APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

6.10.2011.

Gž 4357/11

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 4357/11
Dana: 06.10.2011.godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija: Margite Stefanović, predsednika veća, Vesne Mitrović i Milice Popović-Đuričković, članova veća, u parnici tužilaca AA i AA1, koje zastupa punomoćnik AB, advokat, protiv tužene REPUBLIKE SRBIJE – MINISTARSTVA ODBRANE, koju zastupa Direkcija za imovinsko-pravne poslove sa sedištem u Beogradu, ul. Svetozara Markovića broj 21, po punomoćjima Republičkog javnog pravobranioca sa sedištem u Beogradu broj JP.439/06 od 16.06.2006.godine i broj JP.398/08 od 26.06.2008. godine, noveliranog 18.05.2010.godine, radi naknade štete, vrednost predmeta spora 4.200.000,00 dinara, odlučujući o žalbama parničnih stranaka izjavljenim protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br.65654/10 od 16.03.2011.godine, u nejavnoj sednici veća održanoj dana 06.10.2011.godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJAJU SE, kao neosnovane, žalbe parničnih stranaka i POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br.65654/10 od 16.03.2011.godine u stavu drugom, delu stava trećeg u odnosu na naknadu nematerijalne štete, stavu četvrtom i stavu petom izreke.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br.65654/10 od 16.03.2011. godine, stavom prvim izreke, odbija se prigovor mesne nenadležnosti istaknut u podnesku tuženog od 22.09.2003.godine, kao neosnovan. Stavom drugim izreke delimično se usvaja tužbeni zahtev tužilaca pa se obavezuje tuženi Republika Srbija – Ministarstvo odbrane, da tužiocima isplati sledeće iznose: tužiocu AA na ime naknade materijalne štete za troškove sahrane iznos od 208.267,21 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana 24.07.2003.godine, kao dana podnošenja tužbe, pa do isplate i na ime naknade nematerijalne štete za duševni bol zbog smrti bliskog lica iznos od 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana 16.03.2011.godine, pa do isplate, a tužilji AA1 na ime naknade nematerijalne štete za duševni bol zbog smrti bliskog lica iznos od 600.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana 16.03.2011.godine, pa do isplate, sve u roku od 15 dana od dana prijema presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom trećim izreke odbija se, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužilaca preko dosuđenih, a do traženih iznosa i to: tužiocu aa na ime naknade materijalne štete za troškove sahrane preko dosuđenog iznosa od 208.267,21 dinara a do traženog iznosa od 300.000,00 dinara, odnosno za iznos od 91.732,79 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe pa do isplate i na ime naknade nematerijalne štete preko dosuđenog iznosa od 800.000,00 dinara a do traženog iznosa od 1.500.000,00 dinara, odnosno za iznos od 700.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe pa do isplate i za zakonsku zateznu kamatu na dosuđeni iznos od 800.000,00 dinara od dana podnošenja tužbe pa do dana presuđenja – 16.03.2011.godine, a tužilji AA1 na ime naknade nematerijalne štete preko dosuđenog iznosa od 600.000,00 dinara a do traženog iznosa od 1.000.000,00 dinara, odnosno za iznos od 400.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe pa do isplate i za zakonsku zateznu kamatu na dosuđeni iznos od 600.000,00 dinara od dana podnošenja tužbe pa do dana presuđenja – 16.03.2011.godine. Stavom četvrtim izreke odbija se tužbeni zahtev tužilaca u delu kojim je tužilac AA tražio da sud obaveže tuženu da mu na ime naknade materijalne štete za troškove traganja za nestalim licem isplati iznos od 1.000.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe do isplate, i tužbeni zahtev u delu kojim je tužilja AA1 tražila da sud obaveže tuženu da joj na ime naknade materijalne štete za troškove traganja za nestalim licem isplati iznos od 400.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe do isplate, kao neosnovan. Stavom petim izreke obavezuje se tuženi da tužiocima na ime troškova ovog parničnog postupka plati iznos od 114.679,25 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Protiv ove presude parnične stranke su blagovremeno izjavile žalbu, i to tužioci, pobijajući istu u delu stava trećeg izreke u odnosu na naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog smrti bliskog lica i u stavu četvrtom izreke, a tužena pobijajući istu u stavu drugom i stavu petom izreke, oboje iz svih zakonskih razloga zbog kojih se presuda može pobijati.

Apelacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama ovlašćenja iz člana 372. Zakona o parničnom postupku, pa je ocenio da izjavljene žalbe nisu osnovane.

U prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 1, 2, 5, 7. i 9. Zakona o parničnom postupku, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, a žalbe ne ukazuju posebno na ostale bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. i stava 2. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju sada pok. PP, biv. iz _ je sin tužioca AA i brat tužilje AA1. Oni su živeli u istom porodičnom domaćinstvu sve do 17.12.1997.godine, kada je pok. PP upućen na služenje vojnog roka u VP _ Priština. Dana 24.07.1998.godine sada pok.sin i brat tužilaca je nestao prilikom izvršavanja borbenog zadataka u reonu s. Čuka – s. Zlokućane, Opština Klina, a dok je bio na odsluženju vojnog roka u navedenoj vojnoj pošti, koja je bila u sastavu i pod komandom bivše JNA. Od dana kada su saznali da je nestao, do dana kada je njegova smrt potvrđena od strane Instituta za sudsku medicinu u Prištini, tužioci su intenzivno tragali za njim na teritoriji uže Srbije i Kosova. Nakon izdate potvrde o smrti dana 15.05.2009. godine i preuzimanja posmrtnih ostataka, tužioci su sahranili pok. PP. Kao dan, mesec i godina smrti upisan je 24.07.1998.godine, a na osnovu rešenja RS – Grad Niš, Uprave za građanska stanja i opšte poslove broj 203-985/2009-08 od 19.08.2009.godine, kojim je odobren upis smrti u matičnu knjigu umrlih za PP, sa jedinstvenim matičnim brojem građana bliže navedenim u tom rešenju. Zbog smrti sina i brata tužioci su pretrpeli materijalnu štetu u vidu troškova sahrane i podizanja spomenika u iznosima iz računa koji se nalazi u spisima, a takođe trpe i duševne bolove zbog smrti bliskog lica, koji su zbog svih navedenih okolnosti izuzetno teški.

Na ovako pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo doneseći pobijanu presudu, a za istu je dao dovoljno razloga, koje prihvata i Apelacioni sud. Pravilno je prvostepeni sud zaključio da je istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja tužilaca neosnovan. Tužioci su za smrt sada pok. PP saznali 15.05.2009.godine, kada je izdata potvrda od strane Instituta za sudsku medicinu u Prištini o njegovoj smrti, odmah po preuzimanju njegovih posmrtnih ostataka su ga sahranili, a tužbu u ovoj pravnoj stvari podneli su još 24.07.2003.godine, kada su imali samo saznanje da je njihov sin i brat nestao, zbog čega je postupak prekinut rešenjem od 12.07.2004.godine, da bi nakon izdate potvrde o smrti, izvršenog sahranjivanja i upisa smrti u izvod iz matične knjige umrlih postupak bio nastavljen rešenjem od 09.10.2009.godine. Takođe, pravilno je prvostepeni sud zaključio da tužioci imaju pravo na naknadu materijalne štete za troškove sahrane i podizanja spomenika prema računima koji se nalaze u spisima, a u smislu člana 193. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kao i da im pripada pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti bliskog lica, u smislu člana 201. stava 2. istog Zakona, dok odgovornost tužbene proizlazi iz člana 173. i člana 174. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kao i člana 218. Zakona o vojsci Jugoslavije.

Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete prvostepeni sud pravilno ocenio da tužiocima, imajući u vidu sve okolnosti u vezi smrti njihovog sina i brata, pripada iznos od 800.000,00 dinara, odnosno 600.000,00 dinara, te da ovim iznosima tužiocima može da bude pružena odgovarajuća satisfakcija za duševne bolove koje su pretrpeli zbog njegove smrti. Naime, kod naknade štete zbog smrti bliskog lica sud utvrđuje relevantne okolnosti značajne za emotivnu bliskost oštećenog i poginulog lica i raznovrsnost životnih odnosa koja je između njih postojala, pa na osnovu svih utvrđenih životnih okolnosti izvodi zaključak o intenzitetu i trajanju duševnih bolova, a naknada se odmerava po slobodnoj oceni, u smislu člana 224. Zakona o parničnom postupku. Relevantne okolnosti za utvrđivanje činjenice doživljenog duševnog bola jesu emotivna povezanost oštećenog i umrlog lica, godine starosti umrlog lica, stepen srodstva i praktikovanje raznovrsnih životnih odnosa između umrlog i oštećenog, kao i druge okolnosti koje sud ceni po slobodnoj oceni. Smrt bliskog lica dovodi do dubokog duševnog bola koji je nemerljiv i nije nadoknadiv novčanom naknadom ali, pravična novčana naknada ipak može na neki način ublažiti duševni bol i zadovoljavanjem određenih životnih potreba uticati na uspostavljanje psihičke i emocionalne ravnoteže oštećenog. U tom smislu, novčana naknada nematerijalne štete nije cilj, već sredstvo kojim oštećeni, zadovoljavanjem potreba koje ne bi mogao podmiriti, olakšava sebi život i čineći ga podnošljivijim, ublažava duševni bol koji podnosi, pa se nematerijalna šteta i naknada te štete doživljavaju tako što je šteta neprijatan, a naknada prijatan doživljaj. Zbog svega navedenog žalbe parničnih stranaka su morale biti odbijene, a pobijana presuda potvrđena u stavu drugom i delu stava trećeg izreke u odnosu na naknadu nematerijalne štete.

Pravilno je prvostepeni sud zaključio da tužioci nisu dokazali visinu troškova traganja za nestalim licem, pa je pobijana presuda potvrđena u stavu četvrtom izreke.

Na pravilnost pobijane presude ne utiču navodi žalbe tužene kojima se ukazuje na ocenu prigovora zastarelosti potraživanja. Tužioci su za pogibiju svog sina i brata saznali na dan 15.05.2009.godine, nakon čega su izvršili sahranjivanje njegovih posmrtnih ostataka, pa od dana sahrane teče rok zastarelosti za naknadu materijalne štete. U odnosu na naknadu nematerijalne štete tužena je u odgovoru na tužbu priznala osnov tužbenog zahteva, pa sada ne može u žalbi isticati prigovor zastarelosti u odnosu na naknadu nematerijalne štete, a inače zastarelost tog potraživanja tužilaca teče od dana saznanja za smrt njihovog sina i brata, a to je 15.05.2009.godine, kada je smrt potvrđena od strane Instituta za sudsku medicinu u Prištini. Takođe, na pravilnost pobijane presude ne utiču navodi žalbe kojima se ukazuje na postojanje zajedničkog domaćinstva tužilje AA1 sa svojim bratom, s obzirom da je u prvostepenom postupku pouzdano utvrđeno da je tužilja živela u porodičnom domaćinstvu sa svojim bratom na dan njegove smrti, a ovo porodično domaćinstvo napustila je tek 2003.godine, kada se sa svojom porodicom, suprugom i decom, odselila u svoju kuću. Prema računima koji se nalaze u spisima tužioci su dokazali visinu materijalne štete, pa su u tom smislu neosnovani navodi žalbe tužene.

Sada pok. PP je bio jedini sin i brat tužilaca, koga su tužioci odnegovali bez majke, koja je preminula kada je sada pok. PP bio mali, zbog čega je njihova emotivna vezanost bila izuzetno jaka, a očekivanje tužilaca, naročito oca pok.Miroslava, su bila takva da će im poginuli u daljem životu biti oslonac, kako u materijalnom pogledu, tako i u moralnom. Smrću sina i brata tužioci su izgubili nadu da će ih sin i brat pomagati, ali su izgubili i zadovoljstvo da vide sina i brata kao izgrađenog čoveka koji će zasnovati svoju porodicu i izroditi decu. Činjenica da su tužioci prvo saznali za nestanak svog sina i brata, da su devet godina tragali za njim, da bi nakon toga saznali za njegovu smrt, način na koji su saznali za njegov nestanak i smrt, preuzimanje posmrtnih ostataka i ostale okolnosti ukazuju da su sinovljevom i bratovljevom smrću kod tužilaca nastali duševni bolovi naročito velikog intenziteta, koji opravdavaju dosuđivanje iznosa iz stava drugog izreke pobijane presude. Prema oceni Apelacionog suda dosuđeni iznosi mogu da pruže odgovarajuću satisfakciju tužiocima za duševne bolove koje su pretrpeli zbog smrti bliskog lica, a dosuđivanje većih iznosa bi vodilo ostvarivanju lukrativnih ciljeva, pa imajući u vidu svrhu i cilj naknade nematerijalne štete koji se sastoje u otklanjanju poremećaja psihičke ravnoteže oštećenog koji je prouzrokovan štetnim događajem, neosnovani su navodi žalbi parničnih stranaka kojima se ukazuje na previsoko, odnosno prenisko dosuđene iznose naknade nematerijalne štete.

Pravilna je odluka o troškovima postupka doneta u smislu članova 149. i 150. Zakona o parničnom postupku, a imajući u vidu uspeh tužilaca u sporu za naknadu materijalne štete, kao i iznos u kome su tužioci uspeli sa tužbenim zahtevom za naknadu nematerijalne štete, zbog čega je pobijana presuda potvrđena u stavu petom izreke.

Prvostepena presuda je u stavu prvom i u delu stava trećeg izreke u odnosu na naknadu materijalne štete ostala neizmenjena, jer u tom delu nije pobijana žalbama parničnih stranaka.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci presude, a na osnovu člana 375. Zakona o parničnom postupku.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Margita Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić