APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

4.10.2012.

Gž 57/11

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 57/11
Dana 04.10.2012. godine
B E O G R A D

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Tamare Uzelac Đurović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Sanje Lekić, članova veća, u parnici tužilje AA, čiji je punomoćnik AB, advokat, protiv tuženih BB, BB1 i BB2, čiji je zajednički punomoćnik BA, advokat, radi utvrđenja, odlučujući o žalbi tuženih izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Smederevu, Sudska jedinica u Velikoj Plani, І 1 P.br. 19/10 od 21.09.2010. godine, u sednici veća održanoj dana 04.10.2012. godine, doneo je

R E Š E Nj E

UKIDA SE presuda Osnovnog suda u Smederevu, Sudska jedinica u Velikoj Plani, І 1 P.br. 19/10 od 21.09.2010. godine i predmet VRAĆA istom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Pobijanom presudom utvrđeno je da zaostavštinu pok. PP predstavlja udeo od ¼ na jednoj spratnoj stambenoj zgradi ukupne površine aa po novom katastarskom premeru sve u KO Lozovik, kao i isti udeo na navedenoj parceli, sve po osnovu zajedničkog sticanja u porodičnoj zajednici sa tuženima BB, kao sinom, tuženom BB1, kao suprugom i tuženom BB2, kao snahom, što su tuženi dužni da priznaju i dozvole da se navedeni udeo na označenim nepokretnostima raspravi kao zaostavština pok. PP u ostavinskom postupku ( stav prvi izreke ). Utvrđeno je da je tužilja AA, suvlasnik sa udelom od 1/8 na aa, sve u KO Lozovik po osnovu nužnog naslednog dela te da se utoliko smanjuje – redukuje raspolaganje sada pok. PP bivšeg iz _ ugovorom o poklonu u korist tuženog BB, Ov. І. br. 1371/93 overen kod Opštinskog suda u Velikoj Plani, što je tuženi BB dužan da prizna i dozvoli da se tužilja na osnovu ovog ugovora uknjiži kao suvlasnik sa navedenim udelom ( stav drugi izreke ). Obavezani su tuženi da tužilji plate troškove spora u iznosu od 113.815,00 dinara ( stav treći izreke ).

Protiv navedene presude tuženi su blagovremeno izjavili žalbu iz svih zakonskih razloga propisanih odredbom člana 360 stav 1 ZPP.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu odredbe člana 372 ZPP ( „Službeni glasnik RS“ br. 125/04, sa kasnijim izmenama i dopunama ), a u vezi čl. 506 stav 1 ZPP ( „Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ), Apelacioni sud je našao

 da je žalba osnovana.

Prvostepeni sud je počinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz čl. 361 st. 2 tač. 12 ZPP, jer napadnuta presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati; pri čemu se ti nedostaci ogledaju u protivrečnosti između izreke u stavu І i razloga koji se na tu odluku odnose, kao i u međusobnoj protivrečnosti datih razloga o odlučnim činjenicama.

Naime, prvostepeni sud suštinsko obrazloženje svoje odluke započinje od sastava zaostavštine sada pok. PP, tako što konstatuje da u zaostavštinu tog lica ne ulazi aa i nepokretnosti koje su sagrađene na toj parceli. Odmah zatim tj. u sledećoj rečenici prvostepeni sud ukazuje da te nepokretnosti ipak predstavljaju zaostavštinu ostavioca i tu promenu svog stava taj sud brani činjenicom da se sporne nepokretnosti u zemljišnim knjigama vode na tuženog BB. Samo po sebi ovakvo obrazloženje ostavlja utisak da prvostepeni sud nije razgraničio da li navedene nepokretnosti ulaze u sastav zaostavštine PP ili predstavljaju zemljišnoknjižno vlasništvo tuženog BB; ali ako se uzmu u obzir preostali razlozi pobijane presude, tek tada se stiče predstava zašto je prvostepeni sud obrazloženje svoje odluke započeo na navedeni način. Vrlo je verovatno da je taj sud hteo da objasni razliku između vanknjižnog i zemljišnoknjižnog stanja stvari po pitanju prava svojine na spornim nepokretnostima, jer se njegovo suštinsko shvatanje o tom odnosu ispoljava kroz dalje obrazloženje u kome se ukazuje da je PP u porodičnoj zajednici života sa tuženima stekao pravo zajedničke svojine na spornim nepokretnostima iako je njihov formalni vlasnik tuženi BB; ali kako prvostepeni sud nije pravilno iskazao svoje mišljenje po tom pitanju, to je ostala nedoumica ko je titular prava svojine na spornim nepokretnostima.

Taj propust prvostepenog suda bi se mogao prevazići da su pravilno utvrđene činjenice od kojih zavisi primena instituta sticanja prava svojine u porodičnoj zajednici života i da su dati razlozi tj. pravilno objašnjenje za primenu tog instituta na ovaj slučaj. U toj situaciji bi ovaj sud konstatovao da protivrečnost jednog dela obrazloženja ožalbene odluke ne utiče na njenu pravilnost i zakonitost pošto pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pruža pouzdan osnov za preispitivanje činjenično-pravnih zaključaka prvostepenog suda. Međutim, kako je taj sud dao nerazumljive razloge o karakteru zajednice života PP sa tuženima, to se ne može prihvatiti zaključak tog suda da su ta lica živela u porodičnoj zajednici života. Naime, u izvođenju tog zaključka prvostepeni sud se pozvao na ocenu iskaza tuženog BB koji je naveo da je živeo sa svojim roditeljima u _ i da ih je izdržavao; pri čemu prvostepeni sud očigledno sumnja da su roditelji tuženog BB bili izdržavana lica i to svoje podozrenje iskazuje tako što pod znake navoda stavlja reč izdržavao, koju je taj tuženi upotrebio kada je objasnio svoj odnos prema roditeljima; time prvostepeni sud kroz ocenu iskaza tog tuženog utvrđuje činjenicu da je on živeo sa roditeljima u porodičnoj zajednici života u _ i da on nije izdržavao svoje roditelje. Međutim, kako se putem znaka navoda ne može iskazivati uverenje suda u istinitost izjave saslušanog lica, te kako se kroz tako iskazanu sumnju ne može pretpostavljati dalje mišljenje suda koje je eventualno postojalo ali nije izrečeno tj. pravilno obrazloženo, to se na bazi postojeće ocene dokaza i utvrđenih činjenica ne može zaključiti da li je PP sa tuženim živeo u porodičnoj zajednici života, niti se taj zaključak može izvesti po osnovu pretpostavljenog mišljenja prvostepenog suda o pravnom karakteru zajednice života PP sa ostalim tuženima.

