu.

Ispitujući prvostepenu presudu u granicama zakonskih ovlašćenja propisanih odredbom čl.372 Zakona o parničnom postupku, Apelacioni sud je našao da žalba tuženog nije osnovana.

U provedenom postupku nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka predviđenih odredbom čl.361 st.2 tač.1, 2, 5, 7 i 9 ZPP na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti u smislu čl.372 st.2 istog zakona a zbog kojih se pobijana odluka morala ukinuti, niti je učinjena relativna povreda odredaba parničnog postupka na koju se tuženi u žalbi poziva, a koja bi bila od uticaja na njenu pravilnost i zakonitost.

Sve važne činjenice za donošenje odluke o osnovanosti zahteva prvostepeni sud je potpuno i pravilno utvrdio na osnovu izvedenih dokaza koje je cenio u smislu čl. 8 ZPP, pa se navodima žalbe ne dovodi u sumnju činjenični zaključak prvostepenog suda.

Prvostepeni sud je tokom postupka utvrdio da je tuženi GP “Komgrap” pravnosnažnom i izvršnom presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P br.1622/90 od 26.12.1991. godine obavezan da pravnom prethodniku tužilaca sada pok.PP na ime ugovorne kazne isplati iznos od 2.882,60 dinara, a na ime sticanja bez osnova iznos od 117.504,20 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 07.05.1990. godine pa do isplate i da naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 8.000,00 dinara. Rešenjem Trećeg opštinskog suda Ov br.36/92 od 02.03.1992. godine, te dopunskim rešenjem istog suda Ov br.36/92 od 09.11.2001. godine za naslednike iza sada pok.PP, a vezano i za potraživanje po presudi Trećeg opštinskog suda u Beograd P br.1622/90 od 26.12.1991. godine oglašeni su ovde tužioci – supruga AA i sin BB. Prema nalazu veštaka ekonomsko – finansijske struke SS od 13.05.2004. godine, izjašnjenja od 25.10.2005. godine i iskaza sudskog veštaka od 25.10.2005. godine utvrđeno je da tužioci trpe inflatornu štetu zbog neplaćanja iznosa po presudi Trećeg opštinskog suda u Beogradu P br.1622/90 od 26.12.1991. godine u ukupnom iznosu od 1.139.983,38 dinara. Dosuđeni iznos od 1.139.983,38 dinara predstavlja valorizovane iznose dosuđene po presudi Trećeg opštinskog suda u Beograd P br.1622/90 od 26.12.1991. godine - iznos od 2.882,06 dinara na ime dosuđene ugovorne kazne valorizovan na dan 31.12.2003. godine iznosi 26.871,11 dinara, iznos od 117.504,02 dinara na ime dosuđenog neosnovanog obogaćenja valorizovan na dan 31.12.2003. godine iznosi 1.905.557,91 dinara, te iznos od 8.000,00 dinara na ime dosuđenih parničnih troškova valorizovan na dan 31.12.2003. godine iznosi 17.554,36 dinara.

Osnov odgovornosti tuženog proizilazi iz odredbe čl.158 Zakona o obligacionim odnosima (odgovornost po osnovu krivice) s obzirom da je isti u spornoj situaciji štetu prouzrokovao krajnjom nepažnjom imajući u vidu da tuženi nije u roku isplatio tužiocima dosuđeni iznos po pravnosnažnoj presudi Trećeg opštinskog suda u Beogradu P br.1622/90 od 26.12.1991. godine.

Usvajajući tužbeni zahtev, prvostepeni sud je za svoju odluku dao dovoljne, jasne i ubedljive razloge koje u svemu prihvata i Apelacioni sud, a koji se navodima žalbe ne dovode u sumnju.

Odredbom čl. 278 st.2 Zakona o obligacionim odnosima propisano je da kada je šteta koju je poverilac pretpreo zbog dužnikove docnje veća od iznosa koji bi dobio na ime zatezne kamate, on ima pravo zahtevati razliku do potpune naknade štete. Pravilno je prvostepeni sud utvrdio da usled radnji, odnosno propuštanja na strani tuženog (zadocnjenja u isplati), te nominalnog obezvređivanja potraživanja tužilaca, tužioci trpe štetu i da je veća od iznosa koji im pripada na ime zatezne kamate, pa je pravilno tužiocima u smislu čl.278 st.2 Zakona o obligacionim odnosima, a u vezi sa čl.154 st.1 istog Zakona, dosudio potpunu naknadu štete, kao i kamatu na dosuđeni iznos od 1.139.983,38 dinara u smislu čl.277 a u vezi sa čl.189 st.2 Zakona o obligacionim odnosima, a sve shodno nalazu i mišljenju sudskog veštaka ekonomsko – finansijske struke SS, koji u svemu kao jasan, logičan, objektivan i dat u skladu sa pravilima struke prihvata i Apelacioni sud.

Naime, zbog hiperinflacije i promena vrednosti dinara tužioci su pretrpeli inflatornu štetu, pa na osnovu čl.190 Zakona o obligacionim odnosima imaju pravo da zahtevaju potpunu naknadu štete, odnosno naknadu u iznosu koji je potreban da se oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kome bi se nalazila da nije bilo tuženikove (štetnikove) radnje, odnosno propuštanja. Ovo s toga što je potraživanje po osnovu ugovorne kazne i neosnovanog obogaćenja nastalo pre 03.07.1993. godine i u međuvremenu su dosuđeni iznosi po pravnosnažnoj presudi Trećeg opštinskog suda u Beogradu P br.1622/90 od 26.12.1991. godine zbog enormne inflacije potpuno obezvređeni. I po oceni Apelacionog suda na gore opisan način obezbeđuje se načelo uzajamnih davanja iz čl.15 Zakona o obligacionim odnosima.

Sud je cenio i druge žalbene navode ali nalazi da se istim ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost pobijane presude, oni su već isticani u prvostepenom postupku i bili predmet pravilne ocene prvostepenog suda, posebno navodi tuženog da na strani tužilaca postoji nedostatak aktivne legitimacije. Naime, dopunskim rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu Ov br.36/92 od 09.11.2001. godine tužioci su oglašeni za zakonske naslednike iza pok.PP i to na jednake delove na naknadno pronađenoj imovini koja se sastoji od potraživanja prema Preduzeću “BB” po pravnosnažnoj presudi Trećeg opštinskog suda u Beogradu P br.1622/90 od 26.12.1991. godine, pa je prvostepeni sud pravilno ocenio prigovor nedostatka aktivne legitimacije i našao da su tužioci učesnici materijalno pravnog odnosa koji predstavlja osnov spora (inflatorna šteta je proistekla iz osnovnog potraživanja po pravnosnažnoj presudi Trećeg opštinskog suda u Beogradu P br.1622/90 od 26.12.1991. godine) i samim tim aktivno legitimisani za vođenje ove parnice.

Isto tako, neosnovani su navodi žalbe da je utuženo potraživanje zastarelo. Novčano potraživanje utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom, u konkretnom slučaju presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1 br.1622/90 od 26.12.1991. godine, koje je obezvređeno u uslovima visoke inflacije koja je postojala do 24.01.1994. godine, a što je opšte poznata činjenica zasniva na pravnom poslu neosnovanog obogaćenja, i pravilno je prvostepeni sud ocenio da nije protekao opšti rok od 10 godina iz člana 371 Zakona o obligacionim odnosima (pravnosnažna presuda u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P br.1622/90 doneta je dana 26.12.1991. godine a tužba u ovoj parnici pokrenuta je dana 26.07.2001. godine), i da utuženo potraživanje nije zastarelo.

Odredbom čl.192 st.1 Zakona o obligacionim odnosima propisano je da oštećenik koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu. Pravilno prvostepeni sud nalazi da na strani tužilaca nema doprinosa nastanku štete, iako nisu posle isteka paricionog (dobrovoljnog) roka od 15 dana za ispunjenje obaveze, podneli zahtev za prinudno izvršenje prema tuženom na osnovu presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P br.1622/09 od 26.12.1991. godine. Ovo s toga što je tuženi više puta obećavao tužiocima da će potraživanje po osnovu ugovorne kazne i neosnovanog obogaćenja isplatiti u mirnom postupku (radnjama tuženog – obećanje isplate – tužioci su dovedeni u zabludu da će dug biti vansudski izmiren) to nema mesta primeni pravila o podeljenoj odgovornosti iz čl. 192 st.1 Zakona o obligacionim odnosima (na strani tužilaca usled postupanja tuženog nema doprinosa nastanku štete).

Da na strani tužilaca nema doprinosa nastanku štete, proizilazi i iz odredbe čl. 379 st.1 Zakona o obligacionim odnosima kojom je propisano da sva potraživanja koja su utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom ili odlukom drugog nadležnog organa, ili poravnanja pred sudom ili drugim nadležnim organom, zastarevaju za deset godina, pa i ona za koja zakon inače predviđa kraći rok zastarelosti. Zakonodavac propisujući ovu odredbu ostavlja mogućnost poveriocu da traži prinudno izvršenje svog potraživanja prema dužniku sve dok obaveza utvrđena pravnosnažnom odlukom ne zastari u smislu citiranog člana, pri tom ne obavezujući poverioca da odmah po proteku dobrovoljnog (paricionog) roka mora da podnese zahtev za izvršenje. Kako tuženi u konkretnom slučaju odgovara po osnovu člana 154 st.1 Zakona o obligacionim odnosima (odgovornost po osnovu krivice), na tuženom je u smislu čl. 220 i 223 Zakona o parničnom postupku bio teret dokazivanja da je šteta koju trpe tužioci nastala bez njegove krivice, što tuženi tokom postupka nije dokazao. Sa navedenog neosnovani su žalbeni navodi tuženog da na strani tužilaca postoji doprinos nastanku štete.

Apelacioni sud je cenio i sve druge navode žalbe ali nalazi da nisu od značaja i da ne mogu uticati na donošenje drugačije za tuženog povoljnije odluke, naročito navode kojima tuženi komentariše postupak koji je prethodio donošenju presude P br.1622/90od 26.12.1991. godine i samu tu presudu koja je u međuvremenu postala pravnosnažna, te ih s toga shodno čl.382 st.1 ZPP ne obrazlaže posebno.

Osnovano se žalbom tuženog osporava odluka o troškovima parničnog postupka sadržana u drugom stavu izreke pobijane presude. Tužiocima, imajući u vidu da su u celini uspeli sa svojim zahtevom, pripada naknada troškova za preduzete parnične radnje koje je u ime i za račun tužilaca preduzeo njihov punomoćnik koji je advokat, te naknada troškova na ime sudskih taksi. Primenom čl. 149 st.1, 150 i 159 stav ZPP i Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Taksene tarife iz Zakona o sudskim taksama u vreme presuđenja, opravdani troškovi tužilaca iznose ukupno 382.150,00 dinara i to za sastav tužbe u visini od 16.500,00 dinara, za pristup punomoćnika na 16 održanih ročišta u ukupnom iznosu od 288.000,00 dinara i četiri neodržana ročišta iznos od 36.000,00 dinara, te na ime takse na tužbu u iznosu od 5.000,00 dinara i odluku u iznosu od 38.200,00 dinara, pri čemu su troškovi advokata uvećani za 50% na osnovu Tarifnog broja 11 Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata. Sa navedenog Apelacioni sud je na osnovu čl.387 tačka 3 ZPP doneo odluku kao u stavu trećem izreke presude.

Iz navedenih razloga Apelacioni sud je na osnovu čl.375 ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke, a na osnovu čl.387 tačka 3 ZPP kao u stavu drugom izreke presude.

Tužioci su u odgovoru na žalbu postavili opredeljen zahtev za naknadu troškova drugostepenog postupka, ali kako po oceni Apelacionog suda troškovi na ime sastava odgovora na žalbu i takse na odgovor na žalbu nisu bili potrebni u smislu čl.150 st.1 Zakona o parničnom postupku, to je sud i odlučio kao u stavu trećem izreke presude

PREDSEDNIK VEĆA – SUDIJA
Marina Govedarica, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić