APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

23.08.2012.

Gž 4218/12

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 4218/12
Dana 23.08.2012.godine
B E O G R A D

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Marine Govedarica, predsednika veća, Milanke Vukčević i Snežane Nastić, članova veća, u parnici tužioca Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda, J.P. iz Beograda, ul. Njegoševa br.84, protiv tuženog BB, čiji je privremeni zastupnik BA, advokat, radi duga, odlučujući o žalbi tuženog, izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu P.br.21505/10 od 08.02.2012.godine, u sednici veća održanoj dana 23.08.2012.godine, doneo je

R E Š E Nj E

UKIDA SE presuda Višeg suda u Beogradu P.br.21505/10 od 08.02.2012.godine, i predmet vraća istom sudu, na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Pobijanom presudom, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime duga isplati iznos od 14.822.786,85 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26.05.2011.godine do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 249.507,00 dinara.

Protiv navedene presude tuženi je blagovremeno izjavio žalbu pobijajući je iz svih razloga propisanih odredbom čl.360 st.1 Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući pravilnost ožalbene presude u granicama ovlašćenja iz čl. 372 ZPP (“Sl.glasnik RS”, br.125/04 i 111/09 koji je stupio na snagu 23.02.2005.godine), a koji se primenjuje na osnovu čl.506 st.1 ZPP (“Sl.glasnik RS” br.72/11 koji je stupio na snagu 01.02.2012.godine), Apelacioni sud je ocenio da je žalba osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac i tuženi su dana 06.02.2006.godine zaključili ugovor br.5216/11423-II-3, kojim su regulisali međusobna prava i obaveze vezane za naknadu za uređivanje građevinskog zemljišta za izgradnju stambene zgrade u ulici aa, na građevinskoj parceli aa1, koja je formirana od kat.parcele br.aa2 KO _. Ovim ugovorom tuženi se obavezao da na ime naknade za uređivanje predmetnog građevinskog zemljišta plati tužiocu 8.677.243,00 dinara i to prvu ratu u visini od 10% od ukupno utvrđenog iznosa naknade u iznosu od 867.724,00 dinara najkasnije do 02.02.2006.godine, a ostatak duga od 7.809.519,00 dinara u 59 mesečnih rata u iznosu od po 132.365,00 dinara počev od 02.03.2006.godine, zaključno sa 02.01.2011.godine. Tuženi je delimično ispunio svoju obavezu iz predmetnog ugovora. Iz nalaza i mišljenja veštaka finansijske struke proizilazi obaveza tuženog prema tužiocu na osnovu navedenog ugovora na ime dospelih rata na ime naknade za uređivanje građevinskog zemljišta na dan 26.05.2011.godine u iznosu od 14.822.786,56 dinara koji obuhvata iznos od 9.630.025,70 dinara na ime revalorizovanog iznosa glavnog duga i iznos od 5.192.761,15 dinara na ime kamate za period docnje.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da isplati utvrđen iznos naknade za uređenje predmetnog građevinskog zemljišta.

Imajući u vidu navedene činjenice pravilno je stanovište prvostepenog suda da tužilac ima pravo da od tuženog zahteva ispunjenje ugovorne obaveze, što je u skladu sa odredbama čl.262 Zakona o obligacionim odnosima.

Međutim, osnovano se u žalbi tuženog ističe da visina duga nije pravilno utvrđena. Ovo iz razloga što je odluka o usvajanju tužbenog zahteva zasnovana na nalazu i mišljenju veštaka koji je visinu duga utvrdio revalorizacijom ugovorenog neplaćenog iznosa naknade za uređenje predmetnog građevinskog zemljišta na osnovu predmetnog ugovora, na dan obavljenog veštačenja. Pošto je u konkretnom slučaju glavni dug izražen u novim dinarima (nastao posle 24.01.1994.godine), valuti koja je u opticaju, to se ne može vršiti revalorizacija duga, s obzirom da stopa zatezne kamate iz Zakona o visini stope zatezne kamate („Službeni list SRJ“ br.9/2001 od 02.03.2001.godine), sadrži u sebi i stopu revalorizacije. Naime, shodno Zakonu o visini stope zatezne kamate („Službeni list SRJ“ br.9/2001 od 02.03.2001.godine), zatezna kamata pored realno pozitivnog dela, obuhvata i revalorizovanu komponentu (stopa rasta cena na malo). Ako štetu zbog docnje dužnika ne pokriva zatezna kamata, poverilac ima pravo da traži razliku između zatezne kamate i potpune štete na osnovu čl.278 st.2 Zakona o obligacionim odnosima počev od nastanka dužnikove docnje do isplate. Zato tužilac novčano potraživanje nastalo posle 24.01.1994.godine, odnosno posle uvođenja tzv. novog dinara, koji je u opticaju kao sredstvo plaćanja, ne može potraživati kao revalorizovani iznos, jer za takav zahtev nema utemeljenje ni u jednom važećem propisu, već isti može potraživati samo kao novčani iznos iskazan u onom broju novčanih jedinica u kome je obaveza i nastala (glavni dug) sa zateznom kamatom (sporedno potraživanje), a u slučaju da štetu zbog docnje ne pokriva zatezna kamata, tužilac može tražiti razliku do potpune naknade, ali mora i dokazati u čemu se šteta sastoji. Stoga nije bilo pravnog osnova za revalorizaciju iznosa neplaćenog duga na ime naknade za uređenje predmetnog građevinskog zemljišta po osnovu zaključenog ugovora, već je dug morao biti utvrđen na osnovu ugovorene naknade i umanjen za uplaćeni iznos. Na tako utvrđeni iznos duga, tužiocu pripada zatezna kamata, a za period od dospelosti duga, u smislu čl.277 Zakona o obligacionim odnosima, na koji, svakako dalje teče kamata i to od dana do kada je obračunata kamata na iznos glavnog duga koji nije plaćen do isplate, imajući u vidu da zatezna kamata za period docnje u plaćanju glavnog duga predstavlja sporedno potraživanje ukoliko glavni dug nije isplaćen, što znači da dok glavno potraživanje ne bude izmireno, ne može se na obračunatu bilo ugovorenu ili zateznu kamatu u apsolutnom iznosu dosuditi zatezna procesna kamata, već se može samo dosuditi na iznos glavnog duga i to od dana do kada je obračunata kamata na iznos glavnog duga koji nije plaćen do isplate shodno odredbi čl.279 st.1 Zakona o obligacionim odnosima.

Utvrđivanjem visine duga tuženog bez revalorizacije, prvostepeni sud će biti u mogućnosti da pravilno i potpuno utvrdi činjenično stanje i pravilnom primenom materijalnog prava odluči o visini tužbenog zahteva.

Pošto saglasno čl.398 st.2 ZPP postupi po primedbama iz ovog rešenja, prvostepeni sud će ponovo odlučiti o tužbenom zahtevu.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka na osnovu čl.161 st. 3 ZPP, jer zavisi od ishoda spora i postignutog uspeha stranaka.

Shodno iznetom, Apelacioni sud je primenom čl.377 st.2 ZPP, važećeg u vreme donošenja ožalbene presude, odlučio kao u izreci ove presude.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Marina Govedarica, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić