APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

25.01.2013.

Gž 4244/11

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 4244/11
25.01.2013. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Slađane Nakić-Momirović, predsednika veća, Nevenke Romčević i Marine Jakić, članova veća, u parnici tužioca AA, koga zastupaju AB i AB1, advokati, protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo odbrane, koju zastupa Direkcija za imovinsko-pravne poslove iz Beograda, ul. Svetozara Markovića 21, radi naknade štete, odlučujući o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P 13389/10 od 20.01.2011. godine, u sednici veća održanoj 25.01.2013. godine doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tužioca i POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 13389/10 od 20.01.2011. godine u stavu drugom i trećem izreke.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 13389/10 od 20.01.2011. godine, stavom prvim izreke dozvoljeno je preinačenje tužbe kao u podnesku od 30.03.2010. godine. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se tužena obaveže da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjene životne aktivnosti isplati 400.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, kao i da mu plati troškove postupka. Stavom trećim izreke obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara.

Protiv navedene presude u stavu drugom i trećem izreke žalbu je blagovremeno izjavio tužilac, pobijajući prvostepenu presudu iz svih zakonom predviđenih razloga.

Apelacioni sud je ispitao pobijanu odluku u smislu čl. 372 ZPP-a („Službeni glasnik RS“ 125/04 i 111/09), koji se u ovoj parnici primenjuje na osnovu čl. 506 st. 1 ZPP-a („Službeni glasnik RS“ 72/11) i nalazi da žalba nije osnovana.

U sprovedenom postupku nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz čl. 361 st. 2 tač. 1, 2, 5, 7 i 9 ZPP-a, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao pripadnik oružanih snaga tadašnje SFRJ, čiji je pravni sledbenik tužena, u vršenju vojne službe 13.11.1991. godine teško ranjen u sukobu sa hrvatskim paravojnim formacijama. Odgovornost tužene države za štetu koju je tužilac pretrpeo ranjavanjem utvrđena je presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P 5952/05 od 26.10.2007. godine, pa je tužena obavezana da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu zbog umanjenja životne aktivnosti, pretrpljenih duševnih bolova zbog naruženosti i pretrpljenog straha i bola u ukupnom iznosu od 700.000,00 dinara. U ovom postupku je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka hirurga-ortopeda utvrđeno da je tužiočeva životna aktivnost trajno umanjena za 30%. Ovo umanjenje ogleda se u parcijalnoj leziji umerenog stepena dva važna nerva desne potkolenice čiji su mišići hipotrofični u odnosu na zdravu nogu za oko 1 cm, te u činjenici da je gruba motorna snaga kod tužioca umanjena. Tužiocu je odstranjen donji deo desnog bubrega, a otežana mu je i pokretljivost slabinskog segmenta kičmenog stuba od lakog do srednjeg stepena, pa svakodnevne životne potrebe vezane za duže stajanje i hodanje, teže fizičke poslove, bavljenje sportom i rekreacijom, kao i pripremanje hrane i održavanje higijene tužilac obavlja sa pojačanim naporom. Neuropsihijatrijskim veštačenjem od 29.03.2007. godine utvrđeno je da strah pretrpljen usled ranjavanja nije ostavio trajne posledice na tužiočevo psihičko zdravlje.

Nakon donošenja presude P 5952/05, tužilac se tokom 2008. godine obratio lekaru specijalisti-neuropsihijatru ZC "AA" i tom prilikom je kod tužioca konstatovano postojanje psihičkih smetnji u vidu depresije, usporenosti, bezvoljnosti, produženog reakcionog vremena, sporih asocijacija, bez inicijative, utiska povišene paranoidnosti i skoro bez praga tolerancije na frustracije, uz postavljanje dijagnoze F. 32.2/ F. 43.1/ F.62.

