APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

25.05.2011.

Gž 5268/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 5268/10
Dana 25.05.2011.
B E O G R A D

U IME NARODA

Apelacioni sud u Beogradu, u veću sastavljenom od sudija Jasminke Stanojević, predsednika veća, Dragane Marinković i Lovorke Stojnov, članova veća, u parnici tužilja AA i BB, a koje zastupa punomoćnik AB, advokat iz Beograda, protiv tuženih, Republika Srbija-Ministarstvo finansija i ekonomije, Poreska uprava filijale Vračar, koju zastupa zakonski zastupnik Republičko javno pravobranilaštvo, Beograd, ulica Nemanjina br. 22-26 i VV, radi naknade, odlučujući o žalbi tužene Republike Srbije izjavljenoj protiv presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P.br. 875/08 od 12.09.2008. godine, u sednici održanoj 25.05.2011. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tužene Republike Srbije i POTVRĐUJE presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P.br. 875/08 od 12.09.2008. godine u delu stava drugog i trećeg izreke kojim je obavezana tužena Republika Srbija da tužiljama isplati iznos od 532.500,00 dinara sa zateznom kamatom na taj iznos počev od 12.09.2008. godine, pa do isplate, kao i troškove postupka.

PREINAČUJE SE navedena presuda u preostalom delu stava drugog izreke koji se odnosi na tuženu Republiku Srbiju, tako što se zahtev tužilja za isplatu kamate na dosuđeni iznos stavom prvim izreke i to počev od 04.01.2006. godine, pa do 12.09.2008. godine, odbija kao neosnovan.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P.br. 875/08 od 12.09.2008. godine, stavom prvim izreke, utvrđuje se da je tužba u delu zahteva kojim je tražena isplata iznosa od 117.150,00 dinara na ime izgubljene dobiti za period od 21.12.2001. godine do 29.05.2002. godine, odnosno za period nakon zaključenja ugovora o poklonu, povučena. Drugim stavom izreke, obavezuju se tuženi Republika Srbija, Ministarstvo finansija i ekonomije, Poreska uprava Filijala Vračar, iz Beograda i VV, da tužiljama solidarno isplate iznos od 532.500,00 dinara sa zateznom kamatom na ovaj iznos počev od 04.01.2006. godine do isplate, sve u roku od 15 dana. Trećim stavom izreke, obavezani su tuženi da tužiljama solidarno naknade troškove postupka u ukupnom iznosu od 208.670,00 dinara, u roku od 15 dana.

Protiv navedene presude žalbu je blagovremeno izjavila tužena Republika Srbija, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 372. ZPP-a Apelacioni sud je našao da je žalba delimično osnovana.

Tužilje su dostavile odgovor na žalbu i predložile da se žalba odbije kao neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. Zakona o parničnom postupku, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, a ni povrede iz tačke 12. ove zakonske odredbe na koju se ukazuje u žalbi, jer pobijana presuda sadrži razloge o bitnim činjenicama, saglasno izvedenim dokazima i utvrđenom činjeničnom stanju. Osnovano se žalbom tužene ukazuje da prvostepeni sud nije odlučio o predlogu tužene da sud spoji ovu parnicu sa drugom, koja se vodi pred istim sudom, radi zajedničkog raspravljanja i donošenja zajedničke presude, međutim, po oceni ovog suda, time nije učinjena povreda postupka iz člana 361. stav 1. u vezi člana 314. ZPP-a na koju se ukazuje u žalbi, jer je navedenom odredbom člana 314. ZPP-a ova procesna situacija predviđena kao mogućnost, pod određenim uslovima, a ne obaveza suda tako da ovaj propust suda da odluči o predlogu za spajanje parnica, nije bitno uticao na pravilnost pobijane presude.

U postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno je da je sada pok. GG, čiji su zakonski naslednici tužioci u ovoj parnici, bila vlasnik jednosobnog stana, koji je ugovorom zaključenim sa Službom društvenih prihoda opštine Vračar od 21.02.1978. godine, ustupila na raspolaganje tuženom na period od 20 godina, uz ovlašćenje da tužena odredi zakupca koji će predmetni stan koristiti, da je stan saglasno ugovoru predat tuženom 13.11.1979. godine i da je taj stan tužena dodelila u zakup drugotuženom, kao svom zaposlenom. Kako tužena po isteku roka na koji je ugovor zaključen, stan nije vratila vlasniku, pravnosnažnom presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P.br. 2977/99 od 12.09.2001. godine, ovde tuženi su obavezani da se iz ovog stana isele sa svim licima i stvarima i da stan u ispravnom stanju predaju GG na nesmetano korišćenje. Ugovoreni rok od 20 godina istekao je 30.11.1999. godine, a stan je u postupku prinudnog izvršenja navedene pravnosnažne presude, predat pravnom prethodniku tužilaca 10.07.2002. godine. U postupku je dalje utvrđeno, da je sada pok. GG ovaj stan otuđila zaključenjem ugovora o poklonu sa svojom ćerkom BB pod brojem II/2 Ov.br. 4944/01 dana 21.12.2001. godine.

Imajući u vidu navedene činjenice i na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka, prvostepeni sud je obavezao tužene da solidarno tužiljama, kao zakonskim naslednicima pok. GG, isplate iznos od 532.500,00 dinara na ime izmakle dobiti u visini zakupnine za period od 31.11.1999. godine, kada je istekao rok u kome su tuženi bili dužni da stan predaju do 21.12.2001. godine, kada je stan otuđen i postao vlasništvo tužilje BB, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana veštačenja 04.01.2006. godine, a na osnovu odredbi člana 155. u vezi člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ocenjujući da je pravni prethodnik tužilaca u ovom periodu mogla da izda stan trećem licu i da ostvaruje određenu korist, saglasno članu 189. istog Zakona.

Ocenjujući navode žalbe, Apelacioni sud nalazi da je prvostepeni sud činjenično stanje relevantno za presuđenje tačno i potpuno utvrdio, na koje je pravilno primenio odredbe materijalnog prava, osnovano zaključujući da je tužena, saglasno navedenim zakonskim odredbama, u obavezi da tužiljama isplati dosuđeni iznos, iz razloga koje je naveo i prvostepeni sud.

Odgovornost tužene i njena obaveza da naknadi štetu u visini dosuđenog iznosa, proizilazi iz činjenice da je tužena po isteku ugovora zaključenim sa pravnim prethodnikom tužilja bila u obavezi da stan koji je bio predmet ugovora, ispražnjen od svih lica i stvari preda sada pok. GG, a što nije učinio, već je to svoje pravo isto ostvarila tek po donošenju pravnosnažne sudske odluke i u postupku prinudnog izvršenja dana 10.07.2002. godine. Suprotno navodima žalbe, prvostepeni sud je visinu štete utvrdio za period od 31.11.1999. godine do 21.12.2001. godine, kako je i traženo postavljenim tužbenim zahtevom, odnosno za 25 meseci u visini izgubljene dobiti od 21.300,00 dinara mesečno, kako je to utvrđeno ispravljenim dopunskim nalazom i mišljenjem veštaka od 28.02.2006. godine. S obzirom na lokaciju na kojoj se nalazi predmetni stan, prvostepeni sud je prihvativši nalaz i mišljenje sudskog veštaka utvrdio prosečnu vrednost tržišne zakupnine za ovaj stan koje se može ostvariti u svako doba bez obzira na ponudu i potražnju, te da se ovakav stan može izdati u svako doba, na osnovu čega je prvostepeni sud pravilno zaključio da su tužilje učinile verovatnim svoje potraživanje, odnosno da se ovaj dobitak mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari, čije ostvarenje je sprečeno neizvršavanjem obaveze od strane tužene, kako je to i propisano odredbom člana 189. Zakona o obligacionim odnosima u pogledu prava oštećenog na naknadu izmakle koristi. Neosnovano je očekivati da je sada pok. GG mogla sudu priložiti ugovore o zakupu ovog stana, kao dokaz da je stan mogla izdati, kako se to navodi u žalbi, jer upravo zbog ponašanja tužene nije bila u državini stana da bi ga eventualno u spornom periodu mogla da izdaje trećim licima.

Nisu od uticaja ni navodi žalbe tužene da je pomenutim ugovorom iz 1978. godine ugovoreno da će po zaključenju ugovora o zakupu sa licem kome tužena da stan na korišćenje, plaćati zakupninu neposredno vlasniku stana, jer predmet tužbenog zahteva u ovoj parnici nije isplata zakupnine za period kada je stan dat tuženoj na raspolaganje, već naknada štete zbog nekorišćenja stana, po isteku ugovora stranaka. Iz napred navedenih razloga, Apelacioni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno zaključio da je tužena Republika Srbija pasivno legitimisana u ovoj parnici i da je saglasno članu 206. Zakona o obligacionim odnosima u obavezi da solidarno sa tuženim VV naknadi štetu u dosuđenom iznosu.

Prvostepeni sud, je suprotno navodima žalbe, pravilno ocenio da je istaknuti prigovor zastarelosti ovog potraživanja neosnovan, s obzirom da je tužba podneta 29.05.2002. godine, odnosno pre isteka trogodišnjeg roka iz člana 372. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom da je obaveza tužene na predaju stana dospela 13.11.1999. godine.

U kontekstu izloženih razloga, Apelacioni sud je primenom člana 375. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu prvom izreke ove presude.

Apelacioni sud, međutim, ocenjuje da se osnovano u žalbi tužene ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava a na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti i to u delu odlučivanja o kamati na dosuđeni iznos.

Naime, saglasno članu 185. stav 3. i 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, kada uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće, sud će odrediti da odgovorno lice isplati oštećeniku određenu svotu novca na ime naknade štete, pri čemu se visina štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke. U skladu sa tim, tužiljama pripada kamata na dosuđeni iznos naknade štete od dana presuđenja tj. od dana donošenja sudske odluke. Ovo iz razloga, što tužilje do zaključenja glavne rasprave 12.09.2008. godine, nisu dokazale da je materijalna šteta koju su pretrpele u vreme presuđenja veća od one koja je utvrđena nalazom i mišljenjem veštaka dana 03.01.2006. godine, niti su predložile izvođenje dokaza novim veštačenjem kako bi se visina štete utvrdila u vreme presuđenja, odnosno u razumnom roku do presuđenja, pa kako je sud vezan tužbenim zahtevom čiju visinu tužilje u izloženom smislu nisu povećale, to prvostepeni sud, nije mogao dosuditi kamatu na dosuđeni iznos počev od 04.01.2006. godine, kao dana veštačenja, pošto se to ne može smatrati razumnim rokom do dana presuđenja. Iz ovih razloga, Apelacioni sud je primenjujući navedene zakonske odredbe, kao i pravilo o teretu dokazivanja iz člana 220. ZPP-a odluku o kamati preinačio, kao u stavu drugom izreke, a na osnovu člana 380. stav 1. tačka 4. ZPP-a.

Pravilna je i odluka prvostepenog suda o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom člana 149. i 150. Zakona o parničnom postupku, koje troškove čine potrebni izdaci tužilja za vođenje ove parnice, a odmereni su primenom Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Taksene tarife, važećim u vreme donošenja prvostepene presude, pri čemu učinjeno preinačenje nije bilo od uticaja na donošenje drugačije odluke o troškovima postupka.

Predsednik veća-sudija
Jasminka Stanojević s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnica
Svetlana Antić s.r.