Sve i da se prihvati da je prvostepeni sud pravilno sagledao sporni odnos, ali da je pogrešno, oprečno i nepotpuno iskazao svoje shvatanje tog odnosa, prvostepena presuda bi i dalje bila nepravilna i nezakonita, jer su međusobno protivrečni razlozi o odlučnim činjenicama koji se tiču visine suvlasničkog udela PP u imovini koja je navodno stečena u porodičnoj zajednici života. Naime, prvostepeni sud prvo utvrđuje da je zarada tuženog BB bila veća od zarade PP i da je tužena BB1 brinula o deci tuženih BB i BB2, a zatim izvodi nelogičan zaključak da su jednaki njihovi udeli u imovini stečenoj u porodičnoj zajednici života. Štaviše, prvostepeni sud se posebno ne bavi visinom suvlasničkih udela, naprotiv, on paušalno utvrđuje tu činjenicu iako je na tužilji bio teret dokazivanja zarada i drugih doprinosa (novčane i ne novčane prirode) članova porodične zajednice života u sticanju njihove zajedničke tekovine; a potom i predlaganje izvođenja dokaza veštačenjem kako bi se u procentima ili u razlomcima iskazao suvlasnički udeo svakog člana porodične zajednice života u njihovoj porodičnoj tekovini.

Osim toga, u stavu prvom presude izreka je protivrečna sa razlozima koji se na tu odluku odnose, jer u razlozima se kao sporna navodi katastarska parcela br. aa ( na kojoj su sagrađene nepokretnosti, oko kojih se takođe vodi spor) dok se u stavu prvom izreke ta katastarska parcela ne pominje već se odluka odnosi na objekte sagrađena na katastarskoj parceli broj aa starog premera odn. na kat.parceli br. AA novog premera; pa je u tom smislu moguće pretpostaviti da je u pitanju faktička greška, ali nije isključena ni mogućnost da je prvostepeni sud imao u vidu druge nepokretnosti kada je odlučivao o zahtevu tužilje, - tako da i ovaj propust čini nepodobnim ožalbenu presudu za njeno suštinsko preispitivanje.

Ovim se ne završava nepravilno postupanje suda u ovoj parnici, štaviše, ono se dalje nastavlja kroz njegovo pogrešno shvatanje da se na sporni odnos imaju primeniti odredbe Zakona o braku i porodičnim odnosima RS koje regulišu institut sticanja zajedničke svojine u porodičnoj zajednici života iako važeći Porodični zakon RS u prelaznim i završnim odredbama tj. u odredbi čl. 357 predviđa mogućnost retroaktivne primene tog zakona i na odnose koji su nastali pre njegovog stupanja na pravnu snagu. Najzad, pogrešna je odluka prvostepenog suda da tužilji prizna pravo susvojine na predmetnim nepokretnostima (navedenim u stavu drugom pobijane presude), a po osnovu njenog prava na nužni deo; ovo stoga što je nužni deo po svojoj prirodi subjektivno pravo obligacionopravnog karaktera koja se izuzetno može dosuditi u stvarima ili u svojinskom udelu na stvarima pošto se za to steknu uslovi propisani zakonom. S obzirom da prvostepeni sud nije objasnio odstupanje od redovne prirode prava na nužni deo, to su i u pogledu te odluke suda izostali razlozi o odlučnim činjenicama.

Imajući u vidu navedeno, ovaj sud nalazi da je pobijana presuda nepravilna i nezakonita, pa je u skladu sa ovlašćenjem iz odredbe člana 376 i 377 a u vezi člana 373 stav 1 tačka 3 ZPP, Apelacioni sud istu ukinuo u stavu prvom i drugom izreke; a ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka sadržana u stavu trećem izreke, jer ista zavisi od konačnog rešenja ove pravne stvari.

U ponovnom postupku potrebno je da tužilja prvo dokaže da je između PP i tuženih postojala porodična zajednica života; što praktično podrazumeva dokazivanje svih aspekata te zajednice života (od broja njenih članova, preko mesta njihovog zajedničkog prebivališta do vremena nastanka i trajanja te zajednice života). Zatim je potrebno da tužilja dokaže koje su stvari i prava stečeni u toku te zajednice i koliko su pojedinačni doprinosi njenih članova u sticanju porodične tekovine. Taj deo dokaznog postupka će se završiti obaveznim izvođenjem dokaza veštačenjem kako bi sud ocenom tog dokaza mogao da utvrdi udeo PP u stečenoj imovini. Osim toga potrebno je da prvostepeni sud ima u vidu pravnu prirodu prava na nužni deo kada bude odlučivao o zahtevu tužilje za redukciju poklona zbog povrede tog prava.

PREDSEDNIK VEĆA – SUDIJA
Tamara Uzelac Đurović, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić