APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

8.10.2010.

Gž 4596/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 4596/10
Dana 08.10.2010. godine
B E O G R A D

oduzimanje predmeta ništavog ugovora

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Margite Stefanović, predsednika veća, Vesne Mitrović i Milice Popović Đuričković, članova veća, u parnici tužilje-protivtužene AA, koju zastupa punomoćnik AB, advokat, protiv tuženog-protivtužioca BB, koga zastupa punomoćnik BA, advokat, radi duga, vrednost predmeta spora 1.662.770,00 dinara, odlučujući o žalbama stranaka izjavljenim protiv presude Opštinskog suda u Valjevu P.br. 1341/07 od 03.12.2008. godine, u nejavnoj sednici veća održanoj dana 08.10.2010. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJAJU SE , kao neosnovane, žalbe stranaka i POTVRĐUJE presuda Opštinskog suda u Valjevu P.br. 1341/07 od 03.12.2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Opštinskog suda u Valjevu P.br. 1341/07 od 03.12.2008. godine, stavom prvim izreke, odbija se tužbeni zahtev tužilje-protivtužene AA protiv tuženog-protivtužoca BB, kojim je traženo da se tuženi obaveže da isplati tužilji na ime duga iznos od 19.562 evra u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu po kojem poslovne banke u mestu plaćanja i na dan isplate otkupljuju ovu stranu valutu, sa domicilnom kamatom obračunatom na isti način kao i glavni dug, počev od 02.09.2002. godine od dana podnošenja tužbe pa do konačne isplate, kao neosnovan. Stavom drugim izreke odbija se protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca BB, protiv tužilje-protivtužene AA, kojim je traženo da se utvrdi da je raskinut ugovor o poslovnoj saradnji između tužilje i tuženog na prodaji polovnih auto-delova, zaključno sa aprilom mesecom 2002. godine, te da se tužilja obaveže da isplati tuženom na ime duga i neosnovanog obogaćenja, ukupan iznos od 11.250 evra u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu po kojem poslovne banke u mestu plaćanja i na dan isplate otkupljuju ovu stranu valutu, sa domicilnom kamatom obračunatom na isti način kao i glavni dug, počev od 26.03.2003. godine, kao dana podnošenja protivtužbe, pa do konačne isplate, kao neosnovan. Stavom trećim izreke obavezuje se tužilja-protivtužena AA, da Opštini Valjevo preda iznos od 12.415,38 evra u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu po kojem poslovne banke otkupljuju ovu stranu valutu na dan izvršenja obaveze, u roku od 15 dana po prijemu pismenog otpravka presude i pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom četvrtim izreke obavezuje se tuženi-protivtužilac BB, da Opštini Valjevo preda iznos od 200,00 dinara i 7.800 evra u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu po kojem poslovne banke otkupljuju ovu stranu valutu na dan izvršenja obaveze, u roku od 15 dana po prijemu pismenog otpravka presude i pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom petim izreke odlučeno je da svaka strana snosi svoje troškove.

Protiv ove presude blagovremeno su izjavili žalbe tužilja, pobijajući istu u stavovima prvom, trećem i petom izreke i tuženi-protivtužilac, pobijajući istu u stavovima drugom i četvrtom izreke, oboje iz svih zakonskih razloga zbog kojih se presuda može pobijati.

Apelacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama ovlašćenja iz člana 372. Zakona o parničnom postupku, pa je ocenio da izjavljene žalbe nisu osnovane.

U prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 1, 2, 5, 7. i 9. Zakona o parničnom postupku, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti. Pobijana presuda nema nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, pa nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz tačke 12. navedenog člana i stava, na koju se u navodima žalbi posebno ukazuje. Izreka presude je razumljiva, ne protivreči sama sebi ili razlozima presude, a u presudi je navedeno dovoljno razloga o bitnim činjenicama, koji su jasni i neprotivrečni.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su sredinom 1990. godine, po međusobnom usmenom sporazumu otpočele poslovnu saradnju, tako što je tužilja-protivtužena iz _ dovozila polovna vozila, a tuženi-protivtužilac, koji je inače po struci autolimar, takva vozila je rastavljao na delove radi prodaje delova, s tim što su neka vozila, a po prethodnom dogovoru stranaka, prodavana kao cela, uz obavezu tuženog-protivtužioca da tužilji-protivtuženoj isplati unapred ugovorene iznose cena za polovne delove, odnosno za cela vozila. Zarada tuženog-protivtužioca se sastojala u tome što je za sebe zadržavao eventualnu razliku ukoliko bi neki deo prodao za višu cenu nego što je ugovorena sa tužiljom-protivtuženom, kao i u tome što je nekim kupcima naplaćivao ugradnju kupljenih delova na vozila. Ovakva poslovna saradnja između stranaka funkcionisala je do aprila meseca 2002. godine, kada je njihov poslovni odnos prekinut, jer je tužilja-protivtužena primetila da joj tuženi-protivtužilac ne predaje novac za sve auto-delove koje je prodavao. Stranke nisu imale dozvolu nadležnog organa za obavljanje trgovine polovnim auto-delovima i polovnim vozilima, niti je bilo ko od njih u periodu poslovne saradnje imao registrovanu radnju ili preduzeće čija bi delatnost bila trgovina polovnim auto-delovima. Obe stranke su, svaka za sebe, vodile pismenu evidenciju o delovima i vozilima koje je tuženi-protivtužilac preuzimao od tužilje-protivtužene i o isplati ugovorene cene koju je tuženi-protivtužilac vršio tužilji-protivtuženoj. Nalazom i mišljenjem veštaka ekonomske struke utvrđeni su iznosi koje je tuženi-protivtužilac platio tužilji-protivtuženoj, a prema pismenim evidencijama stranaka. Tužilja-protivtužena je naplatila 24.210 DEM, što preračunato u evre daje iznos od 12.415,38 evra. Tuženi je zadržao za sebe ukupan iznos od 15.210 DEM i 200,00 dinara, što preračunato u evre iznosi 7.800 evra i 200,00 dinara. Navedeni iznosi predstavljaju korist koju je svaka od stranaka ostvarila iz pomenute poslovne saradnje.

Na ovako pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo donoseći pobijanu presudu, a za istu je dao dovoljno razloga, koje u svemu prihvata i Apelacioni sud. Pravilno je prvostepeni sud zaključio da se u konkretnom slučaju radi o prodaji polovnih auto-delova i polovnih vozila na „crno“ u dužem vremenskom periodu, a u vidu zanimanja, te da se u takvim radnjama stranaka stiču elementi krivičnog dela nedozvoljene trgovine iz člana 147. KZ RS. Takođe, pravilno je prvostepeni sud zaključio da je ugovor o poslovnoj saradnji, koji je zaključen između stranaka, protivan prinudnim propisima, u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, te da je kao takav apsolutno ništav, kao i da su obe ugovorne strane od početka poslovne saradnje bile nesavesne, i to kako prilikom zaključenja, tako i prilikom trajanja međusobnog ugovora o poslovnoj saradnji, odnosno o nabavci i prodaji polovnih auto-delova i vozila na „crno“. Zato pravilno prvostepeni sud primenjuje odredbu člana 104. stav 2. i stav 3. Zakona o obligacionim odnosima i smatra da ni jedna strana ne može uživati sudsku zaštitu u konkretnom slučaju, te nalaže strankama da iznose koji predstavljaju korist koju je svaka stranka od njih ostvarila izvršenjem zabranjenog ugovora, predaju Opštini Valjevo. Takođe, pravilno prvostepeni sud odbija i tužbeni zahtev za raskid spornog ugovora, jer je isti apsolutno ništav pa nema mestu utvrđenju da je ugovor raskinut.

Naime, u sporu povodom ništavog ugovora, bilo da je predmet spora zahtev za restituciju, zahtev za izvršenje ugovora ili pobijanje njegove punovažnosti, sud može po službenoj dužnosti primeniti odredbu člana 104. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima o oduzimanju predmeta ništavog ugovora u korist Opštine, ako oceni da su za to ispunjeni zakonom propisani uslovi. Pri tome, predmet ništavog ugovora se može oduzeti samo u delu, odnosno obimu u kome je izvršen. Ova mera može se odrediti kako prema tuženom u parnici, tako i prema tužiocu u pogledu predmeta koji je on na ime izvršenja ništavog ugovora primio, s tim što se uslovi za oduzimanje cene za svaku ugovornu stranu cene prema njenoj savesnosti i drugim okolnostima slučaja. Imovinska sankcija oduzimanja predmeta ništavog ugovora, može se odrediti kada za to postoje zakonski uslovi, a naročito ako se samo na taj način mogu otkloniti štetne posledice ugovora kojim se narušava društveni interes, ako je to potrebno radi suzbijanja masovnih društveno negativnih pojava, ako predmet ugovora objektivno predstavlja predmet krivičnog dela, kao i u drugim sličnim slučajevima. Prema tome, sud može uskratiti sudsku zaštitu nesavesnoj strani odbijanjem njenog zahteva za vraćanje onog što je drugoj strani dala u izvršenju nedozvoljenog ugovora, i odlučiti da se predmet takvog ugovora preda Opštini.

Raskid ugovora, bez obzira na razlog zbog koga se traži, je moguć samo kada postoji punovažan ugovor, pošto raskidanje ugovora predstavlja prestanak punovažnog ugovora. Ukoliko je ugovor ništav tada se ne može ni raskidati, ni utvrđivati da je raskinut, jer je prethodno prestao da postoji. Prema tome nije moguće utvrđivati da je apsolutno ništav ugovor raskinut, kako prvostepeni sud pravilno zaključuje.

U konkretnom slučaju, obe stranke su bile nesavesne prilikom zaključenja i ispunjenja ugovora o međusobnoj poslovnoj saradnji, a predmet ugovora objektivno predstavlja vršenje krivičnog dela, pa pravilno prvostepeni sud smatra da ne bi bilo opravdano da svaka strana zadrži ono što je dobila izvršenjem zabranjenog ugovora, a na ime ostvarene kupoprodajne cene od vozila i auto-delova. Zbog toga ima mesta primeni odredbe člana 104. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Zato su žalbe stranaka morale biti odbijene, a pobijana presuda potvrđena u stavovima prvom, drugom, trećem i četvrtom izreke.

Na pravilnost pobijane presude ne utiču navodi žalbe tužilje-protivtužene kojima se ukazuje da su stranke između sebe u stvari zaključivale ugovore o kupoprodaji vozila, koje je tužilja-protivtužena uvozila iz Francuske i bila njihov isključivi vlasnik, te prodavala tuženom-protivtužiocu da bi on dalje, rastavljajući ta vozila, ista prodavao trećim licima kao rezervne delove. Tužilja u toku prvostepenog postupka nije dostavila pismene dokaze u vezi ovih navoda, niti je dostavila dokaze kojima bi potvrdila da je uvoz spornih vozila bio legalan, da je za ova vozila prilikom ulaska u zemlju plaćena carina, te da su se uvezena vozila vodila na ime tužilje-protivtužene. Činjenica da protiv stranaka nije pokrenut krivični postupak za krivično delo nedozvoljene trgovine, te da bi tužilja mogla da odgovara za carinski prekršaj, ne utiču na pravilnost pobijane presude. Ovo zato što je prvostepeni sud na pouzdan način utvrdio način na koji je funkcionisala poslovna saradnja između stranaka, da nijedna od stranaka nije imala dozvole nadležnih organa za uvoz i prodaju polovnih delova i vozila, te da niko od stranaka nije imao registrovanu firmu za bavljenje navedenom vrstom delatnosti. Zbog toga je ugovor o poslovno tehničkoj saradnji, koji je zaključen između stranaka, ništav, a u radnjama stranaka se stiču elementi krivičnog dela nedozvoljene trgovine iz člana 147. KZ RS, kako je prvostepeni sud pravilno zaključio. Zaključak o visini novčanog iznosa koji je tužilja-protivtužena primila od tuženog-protivtužioca, prvostepeni sud je izveo iz nalaza i mišljenja veštaka ekonomske struke, na koji su stranke imale primedbe, a o kojima se veštak izjasnio na ročištu, te nakon toga nije bilo drugih predloga za dopunu dokaznog postupka, odnosno za novo veštačenje. Na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari, ne utiču ni navodi žalbe tužilje-protivtužene da je ona za sporna vozila platila kupoprodajnu cenu, gorivo i putarinu, a imajući u vidu nalaz i mišljenje veštaka ekonomske struke u pogledu iznosa koji je tužilja-protivtužena ostvarila prodajom vozila i polovnih auto-delova „na crno“.

Na pravilnost pobijane presude ne utiču ni navodi žalbe tuženog-protivtužioca kojima se ukazuje da prvostepeni sud nije naveo šta je po svojoj suštini ugovorni odnos iz koga je proistekao spor u ovoj pravnoj stvari, te o kakvom ugovoru se radi. Upravo suprotno, prvostepeni sud je utvrdio da se u konkretnom slučaju radi o kupovini i prodaji polovnih vozila i polovnih auto-delova „na crno“, u dužem vremenskom periodu, što predstavlja krivično delo nedozvoljene trgovine iz člana 147. KZ RS. Tuženi-protivtužilac je polovna vozila i polovne auto-delove prodavao i ugrađivao u vozila, za šta je ostvarivao određenu zaradu, pa na pravilnost pobijane presude ne utiču ni navodi žalbe tuženog-protivtužioca da se on nije bavio trgovinom, niti je sticao od toga određeni prihod. Tuženi-protivtužilac u toku postupka nije dokazao da je bio u zabludi o tome da tužilja regularno uvozi automobile, te se ne mogu prihvatiti navodi njegove žalbe kojima ukazuje na zabludu u vezi načina na koji je tužilja-protivtužena uvozila polovna vozila. Prvostepeni sud je dao dovoljno razloga zbog čega je naložio strankama da predaju Opštini Valjevo iznose koje su stekle izvršenjem zabranjenog ugovora, pa navodi žalbe tuženog-protivtužioca u tom smislu ne utiču na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari.

S obzirom na uspeh stranaka u sporu, prvostepeni sud je pravilno odlučio o troškovima postupka, pa je pobijana presuda potvrđena i u stavu petom izreke.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u izreci presude, a u smislu člana 375. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – Sudija
Margita Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić