APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

7.09.2011.

Gž 504/11

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 504/11
07.09.2011. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Vesne Matković i Aleksandre Đorđević, članova veća, u parnici tužioca Preduzeća "AA" čiji je punomoćnik AB advokat, protiv tuženog BB, radi duga, odlučujući o žalbama tuženog izjavljenim protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P-4465/05 od 14.02.2007.godine i rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P-4465/05 od 10.05.2007.godine, u sednici veća održanoj dana 07.09.2011.godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tuženog i POTVRĐUJE presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P-4465/05 od 14.02.2007.godine koja je ispravljena rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P-4465/05 od 10.05.2007.godine.

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tuženog i POTVRĐUJE rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P-4465/05 od 10.05.2007.godine u stavu drugom izreke.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P-4465/05 od 14.02.2007.godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca Preduzeća "AA" i obavezan tuženi BB, da tužiocu isplati iznos od 2.401,00 evro sa kamatom u visini od 7% na godišnjem nivou za period od 05.02.2005.godine do isplate, iznos od 2.401,00 evro sa kamatom u visini od 7 % na godišnjem nivou počev od 05.05.2005.godine do isplate i iznos od 2.401,00 evro sa kamatom u visini od 7% na godišnjem nivou počev od 05.08.2005.godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu Narodne banke Srbije na dan isplate u roku od 15 dana od dana dostavljanja presude. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 98.325,00 dinara u roku od 15 dana od dana dostavljanja presude.

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P-4465/05 od 10.05.2007.godine, stavom prvim izreke, ispravljena je navedena presuda u uvodu i stavu prvom izreke u pogledu označavanja adrese tužioca, tako da umesto označavanja adrese tužioca: "AA" treba da stoji: "AA_1", i u pogledu označavanja adrese (poštanskog broja) tuženog tako da umesto: “AA” treba da stoji “AA_1”, dok je u preostalom delu presuda ostala neizmenjena. Stavom drugim izreke, odbačen je kao neblagovremen predlog tuženog za vraćanje u pređašnje stanje izjavljen na presudu P-4465/05 od 14.02.2007.godine.

Protiv navedene presude i stava drugog izreke rešenja, tuženi je blagovremeno izjavio žalbe ne navodeći izričito zakonom predviđene žalbene razloge.

Tužilac je dao odgovor na žalbe tuženog.

Ispitujući pravilnost pobijane presude i pobijanog rešenja u ožalbenom delu, u smislu člana 372 ZPP-a u vezi sa članom 388 ZPP-a, drugostepeni sud je našao da žalbe nisu osnovane.

U provedenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačke 1, 2, 5, 7 i 9 ZPP-a na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti. Izjavljenim žalbama se posebno ne ukazuje na druge povrede procesnih odredbi koje su uticale na pravilnost prvostepene presude i rešenja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su 28.01.2004.godine zaključile ugovor o finansijskom lizingu. Tim ugovorom tužilac (davalac lizinga) je na tuženog (primaoca lizinga), na rok od 60 meseci preneo ovlašćenje držanja i korišćenja žitnog kombajna marke “Zmaj” tip 143, zadržavajući na istom pravo svojine. Tuženi se obavezao da plati naknadu za držanje i korišćenje kombajna u dinarskoj protivvrednosti 42.111,00 evra po prodajnom kursu Narodne banke Srbije na dan plaćanja, i to: iznos dinarske protivrednosti 3.695,00 evra u roku od jednog dana od zaključenja ugovora, a ostatak u 16 jednakih tromesečnih rata u visini dinarske protivvrednosti 2.401,00 evro sa uračunatom kamatom od 7% na godišnjem nivou, uz grejs period od 12 meseci od dana zaključenja ugovora. Rate lizing naknade dospevaju 20.u mesecu u slučaju kada je predmet lizinga predat u periodu od 01.do 15.u mesecu, a za predmete lizinga predate od 16.do 31.u mesecu rata dospeva 05.u narednom mesecu. Ugovoreno je pravo tužioca (davaoca lizinga) da može u svako doba raskinuti ugovor ukoliko tuženi (primalac lizinga) ne izvrši bilo koju od svojih obaveza na način i u rokovima predviđenim ugovorom. U slučaju raskida ugovora tužilac ima pravo na povraćaj predmeta lizinga i pravo na naknadu pretrpljene štete. Tuženom je predmet lizinga – kombajn predat 30.01.2004.godine, o čemu je istoga dana sačinjen zapisnik koji je, pored stranaka, potpisao i predstavnik isporučioca – Preduzeća "BB". Tuženi nije platio nijednu ratu ugovorene lizing naknade ni nakon opomene tužioca, zbog čega mu je predmet lizinga oduzet u izvršnom postupku vođenim pred Opštinskim sudom u Bogatiću. Oduzimanje predmeta lizinga od tuženog izvršeno je 26.10.2005.godine.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je pravilno postupio kada je usvojio tužbeni zahtev.

Ugovor o finansijskom lizingu koji su stranke zaključile 28.01.2004.godine raskinut je zbog neplaćanja prve rate lizing naknade u smislu člana 14 ugovora i člana 28 Zakona o finansijskom lizingu (“Službeni glasnik Republike Srbije” broj 55/03 i 61/05), jer tuženi ni nakon opomene nije platio prvu ratu te naknade u iznosu od 2.401,00 evro koja je dospela 05.02.2005.godine, po isteku grejs perioda od 12 meseci. Tuženi predmet lizinga nije vratio odmah po raskidu ugovora, u smislu člana 33 navedenog zakona, već je isti zadržao sve do 26.10.2005.godine kada mu je u sudskom izvršnom postupku kombajn oduzet. Posle raskida ugovora o lizingu, u periodu dok se predmet ugovora i dalje nalazio kod tuženog, dospele su još dve rate lizing naknade – prva 05.05.2005.godine i druga 05.08.2005.godine, svaka u iznosu od po 2.401,00 evro u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Ove iznose tuženi je dužan platiti na ime naknade štete na koju tužilac ima pravo po članu 14 tačka 2 ugovora i članu 31 stav 1 Zakona o finansijskom lizingu. Reč je o izmakloj koristi iz člana 189 Zakona o obligacionim odnosima jer je tuženi nakon raskida ugovora nastavio da drži predmet lizinga i tako onemogućio tužioca da istim raspolaže na drugi način. S obzirom da je odredbom člana 186 Zakona o obligacionim odnosima propisano da se obaveza naknade štete smatra dospelom od trenutka nastanka štete i da je članom 31 stav 1 Zakona o finansijskom lizingu propisano da naknada štete zbog neplaćanja lizing naknade treba tužioca – davaoca lizinga da dovede u položaj u kome bi se nalazio da je tuženi – primalac lizinga isplatio svoju obavezu u skladu sa ugovorom, to je tuženi pravilno obavezan da plati kamatu po stopi od 7% koja je navedena u ugovoru.

Iz ovih razloga, nisu osnovani žalbeni navodi da tužilac u slučaju raskida ugovora o lizingu ima samo pravo da mu se predmet lizinga vrati, a ne i pravo na naknadu štete čije postojanje nije dokazao. Pravo tužioca na naknadu štete predviđeno je članom 31 Zakona o finansijskom lizingu i članom 14 tačka 2 ugovora o finansijskom lizingu. Navedenom zakonskom odredbom, stavom prvim, propisano je da naknada štete prouzrokovane neplaćanjem lizing naknade treba davaoca lizinga da dovede u položaj u kome bi se nalazio da je primalac lizinga ispunio svoju obavezu u skladu sa ugovorom, odnosno u stavu drugom da se ugovorom može predvideti način na koji će se izračunati visina naknade štete koja ne može premašiti visinu koja bi bila utvrđena na osnovu stava prvog tog člana. S obzirom da ugovorom o finansijskom lizingu koji su stranke zaključile nije predviđen način na koji će biti izračunata visina naknade štete to se, shodno članu 31 stav 1 navedenog zakona, visina naknade određuje u visini ugovorene lizing naknade uvećane za ugovorenu kamatu koja teče od dospelosti lizing naknade kao dana nastanka štete. Visina ugovorene kamate, kako to pravilno zaključuje i prvostepeni sud, ne može se smatrati zelenaškom i nesrazmernom kamatom u smislu člana 399 Zakona o obligacionim odnosima, ako se ima u vidu pravna priroda ugovora o lizingu koja je tuženom, da je uredno izvršavao sve svoje ugovorne obaveze, trebalo da omogući korišćenje pokretne stvari u dužem vremenskom periodu u kojem bi svakako dolazilo do njene amortizacije.

Irelevantni su žalbeni navodi kojima tuženi ističe da su na predmetu lizinga tokom grejs perioda postojali kvarovi koji su onemogućavali korišćenje kombajna i ostvarivanje zarade njegovim radom. Po ugovoru o lizingu za materijalne nedostatke predmeta lizinga odgovara njegov isporučilac a ne tužilac, što je inače predviđeno i članom 16 Zakona o finansijskom lizingu. Osim toga, tužilac nije predložio dokaze na okolnost da je u navedenom vremenskom periodu dolazilo do kvarova na kombajnu, a predlog istaknut u žalbi da se na te okolnosti saslušaju predstavnici isporučioca predstavlja novi dokaz. Shodno članu 359 stav 1 ZPP-a, u žalbi se mogu iznositi novi dokazi samo ako žalilac učini verovatnim da ih bez svoje krivice nije mogao predložiti do zaključenja glavne rasprave. Tuženi u podnetoj žalbi te okolnosti nije učinio verovatnim.

Sa svega navedenog, imajući u vidu da je o troškovima postupka odlučeno pravilnom primenom članova 149 i 150 ZPP-a, to je na osnovu člana 375 istog zakona odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Prvostepeni sud je, stavom drugim izreke rešenja P-4465/05 od 10.05.2007.godine, pravilno odlučio o predlogu tuženog za vraćanje u pređašnje stanje zbog propuštenog ročišta od 14.02.2007.godine na kojem je glavna rasprava zaključena i nakon toga doneta pobijana presuda.

Predlog za vraćanje u pređašnje stanje se, shodno članu 112 stav 2 ZPP-a, može podneti u roku od 8 dana računajući od dana kada je prestao razlog koji je prouzrokovao prpuštanje, a ako je stranka tek docnije saznala za propuštanje, od dana kada je za to saznala. Prema stavu trećem navedene odredbe, posle proteka 60 dana od dana propuštanja ne može se tražiti vraćanje u pređašnje stanje. Tuženi je predlog za vraćanje u pređašnje stanje podneo 21.04.2007.godine, po proteku roka od 8 dana od dana dostavljanja prepisa prvostepene presude kada je saznao za posledice propuštanja ročišta za glavnu raspravu od 14.02.2007.godine, ali i po proteku roka od 60 dana od dana propuštanja tog ročišta.

Iz tih razloga, odbijena je i žalba tuženog izjavljena protiv odluke o njegovom predlogu za vraćanje u pređašnje stanje i primenom člana 387 tačka 2 ZPP-a, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija,
Branislav Bosiljković s.r.

Za tačnost otpravka
upravitelj pisarnice
Svetlana Antić