APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

16.06.2011.

Gž 5378/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 5378/10
Dana 16.06.2011. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Olge Sokić, predsednika veća, Dragane Mirosavljević i Dragane Marinković, članova veća, u parnici tužioca "AA", koga zastupaju AB i AB1, advokati, protiv tuženog BB, radi naknade štete, odlučujući o žalbama tužioca i tuženog izjavljenim protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P.br.1/08 od 22.06.2009.godine, u sednici veća održanoj dana 16.06.2011.godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tužioca i POTVRĐUJE presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P.br.1/08 od 22.06.2009.godine u stavu drugom i trećem izreke.

PREINAČAVA SE presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P.br.1/08 od 22.06.2009.godine u stavu prvom izreke tako što se ODBIJA kao neosnovan zahtev tužioca "AA" kojim je tražio da se obaveže tuženi BB na isplatu iznosa od 100.125,00 dinara sa kamatom od 18.07.2006.godine pa do isplate.

PREINAČAVA SE odluka o troškovima postupka sadržana u stavu četvrtom izreke presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P.br.1/08 od 22.06.2009.godine tako što se ODBIJA zahtev tužioca "AA" da mu tuženi BB naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 34.000,00 dinara, kao neosnovan.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P.br.1/08 od 22.06.2009.godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev pa je obavezan tuženi BB da na ime naknade štete isplati tužiocu "AA" iznos od 100.125,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18.07.2006.godine pa do isplate, a u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa kao u stavu prvom izreke a do traženog iznosa od 4.468.566,88 dinara tj.za iznos od 4.368.441,88 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 18.07.2006.godine pa do isplate, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da na ime naknade štete isplati tužiocu iznos od: 31.372,61 dinar sa zakonskom zateznom kamatom od 21.08.2006.godine pa do isplate, 1.168,82 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 19.09.2006.godine pa do isplate, 31.493,07 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 20.09.2006.godine pa do isplate, 30.983,28 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 20.10.2006.godine pa do isplate, 33.728,26 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 21.11.2006.godine pa do isplate, 28.574,77 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 20.12.2006.godine pa do isplate, 33.160,69 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 19.01.2007.godine pa do isplate, 21.097,03 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 21.02.2007.godine pa do isplate, 12.615,83 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 23.02.2007.godine pa do isplate, 30.169,99 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 20.03.2007.godine pa do isplate, 33.138,65 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 19.04.2007.godine pa do isplate, 37.612,06 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 25.05.2007.godine pa do isplate, kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 34.000,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka odluke.

Protiv napred navedene presude obe parnične stranke su blagovremeno izjavile žalbe i to tužilac protiv stava drugog, trećeg i četvrtog, a tuženi protiv stava prvog i četvrtog izreke zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dao odgovor na žalbu sa predlogom kao u odgovoru.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 372 Zakona o parničnom postupku, Apelacioni sud u Beogradu je našao:

žalba tužioca nije osnovana, a žalba tuženog je osnovana.

Pri donošenju pobijane odluke nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačka 1, 2, 5, 7 i 9 ZPP-a, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, a ni povreda iz tačke 12 napred navedenog člana, na koju se ukazuje žalbom tužioca, s obzirom da su dati razlozi o bitnim činjenicama jasni i neprotivrečni.

