APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

22.12.2011.

Gž 3645/11

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 3645/11
Dana 22.12.2011. g.
B E O G R A D

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Zorane Delibašić, predsednika veća, Gordane Todorović i Ljiljane Mitić Popović, članova veća, u parnici tužioca AA, čiji je punomoćnik AB, advokat, protiv tuženog Udruženja osiguravača Srbije-Garantni fond, Beograd, ul.Despota Stefana br.68b, radi naknade štete, odlučujući o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br.75461/10 od 07.12.2010. godine, u sednici veća održanoj dana 22.12.2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

UKIDA SE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br.75461/10 od 07.12.2010.g. i predmet VRAĆA istom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br.75461/10 od 07.12.2010. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezan tuženi da mu na ime izgubljene zarade za period od 11.11.2008.g. do 06.12.2010.g. plati iznos od 1.911.370,00 dinara, a na ime obaveza radnje prema javnim prihodima iznos od 880.000,00 dinara, ukupno 2.791.370,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana podnošenja tužbe do isplate, kao i iznos od 193.100,00 dinara na ime troškova parničnog postupka.

Protiv navedene presude tuženi je blagovremeno izjavio žalbu iz svih zakonskih razloga.

U odgovoru na žalbu tužilac je navode žalbe tuženog osporio kao neosnovane.
Ispitujući pravilnost prvostepene presude, u smislu čl.372 ZPP, Apelacioni sud u Beogradu je ocenio da je žalba tuženog osnovana..

Izvedenim dokazima u toku prvostepenog postupka je utvrđeno da se dana 11.11.2008.g. dogodila saobraćajna nezgoda na auto-putu Niš Beograd, kod sela _ u kojoj je tužilac zadobio telesne povrede, zbog kojih je bio nesposoban za rad. Tužilac je vlasnik automehaničarske radnje ''_'' u _. Iz uverenja Poreske uprave filijala Trstenik od 04.05.2009.g. proizlazi da je tužilac ostvarivao mesečnu zaradu u svojoj radionici u iznosu od 80.085,36 dinara, i da je plaćao porez onako kako je to pozitivnim propisima određeno. Ožalbenom presudom prvostepeni sud je usvojio zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime izgubljene zarade za period od 11.11.2008.g. do 06.12.2010.g., plati iznos od 1.911.370,00 dinara, kao i iznos od 880.000,00 dinara na ime obaveza prema javnim prihodima, uz obrazloženje da je tuženi shodno odredbama čl.154,155 i 185 ZOO dužan da tužiocu naknadi nastalu štetu, s obzirom da tužilac zbog povređivanja nije mogao da radi, niti je zbog toga mogao da plati dažbine.

Ovakva odluka prvostepenog suda se za sada ne može prihvatiti, jer zbog pogrešne primene materijalnog prava, činjenično stanje bitno za donošenje odluke nije pravilno i potpuno utvrđeno.

Odredbom čl.195 tač.1 ZOO je propisano da ko drugome nanese telesnu povredu ili mu naruši zdravlje, dužan je naknaditi mu troškove oko lečenja i druge potrebne troškove s tim u vezi, kao i zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja, a tač.2 istog člana da ako povređeni zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad gubi zaradu, ili su mu potrebe trajno povećane, ili su mogućnosti njegovog daljeg razvijanja i napredovanja uništene ili smanjene, odgovorno lice dužno je plaćati povređenom određenu novčanu rentu, kao naknadu za štetu.

Prema navedenoj odredbi osnov za ostvarivanje prava na naknadu ovog vida materijalne štete postoji samo ako se utvrdi da povređeni usled pretrpljenih povreda i narušenja zdravlja ne može da ostvaruje zaradu koju je ostvarivao do povrede, odnosno zaradu koju bi ostvarivao da je zdrav i da mu nije smanjena radna sposobnost.

Pod izgubljenom zaradom zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja podrazumeva se zarada koju bi povređeno lice ostvarilo da mu nisu nanete telesne povrede ili da mu nije narušeno zdravlje. Vreme lečenja se ne mora ispoljavati kao vremenski neprekidan interval, jer se telesna povreda može zalečiti, a povređeno lice početi da radi, pa potom ponovo pojaviti. Zbog toga vreme lečenja i vreme nesposobnosti za rad treba obračunati imajući u vidu sve okolnosti slučaja, s tim da se ova dva vremena obično i poklapaju. Vreme lečenja i, prema tome, vreme nesposobnosti za rad određuje i utvrđuje lekar, kao medicinski stručnjak i za sud je merodavno njegovo mišljenje. Ali, ako povređeno lice za vreme lečenja radi(privređuje) i pored toga što je okvalifikovano kao nesposobno za rad, ono neće imati pravo na naknadu izgubljene zarade u meri u kojoj je zaradu ostvarilo(može tražiti i dobiti samo razliku izgubljene zarade). Visina zarade koju je povređeno lice izgubilo za vreme lečenja zbog nesposobnosti za rad utvrđuje se zavisno od vremena lečenja i visine zarade u kome nije bilo sposobno za rad u periodu lečenja i visine zarade koju bi ostvarilo u navedenom periodu da je bilo sposobno za rad, pri tome se uzima u obzir realna zarada koju bi lice ostvarilo, i ona ne mora biti jednaka u svim vremenskim jedinicama u periodu za koji se obračunava. Pored ovoga, pod izgubljenom zaradom od momenta okončanja lečenja pa do momenta donošenja sudske odluke o naknadi štete smatra se ona zarada koju bi oštećeno lice ostvarilo da nije postalo potpuno ili delimično nesposobno za rad.

Prvostepeni sud je iz lekarskog nalaza lekara cenzora od 03.11.2009.g. utvrdio da je tužilac zadobio povrede u saobraćajnoj nezgodi dana 11.11.2008.g., zbog kojih nije mogao da radi, odnosno da je bio sprečen da radi 40 dana, da je pre povređivanja ostvarivao mesečnu zaradu u visini od 80.085,36 dinara, zbog čega mu za traženi period od povređivanja do dana 06.12.2010.g. pripada iznos koji je ožalbenom presudom dosuđen, kao i iznos koji je tužilac kao vlasnik automehaničarske radnje u obavezi da plati prema javnim prihodima, a da prethodno nije razjasnio da li je tužilac zbog povreda zadobijenih u saobraćajnoj nezgodi dana 11.08.2008.g. bio na lečenju, odnosno koliko je vremena trajalo lečenje, i da li je zbog tih povreda došlo do umanjenja radne sposobnosti tužioca, zbog čega nakon završenog lečenja nije mogao da radi ili eventualno ostvaruje umanjenu zaradu za traženi period, posebno imajući u vidu izveštaj lekara cenzora da je tužilac prilikom povređivanja zadobio lakše povrede zbog kojih nije došlo do umanjenja radne sposobnosti, kao i da prema potvrdi o nastupanju privremene sprečenosti za rad zaposlenog nadležnog lekara od 15.11.2008.g. proizilazi da se očekuje da će privremena sprečenost za rad zaposlenog trajati do 25.11.2008.g., i da iz iskaza tužioca datog u svojstvu parnične stranke proizilazi da je bio na bolovanju.

Pored ovoga, prvostepeni sud će imati u vidu da je shodno odredbama čl.220 i 223 st.2 ZPP teret dokazivanja činjenica koje su bitne za ostvarivanje prava tužioca za naknadu materijalne štete, koju u ovoj parnici potražuje te visine iste na tužiocu.

Nakon otklanjanja svih propusta na koja je ovim rešenjem ukazano, prvostepeni sud će ponovo, a uz ocenu i svih žalbenih navoda tuženog, o osnovanosti tužbenog zahteva ponovo odlučiti.

Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer zavisi od konačnog ishoda spora, shodno odredbi čl.161 st.3 ZPP.

Sa izloženog, shodno ovlašćenju iz čl.377 st.2 ZPP, odlučeno je kao u izreci rešenja.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Zorana Delibašić

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić