APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

8.07.2010.

Gž 3806/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 3806/10
08.07.2010. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Slađane Nakić-Momirović, predsednika veća, Marine Jakić i Nevenke Romčević, članova veća, u parnici tužioca AA, protiv tuženog BB, koga zastupa advokat BA, radi naknade štete, odlučujući po žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P 2970/05 od 21.12.2007. godine, u sednici veća održanoj 08.07.2010. godine, doneo je

P R E S U D U

Preinačuje se presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P 2970/05 od 21.12.2007. godine pod stavom prvim izreke i delimično usvaja tužbeni zahtev, a tuženi se obavezuje da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete plati sledeće iznose: za strah 40.000,00 dinara, za fizički bol 60.000,00 dinara, za duševni bol zbog naruženosti 80.000,00 dinara sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21.12.2007. godine do isplate u roku od 15 dana od prijema presude pod pretnjom izvršenja.

U preostalom delu izreke pod stavom prvim ista presuda se potvrđuje a žalba tužioca odbija kao neosnovana.

Preinačuje se rešenje o parničnim troškovima sadržano u izreci pod stavom drugim iste presude i tuženi se obavezuje da tužiocu plati parnične troškove u iznosu od 64.364,00 dinara u roku od 15 dana od prijema presude pod pretnjom izvršenja.

O b r a z l o ž e nj e

Pobijanom presudom pod stavom prvim je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženi obaveže na plaćanje nematerijalne štete i to za duševni bol zbog smanjenja životne aktivnosti u iznosu od 250.000,00 dinara, za strah u iznosu od 100.000,00 dinara, za fizički bol 80.000,00 dinara i za duševni bol usled naruženosti 150.000,00 dinara sve sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe do isplate. Pod stavom drugim tužilac je obavezan da tuženiku plati parnične troškove u iznosu od 76.775,00 dinara.

Protiv ove presude tužilac je blagovremeno izjavio žalbu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja sa predlogom da drugostepeni sud ukine pobijanu presudu i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Drugostepeni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu čl. 372 ZPP i odlučio kao u izreci iz ovih razloga.

U prvostepenom postupku nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje drugostepeni sud po čl. 372 stav 2 ZPP pazi po službenoj dužnosti.

Pravnosnažnom presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu K 118/04 od 21.05.2004. godine tuženi je oglašen krivim zbog kriv.dela teške telesne povrede iz čl. 53 stav 1 KZS učinjenog na štetu tužioca i za to delo mu je izrečena uslovna osuda. Po utvrđenju krivičnog suda ovo delo je izvršeno 19.08.1999. godine u zgradi u ul. vv gde obe parnične strane stanuju tako što je tuženi udario tužioca pesnicom u predelu lica i naneo mu tešku telesnu povredu u vidu preloma luka leve jagodične kosti, krvnog podliva i nagnječenja oko leve očne duplje i u predelu nosa. Stranke stanuju u susednim stanovima, zainteresovani su za nadziđivanje na ravnom krovu stambene zgrade iznad svojih stanova, tuženi je iznad svog stana sagradio zid, tužiočev sin je spornog dana taj zid srušio i ta radnja je bila povod za sukob stranaka. Tuženi je došao ispred vrata tužiočevog stana, tražeći tužiočevog sina kako bi se s njim objasnio u vezi rušenja zida i sva trojica su se sukobili ispred tužiočevog stana.

Iz iskaza tužioca, svedoka SS, priložene medicinske dokumentacije i nalaza Komisije veštaka Stomatološkog fakulteta u Beogradu je utvrđeno da je tužilac nakon povređivanja pregledan u Urgentnom centru Kliničkog centra Srbije, da je lekar odredio terapiju i zakazao kontrolu na Klinici za maksilofacijalnu hirurgiju zbog sumnje na postojanje preloma jagodične kosti. Po povratku iz Urgentnog centra tužiočevo lice je bilo natečeno i modro. Prelom jagodične kosti je lečen hirurškom operacijom, tužilac je zbog toga 01.09.1999. godine primljen na Kliniku za maksilofacijalnu hirurgiju, operisan je sledećeg dana i otpušten iz bolnice 06.09.1999. godine a kontrola je zakazana na istoj klinici za 30.09.1999. godine. U istoriju bolesti, čija je sadržina interpretirana u nalazu Komisije veštaka Stomatološkog fakulteta u Beogradu je uneto da su lekari kod tužioca uočili bolnu osetljivost jagodičnog predela sa poremećajem senzibiliteta i utrnulost gornje usne sa leve strane, da je repozicija polomljenih koštanih okrajaka rađena odgovarajućim instrumentom na način opisan u nalazu Komisije veštaka i da je postoperativni tok bio uredan a hirurška intervencija uspešna jer su koštani fragmenti vraćeni u korektan anatomski položaj. Neposrednim pregledom tužioca veštaci su utvrdili da je funkcija otvaranja usta u fiziološkim granicama, da nema deformacija i udubljenja ni ograničenja u pokretima donjeviličnog zgloba sa leve strane iz čega su izveli zaključak da teška telesna povreda nije ostavila trajne posledice koje bi uticale na tužiočevu opštu životnu aktivnost. Tužiočev izgled je promenjen utoliko što zbog opuštenosti levog obraza postoji blaga asimetrija lica. Po mišljenju veštaka ova promena predstavlja naruženost lakog stepena. Prvostepeni sud je iz iskaza tužioca utvrdio da je tužilac spornom prilikom trpeo jak strah i da je strah osećao i sve vreme dok se nalazio u bolnici povodom operacije u vidu zabrinutosti za ishod lečenja, a sama hirurška intervencija je kod tužioca dovela do pojave krvnih podliva i modrica po licu i vratu. Pravilnost ovih činjenica žalba ne dovodi u sumnju.

Obzirom da je veštačenjem utvrđeno da su hirurškom intervencijom otklonjene posledice povređivanja, da smetnje koje bi uticale na tužiočevu životnu aktivnost ne postoje prvostepeni sud je pravilno zaključio da tužilac ne trpi štetu u vidu duševnog bola zbog smanjenja životne aktivnosti i pravilno je odbio tužbeni zahtev u delu u kojem je tražena naknada za ovaj vid štete.

Iz obrazloženja pobijane presude proizlazi da je tužbeni zahtev u delu kojim je tražena naknada štete za duševni bol usled naruženosti odbijen zbog toga što sud smatra da promena tužiočevog izgleda nije takva da bi prouzrokovala psihički bol u meri koji opravdava dosuđenje naknade u novcu, a tužbeni zahtev kojim je tražena naknada za fizički bol i strah je odbijen primenom pravila o teretu dokazivanja iz čl. 223 ZPP, jer je sud smatrao da bez veštačenja ne može da utvrdi postojanje i obim štete. Zaključak o neosnovanosti ovih zahteva je posledica pogrešne primene pravila o teretu dokazivanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Pošto je usled preloma jagodične kosti promenjena simetrija tužiočevog lica i levi obraz je spušten, tužilac obzirom na oblik ove promene izgleda, koja se nalazi na glavi i drugim licima je uočljiva u svim prilikama, trpi psihički bol u meri koja opravdava naknadu u novcu, bez obzira što je u pitanju naruženost lakšeg stepena. Prema prirodi i obliku promene, mestu na kojem se ona nalazi i prema tužiočevom životnom dobu u vreme povređivanja (po podacima u spisima tužilac je rođen 1943. godine) značaju povređenog dobra i okolnostima ovog konkretnog slučaja po oceni drugostepenog suda pravična naknada za ovaj vid štete iznosi 80.000,00 dinara. Naknada u većem iznosu ne bi bila primerena značaju povređenog dobra i društvenoj svrsi naknade. Kako je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio čl. 200 ZOO, pobijana presuda je primenom ovog propisa preinačena i tužbeni zahtev je delimično usvojen.

Po odredbi iz čl. 200 ZOO pravična novčana naknada za fizički bol i strah se dosuđuje ako okolnosti slučaja, a naročito jačina i trajanje bolova i straha to opravdava. Intenzitet i trajanje bolova i straha se po pravilu utvrđuje veštačenjem ali ove okolnosti je moguće utvrđivati i drugim dokaznim sredstvima. Po čl. 224 ZPP u parnici za naknadu štete visina novčanog iznosa se može odrediti po slobodnoj oceni ako se utvrdi da stranci pripada pravo na naknadu štete i ako se visina iznosa naknade ne može utvrditi ili bi se mogla utvrditi samo sa nesrazmernim teškoćama. Tužilac je rešenjem prvostepenog suda od 11.01.2006. godine oslobođen plaćanja troškova sudske takse obzirom na visinu mesečnih primanja po osnovu invalidske penzije i činjenicu da nema drugih prihoda. Tužilac je platio troškove veštačenja sprovedenog preko stručne ustanove – Stomatološkog fakulteta u Beogradu 46.857,00 dinara, od dokaznog predloga da se intenzitet i trajanje fizičkih bolova i straha utvrđuje veštačenjem je odustao iz finansijskih razloga, a u žalbi svoje imovno stanje označava kao nesavladivu teškoću koja mu onemogućava pristup sudu i realizaciju spornog potraživanja.

Po oceni drugostepenog suda činjenice utvrđene u prvostepenom postupku su dovoljne da se iz njih izvede zaključak o postojanju štete u vidu straha i fizičkog bola i da se obzirom na okolnosti konkretnog slučaja slobodnom ocenom utvrdi novčana naknada za ove vidove štete, bez veštačenja.

Iz pravnosnažne presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu K 118/04 od 21.05.2004. godine proizlazi da je tuženi prouzrokovao tužiocu tešku telesnu povredu u vidu preloma levog luka jagodične kosti sa krvnim podlivima očne duplje i nagnječinama u predelu nosa. Ova presuda u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca po čl. 13 ZPP obavezuje parnični sud i iz toga sledi da je tuženi odgovoran za prouzrokovanu štetu po čl. 154 stav 1 u vezi čl. 158 ZOO. Okolnosti u kojima se dogodio štetni događaj su utvrđene uvidom u navedenu presudu i ocenom iskaza parničnih stranaka i saslušanih svedoka. Okolnosti u vezi lečenja teške telesne povrede su utvrđenje iz priložene medicinske dokumentacije i nalaza Komisije veštaka Stomatološkog fakulteta u Beogradu, gde je hronološki prikazan tok i postupak lečenja povrede. Prvostepeni sud je iz iskaza tužioca utvrdio da je tužilac trpeo strah dok se štetni događaj odvijao i za vreme dok je bio u bolnici (period od 01.09. do 06.09.1999. godine) u vidu zabrinutosti za ishod operacije i moguće posledice. Navodi tužioca o nelagodnostima tokom lečenja i navodi svedoka SS koja se izjašnjavala o tužiočevom stanju u periodu nakon povređivanja su prihvaćeni kao verodostojni. Opšte je poznato da prelomi kostiju, a naročito na osetljivim delovima tela kao što je glava, prouzrokuju intenzivan fizički bol, da je nameštanje pomerenih koštanih okrajaka samo po sebi bolno i da prelomi kostiju lica obzirom na lokalizaciju stvaraju nelagodnosti u svim aktivnostima koje zahtevaju pomeranje vilica i mišića lica kao što su govor, gutanje, žvakanje hrane i slično. Činjenice koje je prvostepeni sud utvrdio iz iskaza tužioca, iskaza svedoka SS i priložene medicinske dokumentacije, kao i okolnosti navedene u nalazu Komisije veštaka Stomatološkog fakulteta u Beogradu su dovoljne da se iz njih izvede zaključak da je tužilac pretrpeo štetu u vidu fizičkog bola i straha u meri koja u smislu čl. 200 ZOO opravdava dosuđenje novčane satisfakcije. U sklopu tako utvrđenih okolnosti, veštačenje od kojeg je tužilac odustao bi prvenstveno bilo relevantno za ocenu visine naknade. Odlučivanje o visini pravične naknade nematerijalne štete je u domenu primene materijalnog prava. Zbog toga je u ovom slučaju po mišljenju drugostepenog suda pogrešna primena pravila o teretu dokazivanja dovela do pogrešne primene materijalnog prava na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje. Drugostepeni sud na primenu materijalnog prava pazi po službenoj dužnosti u smislu čl. 372 stav 2 ZPP. Prema okolnostima povređivanja, težini povrede, nelagodnostima u toku lečenja, stepenu i trajanju trpljenja pravična novčana naknada za strah iznosi 40.000,00 dinara a za fizičke bolove 60.000,00 dinara. Naknada u većim iznosima ne bi bila primerena ni okolnostima slučaja a ni društvenoj svrsi naknade u smislu čl. 200 stav 2 ZOO. Iz ovih razloga je prvostepena presuda preinačena delimičnim usvajanjem tužbenog zahteva.

Preinačenje presude u pogledu odluke o glavnoj stvari zahteva da se preinači i rešenje o parničnim troškovima. Iz spisa proizlazi da je tužilac tražio troškove na ime nagrade po AT za sastav tužbe, zastupanje na ročištima i na ime izdataka za veštačenje. Tužbom je tražena naknada od ukupno 580.000,00 dinara, tako da nagrada za sastav tužbe iznosi 6.750,00 dinara, za zastupanje na održanom ročištu 7.650,00 dinara a na neodržanom ročištu 3.825,00 dinara. Tužiocu se po čl. 150 ZPP kao troškovi potrebni za vođenje parnice računaju troškovi za sastav tužbe u iznosu od 6.750,00 dinara, i troškovi zastupanja na 5 održanih i 3 neodržana ročišta ukupno 49.725,00 dinara. Ukupni troškovi zastupanja iznose 56.475,00 dinara a kako je tužilac u sporu uspeo delimično njemu srazmerno uspehu u sporu pripada 31% od ovih troškova što iznosi 17.507,00 dinara. Kada se na ovaj iznos dodaju izdaci za veštačenje od ukupno 46.857,00 dinara dobija se iznos od 64.364,00 dinara.

Iz navedenih razloga na osnovu čl. 375, 380 tačka 4 i 161 stav 2 u vezi čl. 149 stav 2 i 387 tačka 3 ZPP je odlučeno kao u izreci presude.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Slađana Nakić-Momirović s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić s.r.