Prema utvrđenju prvostepenog suda parnične stranke su imale dugogodišnju saradnju s obzirom da je tuženi zastupao tužioca u različitim predmetima. Nije sporno i da je tuženi zastupao tužioca u predmetu Trgovinskog suda u Beogradu P2 br.1136/04 u kom postupku je tužbu podnelo preduzeće "BB" protiv tuženog "AA", radi duga. U postupku pred Trgovinskim sudom doneta je 07.04.2005.godine presuda kojom je u stavu prvom izreke ukinuto u celosti rešenje o izvršenju Iv.br.1649/04 od 02.03.2004.godine, a u stavu drugom, obavezan tuženi da tužiocu na ime glavnog duga isplati iznos od 2.214.303,26 dinara sa zakonskom zateznom kamatom i to na iznos od 1.132.729,10 dinara od 25.10.2002.godine pa do isplate, na iznos od 466.861,16 dinara počev od 10.12.2002.godine pa do isplate, na iznos od 614.713,00 dinara počev od 20.12.2002.godine pa do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tuženog-protivtužioca da mu tužilac-protivtuženi na ime glavnog duga plati iznos od 116.065,06 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, a stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 192.125,41 dinar. Protiv ove presude, tuženi je kao punomoćnik "AA" podneo žalbu 26.05.2005.godine koju nije potpisao, pa je Trgovinski sud rešenjem P2 br.1136/04 od 30.05.2005.godine žalbu odbacio kao nepotpunu, s obzirom da ne sadrži ni potpis ni pečat žalioca. Rešenjem Trgovinskog suda P2 br.1136/04 od 20.07.2005.godine odbijen je predlog za vraćanje u pređašnje stanje, na koje rešenje je tuženi kao punomoćnik podneo žalbu 15.09.2005.godine, ali je rešenjem Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž.br.10359/05 od 16.03.2006.godine žalba odbijena kao neosnovana i potvrđena su rešenja Trgovinskog suda u Beogradu od 30.05.2005.godine i od 20.07.2005.godine. Odlučujući po reviziji tuženog kao punomoćnika preduzeća "AA" Vrhovni sud Srbije je odlukom Rev.248/06 od 09.11.2006.godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju tuženog izjavljenu protiv presude Trgovinskog suda u Beogradu od 07.04.2005.godine, rešenja istog suda od 30.05.2005. i 20.07.2005.godine, Višeg trgovinskog suda u Beogradu od 16.03.2006.godine u delu u kome je odbijena kao neosnovana žalba tuženog izjavljena protiv rešenja Trgovinskog suda u Beogradu od 20.07.2005.godine a odbijena je kao neosnovana revizija tuženog protiv rešenja Višeg trgovinskog suda u Beogradu od 16.03.2006.godine u delu u kojem je odbijena žalba tuženog izjavljena protiv rešenja Trgovinskog suda u Beogradu od 30.05.2005.godine. Na osnovu pravnosnažne i izvršne presude P2 br.1136/04 od 07.04.2005.godine Trgovinski sud u Beogradu je sproveo izvršenje na sredstvima preduzeća "AA" dana 17.07.2006.godine i 18.07.2006.godine u ukupnom iznosu od 4.468.386,88 dinara, sa kojih razloga je tužilac u ovom postupku podigao kredit kod HVB banke 17.07.2006.godine na iznos od 45.000 eura koji je vraćen 22.05.2007.godine stim što je po ovom kreditu bio u obavezi i da plaća mesečne kamate. U toku postupka pred Trgovinskim sudom, tuženi je nakon izvršenih radnji vršio fakturisanje usluga, a tužilac je usluge uredno plaćao sve do donošenja presude. Za izvršene usluge zastupanja u predmetima Trgovinskog suda u Beogradu P2.1649/04 i P2.1136/04 od 04.05.2004.godine pa do 04.05.2005.godine tužilac je ukupno isplatio tuženom 100.125,00 dinara. Nakon što je doneta presuda Trgovinskog suda u Beogradu od 07.04.2005.godine, zakonski zastupnik tužioca i tuženi su razgovarali uz dogovor da se na presudu uloži žalba. Naime, zakonski zastupnik tužioca je tvrdio da je tužilac trebalo da za preduzeće "BB" uveze robu, za šta im je isplaćena provizija, ali da ta roba još uvek stoji u magacinu kod tužioca jer preduzeće "BB" nije htela da preuzme robu, pa je presuda Trgovinskog suda za tužioca bila iznenađenje. Tuženi je žalbu predao u četiri primerka, stim što su dva bila potpisana i overena pečatom, a dva ne.

Prvostepeni sud je zaključio da je tuženi u svojstvu punomoćnika očiglednom nepažnjom koja se ogleda u propustu tuženog da podnese potpisanu i overenu žalbu tužiocu pričinio štetu u visini troškova koje je tužilac isplatio tuženom u iznosu od 100.125,00 dinara, odbijajući tužbeni zahtev preko navedenog iznosa uz obrazloženje da prvostepeni sud opšte nadležnosti ne može odlučivati da li je presuda Trgovinskog suda valjana, da li je žalba osnovana, a činjenica da tužiocu nije omogućeno da Viši sud raspravljanja o njegovoj žalbi, zbog propusta punomoćnika, ne znači da bi tužilac u žalbenom postupku i uspeo.

Po nalaženju drugostepenog suda, odluka u delu u kome je usvojen tužbeni zahtev za iznos od 100.125,00 dinara zasnovana je na pogrešnoj primeni materijalnog prava, dok je u preostalom delu, odluka pravilna.

Odredbom člana 7 stav 1 Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni list SRJ“ br.54/98, 75/99, 6/01 i 11/02, „Službeni list SCG“ br.32/03, 58/04 i 5/06 i „Službeni glasnik RS“ br.129/07..) propisano je da se nagrada naplaćuje po pravilu nakon izvršenog rada, ali se advokat može sa strankom sporazumeti da mu ona unapred isplati primereni iznos na ime nagrade. Članom 8 iste tarife propisano je da se nagrada za rad advokata utvrđuje prema važećoj tarifi u vreme obračuna.

Odredbom člana 154 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je.

Odredbom člana 223 stav 2 ZPP-a propisano je da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno.

Osnovni uslov deliktne odgovornosti je postojanje uzročnosti koji uslov proizilazi iz citirane odredbe člana 154 ZOO. Stoga, uzročnost mora biti predmet dokazivanja, a teret dokazivanja leži na strani koja tvrdi da je oštećena. U konkretnom slučaju tužilac je tvrdio da je štetu u utuženom iznosu pretrpeo propuštanjem tuženog, kao njegovog punomoćnika u postupku pred Trgovinskim sudom da podnese žalbu sa propisanom obaveznom sadržinom. Na tužioca je stoga i ležala obaveza dokazivanja postojanja uzročne veze između štete i postupanja tuženog. Međutim, po nalaženju ovog suda, tužilac nije dokazao postojanje uzročne veze između radnje tuženog i štete za koju je tvrdio da je pretrpeo.

Naime, u konkretnom slučaju, postoji niz povezanih zbivanja. Pre svega, preduzeće "BB" je pred Trgovinskim sudom podnelo tužbu protiv tužioca radi isplate iznosa za robu koja se, prema navodima zakonskog zastupnika tužioca i dalje nalazi kod tužioca. Po navedenoj tužbi doneta je presuda i obavezan ovde tužilac na isplatu iznosa koji je bio i predmet izvršenja 17. i 18.07.2006.godine. Kod ovakvih činjenica, tužilac nije dokazao da je radnja tuženog bila opredeljujuća i tipična za nastanak štete. Upravo postojanje poslovnog odnosa tužioca i trećeg lica po osnovu kog je tužilac obavezan na isplatu određenog iznosa, ukazuje da i u situaciji da je postojala šteta postoji više uslova i uzroka za nastanak eventualne štete. U takvoj situaciji tužilac nije dokazao da je radnja tuženog bila tipična za nastanak štete u konkretnom slučaju.

Osim toga, celokupan odnos između parničnih stranaka treba posmatrati i u svetlu činjenice da je tužilac isplaćivao tuženom troškove za zastupanje po preduzetim radnjama u postupku pred Trgovinskim sudom, što upravo ukazuje na jedan adekvatan odnos zastupanja tuženog, na koje tužilac nije imao primedbe.

Stoga, po nalaženju ovog suda, tuženi nije u obavezi da tužiocu isplati iznose, za koje tužilac tvrdi da predstavljaju štetu zbog nepostupanja tuženog, kako je to pravilno odlučio prvostepeni sud u stavu drugom i trećem izreke pobijane odluke.

Po nalaženju ovog suda, tuženi nije u obavezi da tužiocu isplati ni iznos od 100.125,00 dinara sa kamatom, s obzirom da tužilac nije dokazao postojanje uzročne veze između radnje tuženog i eventualne štete, a navedeni iznos je isplaćen tuženom za preduzete pravne radnje shodno članu 7 i 8 Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i nesumnjivo ne može biti reči o iznosu na koje bi tužilac imao pravo. Tuženi je preduzeo pravne radnje, tužilac je sa istim bio saglasan i nakon fakturisanja iste je isplatio, pa u sklopu i napred iznetog, ne postoji obaveza tuženog na povraćaj naknade isplaćene po osnovu zastupanja.

Žalbeni navodi tužioca kojima se ukazuje da je šteta izražena kroz posledicu koja je nastupila nečinjenjem tuženog u visini iznosa koji je u izvršnom postupku naplaćen od tužioca, nisu osnovani, jer tužilac nije dokazao postojanje adekvatne uzročnosti između radnje tuženog i štete na koju se poziva u ovoj pravnoj stvari. Stoga su i bez uticaja žalbeni navodi kojima se ukazuje na visinu štete koja je prema, žalbenim navodima, nastala u vidu blokade tekućeg računa i gubitka boniteta kod NBS, s obzirom na napred navedeno da tužilac nije dokazao postojanje uzročne veze.

Sa izloženog, a shodno članu 375 i 380 tačka 4 ZPP-a odlučeno je kao u stavu prvom i drugom izreke ove odluke.

Drugostepeni sud je shodno članu 161 stav 1 i 2 ZPP-a u vezi sa odredbom člana 149 ZPP-a, preinačio odluku o troškovima postupka pa je imajući u vidu uspeh stranaka u sporu odbio zahtev tužioca na naknadu troškova parničnog postupka.

Sa izloženog, a shodno članu 387 tačka 3 ZPP-a odlučeno je kao u stavu trećem izreke ove odluke.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Olga Sokić s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj sudske pisarnice
Svetlana Antić