Veštačenjem je utvrđeno da se na sekundarni strah, koji je tužilac trpeo kao posledicu ranjavanja 1991. godine, nakon 6 meseci nadovezala slika posttraumatskog stresnog poremećaja, psihičkog oboljenja zbog kojeg je i dalje pod terapijom, a koja za posledicu ima umanjenje njegove životne aktivnosti od 15% sa neuropsihijatrijske strane. Tužilac ne oseća zadovoljstvo u hranjenju, ne odmara ga spavanje, progone ga prisilna sećanja na ranjavanje, oslabljene je pažnje pa mu je za svaku aktivnost, bila ona fizička ili intelektualna, potreban dodatni napor. Njegova socijalna aktivnost je snižena, razdražuju ga susreti sa drugim ljudima, bolje se oseća kad je sam i neaktivan. Veštak neuropsihijatar je u svom iskazu 21.05.2011. godine naveo i da je prethodni nalaz i mišljenje 2007. godine u predmetu P 5952/05 dat bez neposrednog pregleda pacijenta, isključivo na osnovu priložene medicinske dokumentacije koja tada nije ukazivala na postojanje PTSP-a kod tužioca. Da je tužilac tada pregledan, veštak bi utvrdio postojanje ovog oboljenja obzirom da je bolest, iako dijagnostifikovana 2008. godine, kod tužioca morala postojati i ranije. Stoga utvrđeno umanjenje tužiočeve životne aktivnosti od 15% sa stanovišta neuropsihijatrijske struke ne predstavlja pogoršanje zdravstvenog stanja tužioca, već samo naknadno konstatovan psihički poremećaj koji je kod tužioca postojao i prilikom prethodnog veštačenja.

Prema nalazu i mišljenju veštaka hirurga-traumatologa-ortopeda od 09.04.2009. godine, tužiočevo zdravstveno stanje je u odnosu na stanje utvrđeno prethodnim veštačenjem od 29.03.2007. godine pogoršano, a ovo pogoršanje se ogleda u napredovanju hipotrofije mišića za 0,5 cm u obimu, kao i u slabljenju grube motorne snage u lakom stepenu, usled čega je njegova životna aktivnost sa ortopedsko-traumatološke strane, dodatno umanjena za još 5%. Veštaci su se saglasili da ukupno umanjenje životne aktivnosti kod tužioca sa ortopedsko-traumatološke i neuropsihijatrijske strane, posmatrano u odnosu na vreme donošenja presude P 5952/05 od 26.10.2007. godine, iznosi dodatnih 18%.

Tužba za naknadu štete podneta je 10.09.2008. godine.

Nalazeći da je prigovor zastarelosti potraživanja istaknut od strane tužene osnovan, prvostepeni sud je primenom čl. 377 ZOO odlučio odbijanjem tužbenog zahteva.

Žalbom tužioca se ukazuje da je prvostepeni sud pogrešno ocenio početak roka zastarelosti počev od dana ranjavanja tužioca 13.11.1991. godine, obzirom da je u ovom slučaju tužiočevo zdravstveno stanje dobilo konačan oblik 10.06.2009. godine, kada je prema usaglašenom nalazu i mišljenju sudskih veštaka, utvrđeno ukupno umanjenje životne aktivnosti tužioca po osnovu pogoršanja zdravstvenog stanja. Šteta koju su pripadnici bivše JNA, čiji je pravni sledbenik tužena, pretrpeli u oružanim sukobima sa paravojnim formacijama bivših jugoslovenskih republika do dana njihovog međunarodnog priznanja od strane Generalne skupštine OUN 22.05.1992. godine, prouzrokovana je izvršenjem krivičnog dela oružane pobune iz čl. 124 KZ SRJ (“Službeni list SRJ” 35/92), pa njeno potraživanje zastareva u roku od 15 godina, propisanom za zastarelost krivičnog gonjenja za to delo (čl. 377 stav 1 ZOO). Ovaj rok je objektivan i njegov početak se vezuje za dan izvršenja krivičnog dela ili za nastupanje štetne posledice u krivičnopravnom smislu, može se produžiti u slučaju prekida ili zastoja krivičnog gonjenja po pravilima krivičnog postupka, ali ne i po opštim pravilima obligacionog prava o prekidu i zastoju zastarevanja. Tužilac je ranjen 13.11.1991. godine i dan njegovog ranjavanja istovremeno predstavlja i dan izvršenja krivičnog dela za koji se vezuje početak objektivnog roka zastarelosti iz čl. 377 ZOO. Kada je do pogoršanja zdravstvenog stanja iz povrede koja je nastala izvršenjem krivičnog dela došlo u okviru roka od 15 godina iz člana 377 stav 1 ZOO, pri oceni prigovora zastarelosti zahteva za naknadu štete po tom osnovu primenjuje se taj rok do njegovog isteka, bez mogućnosti da se produžava. Međutim, ukoliko je pogoršanje zdravstvenog stanja iz takve povrede nastupilo po isteku privilegovanog roka iz čl. 377 ZOO, početak i tok roka zastarelosti potraživanja za ovu štetu ceni se shodno odredbama čl. 376 ZOO.

Suprotno navodima žalbe, pravilno je prvostepeni sud zaključio da je tužiočevo potraživanje naknade nematerijalne štete zbog pogoršanja zdravstvenog stanja po osnovu psihičkog oboljenja-posttraumtskog stresnog poremećaja, nastalog kao posledica ranjavanja 13.11.1991. godine, zastarelo. Na osnovu pravilno prihvaćenog nalaza i mišljenja veštaka neuropsihijatra utvrđeno je da su se simptomi posttraumatskog stresnog poremećaja kod tužioca javili šest meseci nakon ranjavanja, odnosno već tokom 1992. godine, te da je ovo oboljenje kod tužioca moralo postojati i pre veštačenja u prethodnoj parnici, iako je dijagnoza postavljena tek 2008. godine. Veštak neuropsihijatar se na ročištu 21.05.2010. godine decidirano izjasnio da umanjenje tužiočeve životne aktivnosti po osnovu utvrđenog PTSP-a sa stanovišta neuropsihijatrijske struke ne predstavlja pogoršanje zdravstvenog stanja tužioca, već samo naknadno konstatovan psihički poremećaj koji je kod tužioca postojao i ranije, a na ovaj nalaz i mišljenje punomoćnik tužioca nije imao primedbe. Okolnost da je tužilac za postojanje ovog oboljenja saznao tek 2008. godine, kao i da lečenje tužioca nije okončano je bez uticaja na početak i tok roka zastarelosti, obzirom da je veštačenjem utvrđeno da sa stanovišta neuropsihijatrijske struke nema pogoršanja zdravstvenog stanja tužioca jer se ovaj psihički poremećaj pojavio još 1992. godine (oko šest meseci nakon ranjavanja), prestankom straha i nastankom oboljenja koje zahteva kontinuirano lečenje, a u istom obimu će kod tužioca biti prisutno i ubuduće. Stoga se žalbom neosnovano ukazuje da je psihičko oboljenje kod tužioca dobilo konačan oblik tek 2008. godine, kada je bolest konstatovana, te da je prvostepeni sud pogrešno cenio početak roka zastarelosti za ovaj vid nematerijalne štete. Kako je tužba u ovoj parnici podneta 2008. godine, dakle 16 godina nakon nastanka ovog oboljenja, a u svakom slučaju po isteku objektivnog roka iz čl. 377 ZOO, pravilno je prvostepeni sud zaključio da je tužiočevo potraživanje naknade nematerijalne štete po ovom osnovu zastarelo, pa je time prestalo i pravo tužioca da pred sudom zahteva novčanu naknadu štete od tužene, u smislu čl. 360 ZOO.

Neosnovani su i navodi žalbe kojima se ukazuje da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo i to čl. 392 ZOO, obzirom da je novi rok zastarelosti počeo da teče nakon donošenja presude P 5952/05, kao i da bi se prilikom ocene prigovora zastarelosti morao uzeti u obzir apsolutni rok zastarelosti koji za konkretno krivično delo iznosi 30 godina. Privilegovani rok za isticanje zahteva za naknadu štete nastale izvršenjem krivičnog dela odgovara zakonskom roku zastarelosti krivičnog gonjenja za to delo i može se produžiti u slučaju prekida ili zastoja krivičnog gonjenja po krivičnopravnim propisima, ali ne i po opštim pravilima obligacionog prava o prekidu i zastoju zastarevanja. Zastarelost krivičnog gonjenja prekida se svakom procesnom radnjom koja se preduzima radi otkrivanja krivičnog dela, ili radi otkrivanja i gonjenja učinioca zbog učinjenog krivičnog dela, ali ne i podnošenjem tužbe u parničnom postupku protiv tužene koja za štetu odgovara po osnovu objektivne odgovornosti, pa su suprotni navodi žalbe bez uticaja na drugačije presuđenje.

Međutim, osnovano se žalbom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava u delu kojim je tražena naknada štete po osnovu pogoršanja zdravstvenog stanja tužioca i umanjenja njegove životne aktivnosti sa ortopedsko-traumotološke strane. U ovom slučaju, pored umanjenja životne aktivnosti tužioca sa neuropsihijatrijske strane koje je uzrokovano posttraumatskim stresnim poremećajem, prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka hirurga ortopeda, postoji dodatno umanjenje životne aktivnosti tužioca i sa ortopedsko-traumatološke strane od 5%. Iz nalaza i mišljenja veštaka proizilazi da je tužiočevo zdravstveno stanje, posmatrano u odnosu na prethodno veštačenje u predmetu P 5952/05, pogoršano a ovo pogoršanje se ogleda u napredovanju hipotrofije mišića za 0,5 cm u obimu, kao i u slabljenju grube motorne snage u lakom stepenu. Veštak nije mogao da opredeli vreme kada je pogoršanje nastupilo obzirom da je oboljenje po svojoj prirodi u stalnoj progresiji i zavisi od načina lečenja, a tužilac je za obim pogoršanja saznao na dan veštačenja 09.04.2009. godine. Iako se ne može sa sigurnošću utvrditi kada je pogoršanje nastupilo, nesporno je da je do njega došlo u periodu između dva veštačenja – prvog veštačenja u predmetu P 5952/05 od 29.03.2007. godine i veštačenja u ovom predmetu od 09.04.2009. godine, a u svakom slučaju po isteku privilegovanog roka iz čl. 377 ZOO. Stoga se, suprotno pravnom shvatanju prvostepenog suda, početak i tok roka zastarelosti potraživanja za ovu štetu ceni primenom čl. 376 ZOO. Kod činjenice da je od donošenja prethodne presude za naknadu nematerijalne štete P 5952/05 od 26.10.2007. godine do podnošenja nove tužbe u ovoj parnici 10.09.2008. godine prošlo nepunih godinu dana, tužiočevo potraživanje naknade nematerijalne štete zbog pogoršanja zdravstvenog stanja utvrđenog ortopedsko-traumatološkim veštačenjem nije zastarelo.

Pogrešna primena materijalnog prava ne vodi ukidanju presude niti njenom preinačenju kada i na osnovu pravilne primene materijalnog prava sledi ista odluka. Naime, umanjenje životne aktivnosti je poseban vid nematerijalne štete predviđen čl.200 ZOO, koji obuhvata duševne patnje zbog telesnih ili psihičkih oštećenja, kao i ograničenja u životnim aktivnostima oštećenog, a koje je on do tada upražnjavao ili bi ih po redovnom toku stvari u budućnosti ostvarivao. U ovom slučaju, tužiocu je presudom P 5952/05 od 26.10.2007. godine na ime naknade nematerijalne štete za umanjenje životne aktivnosti koje se tada ogledalo u parcijalnoj leziji umerenog stepena dva važna nerva desne potkolenice čiji su mišići hipotrofični u odnosu na zdravu nogu za oko 1 cm i činjenici da je gruba motorna snaga oslabljena, dosuđen iznos od 400.000,00 dinara. Pogoršanje utvrđeno veštačenjem ogleda se u napredovanju hipotrofije mišića za 5 milimetara i slabljenju grube motorne snage u lakom stepenu, bolest je progresivna i zavisi od preduzete fizikalne terapije. Prema čl. 200 ZOO, prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini naknade, sud mora voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom. U situaciji kada je pogoršanje zdravstvenog stanja neznatno a posledice koje oštećeni trpi nisu bitno teže ili drugačije od onih koje je sud već imao u vidu prilikom odmeravanja pravične naknade za osnovni oblik umanjenja životne aktivnosti, dosuđivanje novčane naknade po tom osnovu protivno je njenoj prirodi i cilju kome naknada služi. Imajući u vidu da je tužilac za duševne bolove koje trpi zbog umanjene životne aktivnosti za osnovni vid ovog oboljenja već obeštećen, dosuđivanjem pravične novčane naknade po kriterijumima važećim u vreme presuđenja 2007. godine, kao i da je utvrđeno pogoršanje zdravstvenog stanja minimalno i ne opravdava dosuđivanje novčane naknade, tužiočev zahtev za naknadu štete u navedenom delu nije osnovan, pa u svakom slučaju nema mesta usvajanju tužbenog zahteva. Stoga je, bez obzira na pogrešnu ocenu prigovora zastarelosti, prvostepena presuda i u navedenom delu potvrđena.

Odluka o troškovima postupka doneta je pravilnom primenom čl. 149 i 150 ZPP-a u vezi čl. 158 ZPP-a. Prema čl. 158 ZPP-a, odredbe o troškovima postupka primenjuju se i na stranke koje zastupa javno pravobranilaštvo, a okolnost da je Republički javni pravobranilac, kao zakonski zastupnik tužene, svoja ovlašćenja za zastupanje u ovom postupku preneo na Direkciju za imovinsko-pravne poslove MO nije od uticaja na pravo tužene na naknadu troškova postupka.

Sa navedenih razloga, primenom čl. 375 ZPP-a, odlučeno je kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Slađana Nakić-Momirović s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić