APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

18.05.2011.

Gž 549/11

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 549/11
Dana 18.05.2011. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Olge Sokić, predsednika veća, Dragane Mirosavljević i Milice Aksentijević, članova veća, u pravnoj stvari tužioca protivtuženog "AA", čiji je punomoćnik AB, advokat, protiv tuženog protivtužioca BB, koga zastupa BA, advokat, radi naknade štete, odlučujući o žalbama stranaka izjavljenim protiv presude Osnovnog suda u Smederevu-Sudska jedinica u Velikoj Plani I-2 P.br.1010/2010 od 24.06.2010.godine, po održanoj raspravi pred Apelacionim sudom dana 18.05.2011.godine, doneo je sledeću

P R E S U D U

I

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tužioca protivtuženog Preduzeća za prevoz putnika i robe "AA" i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Smederevu-Sudska jedinica u Velikoj Plani I-2 P.br.1010/2010 od 24.06.2010.godine u stavu prvom izreke.

II

PREINAČUJE SE presuda Osnovnog suda u Smederevu-Sudska jedinica u Velikoj Plani I-2 P.br.1010/2010 od 24.06.2010.godine u stavu drugom izreke tako što se OBAVEZUJE tužilac protivtuženi "AA" da tuženom protivtužiocu BB na ime naknade štete zbog izmakle koristi plati iznos od 4.126.970,50 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10.06.2010.godine pa do isplate u roku od 15 dana po dostavi prepisa presude pod pretnjom izvršenja.

III

PREINAČUJE SE odluka o troškovima iz stava trećeg izreke i OBAVEZUJE tužilac-protivtuženi da tuženom-protivtužiocu na ime parničnih troškova plati iznos od 609.930,00 dinara u roku od 15 dana po dostavi prepisa presude pod pretnjom izvršenja.

O b r a z l o ž e nj e

Pobijanom presudom u stavu prvom izreke obavezan je tužilac-protivtuženi preduzeće za prevoz putnika i robe "AA" da tuženom-protivtužiocu BB isplati po osnovu naknade štete zbog izmakle koristi usled ne korišćenja poslovnih prostorija eksproprisanog objekta u periodu od 01.06.1981.god. do 20.03.1992.god. iznos od 4.126.970,50 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom počev od 10.06.2010.godine kada je izvršena revalorizacija do isplate u roku od 15 dana po pravosnažnosti presude pod pretnjom izvršenja. Stavom drugim izreke, preko dosuđenog iznosa od 4.126.970,50 dinara pa do traženih 8.253.941,00 dinara sa pripadajućom kamatom na ovaj iznos počev od 10.06.2010.godine pa do isplate, tužbeni zahtev je odbijen kao neosnovan. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi protivtužilac da na ime parničnih troškova plati tužiocu protivtuženom iznos od 347.789,00 dinara u roku od 15 dana po pravosnažnosti presude pod pretnjom izvršenja.

Protiv navedene presude obe parnične stranke su izjavile žalbu i to tužilac na usvajajući deo, a tuženi na odbijajući deo i odluku o troškovima zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 372 ZPP, a po održanoj raspravi u smislu člana 369 ZPP, Apelacioni sud je našao:

žalba tuženog protivtužioca je osnovana, dok je žalba tužioca protivtuženog neosnovana.

U provedenom postupku pred prvostepenim sudom nije bilo bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačke 1, 2, 5, 7 i 9 ZPP na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti.

Na osnovu dokaza izvedenih u prvostepenom i drugostepenom postupku je utvrđeno da je rešenjem o eksproprijaciji od 06.05.1981.godine, nepokretnosti tuženog – kat.parcela aa od 91 m2 sa postojećim objektom površine 7,50 h 4,05 m2, eksproprisane u korist tadašnjeg pravnog prethodnika tužioca radi izgradnje objekata – servisno remontne stanice i proširenja peronskih kapaciteta i same zgrade autobuske stanice u _. Pravosnažnim rešenjem o deeksproprijaciji od 09.01.1991.godine poništeno je rešenje od 06.05.1981.godine jer korisnik eksproprijacije nije preduzeo bilo kakve radnje na privođenju nameni eksproprisanih nepokretnosti već je eksproprisane nepokretnosti koristio u druge svrhe kao restoran društvene ishrane za svoje radnike, a u periodu od 1990.do 1992.godine eksproprisane objekte tužilac je izdavao u zakup trećim licima za obavljanje ugostiteljske delatnosti. Veštačenjem je utvrđeno da bi tuženi mogao da u spornom periodu dok su nepokretnosti bile u državini tužioca predmetne nepokretnosti izdaje u zakup za prosečan iznos od 12,5 evra po m2, odnosno 16 evra po m2 za prizemlje objekta i baštu i 9 evra po m2 za suterenski objekat, tako da ukupno izgubljena dobit za sporni period od 01.06.1981.do 20.03.1992.godine preračunato po kursu evra na dan veštačenja iznosi 8.253.941,00 dinar na koji iznos je tuženi postavio protivtužbeni zahtev. Inače, pre izvršene eksproprijacije tuženi je predmetne nepokretnosti koristio kao _ radnju a potom sporne prostorije kako prizemni deo objekta tako i suterenski deo izdavao u zakup.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužilac za period od izvršene eksproprijacije nepokretnosti tj.od 01.06.1981.godine pa do 01.06.1984.godine bio savestan držalac istih, jer je u tom periodu tužilac u skladu sa tada važećim Zakonom o eksproprijaciji bio dužan da eksproprisane nepokretnosti privede nameni, sa kojih razloga je prvostepeni sud zaključio da tužilac za taj period nije u obavezi da plaća naknadu štete po osnovu izgubljene dobiti. Pored toga, da tuženom ne pripada naknada za izgubljenu dobit od izdavanja suterenskih prostorija jer tuženi po deeksproprijaciji za period 2002./2003.-do 2009.godine suterenski prostor nije izdavao u zakup. Sa tih razloga je prvostepeni sud odbio protivtužbeni zahtev tuženog za traženu naknadu štete na ime izgubljene dobiti u iznosu od 4.126.970,50 dinara a usvojio protivtužbeni zahtev tuženog za iznos od 4.126.970,50 dinara zajedno za zakonskom zateznom kamatom od 10.06.2010.godine pa do isplate i odlučio kako je navedeno u izreci pod I i II.

Međutim, Apelacioni sud nalazi da je pogrešan pravni zaključak prvostepenog suda da tuženi za period od 01.06.1981.godine, kada je izvršena eksproprijacija, do 01.06.1984.godine do kada je tužilac po tada važećem Zakonu o eksproprijaciji nepokretnost trebalo da privede nameni, nema prava da potražuje naknadu za izgubljenu dobit koja shodno veštaku za taj period iznosi 4.126.970,50 dinara, jer je u tom periodu tužilac bio savestan držalac eksproprisanih nepokretnosti. Ovo stoga što se donošenjem rešenja o deeksproprijaciji ukidaju, počev od samog njegovog donošenja, sve posledice donetog rešenja o eksproprijaciji a nad deeksproprisanom nepokretnošću uspostavlja se svojinski režim koji je postojao do donošenja rešenja o eksproprijaciji, što znači da je vlasnik istih mogao da njima raspolaže i na način da iste izdaje u zakup i to kako prizemni, tako i suterenski deo objekta. Stoga tuženom protivtužiocu za period od 01.06.1981.godine pa sve do 20.03.1992.godine, kada su mu nepokretnosti vraćene u državinu, pripada pravo da od tužioca potražuje naknadu za izgubljenu dobit koja shodno veštaku za navedeni period ukupno iznosi 8.253.941,00 dinara u smislu člana 189 ZOO zajedno sa zakonskom zateznom kamatom na navedeni iznos počev od 10.06.2010.godine kao dana veštačenja do isplate a u smislu člana 277 ZOO.

Iz iznetih razloga, Apelacioni sud je potvrdio prvostepenu presudu u stavu prvom izreke. Nalazeći da je žalba tuženog protivtužioca osnovana, preinačio je prvostepenu presudu u stavu drugom izreke, te je shodno članu 375 i 380 ZPP odlučio kao u stavu prvom i drugom izreke. Pri tome, Apelacioni sud je cenio žalbene navode tužioca protivtuženog, pa iste u konkretnom slučaju nalazi neosnovanim budući da se u žalbi komentarišu izvedeni dokazi i daje njihova ocena, te ponavljaju navodi koji su isticani i tokom prvostepenog postupka, što sve nije od uticaja na drukčije rešenje ove pravne stvari.

Odluka o troškovima iz stava trećeg izreke doneta je u smislu člana 161 u vezi sa članom 149 i 150 ZPP, te su tužiocu protivtuženom na iznos za koji je uspeo u ovom sporu (716.751,85 dinara) u skladu sa važećoj Advokatskom i Taksenom tarifom obračunati troškovi za preduzete parnične radnje u iznosu od 238.035,00 dinara, a tuženom protivtužiocu na iznos od 8.253.941,00 dinar za koji iznos je tuženi protivtužilac uspeo u sporu, troškovi su obračunati takođe u skladu sa Advokatskom i Taksenom tarifom za preduzete parnične radnje u prvostepenom i drugostepenom postupku u iznosu od 847.965,00 dinara, te je po prebijanju troškova obavezan tužilac protivtuženi da tuženom plati iznos od 609.930,00 dinara na ime parničnih troškova sa kojih razloga je odlučeno kao u izreci pod III.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Olga Sokić s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj sudske pisarnice
Svetlana Antić