APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

8.06.2011.

Gž 3526/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 3526/10
Dana: 08.06.2011. godine
B E O G R A D

U I M E N A R O D A

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Marine Govedarica, predsednika veća, Milanke Vukčević i Snežane Nastić, članova veća, u parnici tužioca AA, čiji je punomoćnik AB, advokat, protiv tuženog BB, čiji je punomoćnik BA, advokat, radi utvrđenja, odlučujući o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P.br.409/08 od 29.12.2008. godine, u sednici veća održanoj 08.06.2011. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE žalba tuženog kao neosnovana i POTVRĐUJE presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P.br.409/08 od 29.12.2008. godine u stavovima prvom i trećem izreke.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena žalba tuženog izjavljena dana 27.04.2009.godine, u delu kojim pobija presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P.br.409/08 od 29.12.2008. godine u stavu drugom izreke.

O b r a z l o ž e nj e

Pobijanom presudom, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev pa je utvrđeno da tužilac ima pravo svojine na _ stanu aa i da je tuženi dužan da prizna i trpi da se na osnovu donete presude izvrši upis prava svojine tužioca u zemljišne ili druge javne registre u kojima se vodi evidencija o nepokretnostima. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan predlog tužioca za donošenje privremene mere kojom se zabranjuje tuženom svako raspolaganje predmetnim stanom, prodajom, osnivanjem tereta, useljenjem ili iseljenjem trećih lica ili iseljenjem samog tužioca do okončanja ove parnice. Trećim stavom sud je obavezao tuženog da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 90.500,00 dinara.

Protiv navedene presude tuženi je blagovremeno izjavio žalbu iz svih razloga propisanih odredbom člana 360 stav 1 Zakona o parničnom postupku. Žalbene razloge je obrazložio i žalbeni predlog izneo.

Ispitujući pravilnost ožalbene presude u smislu člana 372 ZPP, Apelacioni sud je ocenio da žalba tuženog nije osnovana u delu kojim presudu pobija u stavovima prvom i trećem izreke, a da je u delu kojim pobija odluku iz stava drugog izreke, nedozvoljena.

U prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz čl. 361 stav 2 tačke 1, 2, 5, 7 i 9 ZPP, na koje se žalbom neosnovano ukazuje a na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, zbog kojih bi se ožalbena presuda morala ukinuti. Naime, obzirom da predmetna raspolaganja stranaka nisu u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala, u smislu člana 3 stav 3 ZPP, to nije počinjena povreda postupka iz člana 361 stav 2 tačka 5 ZPP.

Nije učinjena ni povreda iz odredbe člana 361 stav 2 tačka 9 ZPP, jer se ista odnosi na nedostatak u stranačkoj sposobnosti i nedostatak u zastupanju, koji nedostaci u konkretnom slučaju ne postoje. Tuženi je u žalbi istakao da tužilac nema aktivnu legitimacije jer u momentu podnošenja tužbe nije bio vlasnik stvari te da je time učinjena povreda odredbe člana 361 stav 2 tačka 9 ZPP. Nedostatak aktivne legitimacije se tiče materijalnopravnog odnosa među strankama, pa i u situaciji kada je prigovor nedostatka bilo aktivne, bilo pasivne legitimacije osnovan, to ne predstavlja procesnu smetnju za vođenje parnice, kako se žalbom ukazuje. Dakle, tužilac je u sporu aktivno legitimisan ako je nosilac nekog prava, a tuženi je pasivno legitimisan ako na njemu leži obaveza koja odgovara tužiočevom pravu. Sa druge strane stranačka sposobnost predstavlja sposobnost stranke da učestvuje u postupku, neposredno ili posredno preko punomoćnik i nedostatak u tom smislu predstavlja bitnu povredu odredbe člana 361 stav 2 tačka 9 ZPP, što u ovom postupku nije slučaj, obzirom da obe stranke imaju stranačku sposobnost-sposobnost da budu parnične stranke i obe zastupaju punomoćnici koji imaju uredna ovlašćenja za zastupanje. Apelacioni sud nalazi da nije učinjena ni povreda postupka iz odredbe člana 361 stav 2 tačka 10 ZPP, obzirom da se u konkretnom slučaju ne radi o presuđenoj stvari, niti je u istoj stvari zaključeno sudsko poravnanje, jer raniji postupci na koje se žalbom ukazuje nisu vođeni između istih lica, što je, uz identitet činjeničnog stanja i tužbenog zahteva, neophodan uslov za postojanje presuđene stvari.

Izreka prvostepene presude je jasna, razumljiva i ne protivreči sama sebi i razlozima presude kao ni dokazima koji se nalaze u spisu. Pobijana odluka sadrži jasne, potpune i argumentovane razloge o svim važnim činjenicama tako da se pravilnost i zakonitost presude sa sigurnošću može ispitati, pa ne stoje navodi žalbe tuženog o navodno počinjenoj bitnoj povredi odredbe parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačka 12 ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, AA1, otac tužioca, je po ugovoru o kupoprodaji overenom pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu, Ov.br.6487/97 od 01.10.1997. godine, kupio stan aa od tadašnjeg vlasnika SS, nakon čega je stan poklonio sinu-tužiocu Ugovorom o poklonu overenom pred Petim opštinskim sudom u Beogradu Ov.br.781/97 od 28.11.1997. godine, i od tada je tužilac u nesmetanoj državini predmetnog stana. Pre zaključenja pomenutih ugovora, rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I-VII-175/94 od 09.05.1994. godine, zasnovano je založno pravo na predmetnom stanu, za koji je navedeno da nije upisan u zemljišne knjige, po sporazumu BB, ovde tuženog, kao poverioca i SS (tadašnjeg vlasnika) kao dužnika, radi obezbeđenja novčanog potraživanja u iznosu od 40.000 CHF i 6.000 DEM koje dospeva 31.12.1994. godine. Nakon toga, dana 08.03.1995. godine između tuženog i SS zaključeno je sudsko poravnanje pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u parnici P.br.1016/95, kojim je SS, kao tuženi u tom sporu, obavezan da BB, kao tužiocu u tom sporu, isplati 60.090 CHF, 9.013 DEM i 2.000 dinara. Na osnovu tog poravnanja kao izvršne isprave, iniciran je postupak izvršenja i rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I-VII-135/95 od 12.03.1996. godine dozvoljeno je izvršenje prodajom predmetnog stana radi naplate navedenog potraživanja. Dana 01.09.2005.godine, donet je zaključak Četvrtog osnovnog suda u Beogradu, I-135/95 da se prodaje predmetni stan, vanknjižno vlasništvo, kao useljiv (stav prvi); u stavu drugom je konstatovano da na stanu koji se prodaje ne postoje upisana stvarna prava i tereti, a u stavu trećem je utvrđena vrednost stana u iznosu od 5.339.880,00 dinara. Pomenuto rešenje o izvršenju nije upisano u javnu knjigu u smislu člana 138 tada važećeg Zakona o izvršnom postupku (“Službeni list SRJ'' br.28/00, 73/00, 71/01) obzirom da ni sama zgrada, u kojoj se sporni stan nalazi, nije uknjižena. Nakon usmenog javnog nadmetanja, sporna nepokretnost je rešenjem od 11.10.2005. godine dosuđena ovde tuženom BB, a 30.10.2006. godine doneto je rešenje o predaji nepokretnosti koje je postalo pravnosnažno 14.11.2006. godine.

Sve važne činjenice za donošenje odluke o osnovanosti tužbenog zahteva prvostepeni sud je potpuno i pouzdano utvrdio izvedenim dokazima koje je pravilno ocenio primenom odredbe člana 8 ZPP. Razloge koje je za svoj činjenično pravni zaključak dao prvostepeni sud, u svemu kao pravilne i argumentovane prihvatio je i drugostepeni sud.

Tužilac se u posedu spornog stana nalazi od 28.11.1997.godine, po osnovu ugovora o poklonu zaključenog 28.11.1997.godine. Dana 11.10.2005.godine, tužilac je saznao da se tog dana održava javno nadmetanje radi prodaje predmetnog stana, i da je stan dosuđen tuženom, pa je radi zaštite svog prava, podneo tužbu za utvrđenje prava svojine. Odredbom člana 188 stav 2 ZPP, predviđeno je, između ostalog, da se tužba za utvrđenje može podići samo kada tužilac ima pravni interes da sud utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje spornog prava ili pravnog odnosa. U konkretnom slučaju, tužiočev pravni interes za donošenje presude u ovoj pravnoj stvari je okončanje neizvesnosti koja postoji u vezi sa svojinom nad predmetnim stanom, pa su, u tom smislu, ispunjeni uslovi predviđeni članom 188 stav 2 ZPP za podnošenje tužbe za utvrđenje.

Na potpuno i tačno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da je tužilac vlasnik stana aa. Kako rešenje o izvršenju I.135/95 od 19.04.1995. godine, koje je doneto u korist tuženog nije upisano u javni registar, što je neophodan uslov da bi imalo dejstvo i prema trećim licima, to tuženi ne uživa posebnu zaštitu predviđenu članom 138 tada važećeg ZIP (“Službeni list SRJ'' br.28/00, 73/00, 71/01). Naime, tom odredbom je predviđeno da upisom rešenja o izvršenju na nepokretnosti u javnu knjigu, poverilac (ovde tuženi) stiče pravo da svoje potraživanje namiri iz nepokretnosti i u slučaju da treće lice kasnije stekne na istoj nepokretnosti pravo svojine. Isto propisuje i sada važeći Zakon o hipoteci (“Sl.glasnik RS” br.115/2005) koji u članu 2 predviđa je hipoteka založno pravo na nepokretnosti, koje ovlašćuje poverioca da, ako dužnik ne isplati dug o dospelosti zahteva naplatu potraživanja obezbeđenog hipotekom iz vrednosti nepokretnosti, pre običnih poverilaca i pre docnijih hipotekarnih poverilaca, bez obzira u čijoj svojini se nepokretnost nalazi, a u članu 8 da hipoteka nastaje upisom u nadležni registar nepokretnosti.

Pri ovakvom stanju stvari, u situaciji kada su predmetnu nepokretnost i pravni prethodnik tužioca i tuženi stekli teretnim pravnim poslom, pa se i tužilac i tuženi smatraju pretpostavljenim vlasnicima, prvenstvo ima lice kod koga se stvar nalazi, u smislu odredbe člana 41 stav 2 Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa. Kako je tužilac u mirnoj državini od 28.11.1997. godine, a tuženi nikada nije bio u posedu stana, to je prvostepeni sud pravilno postupio donoseći odluku kao u ožalbenoj presudi.

Tuženi nije postavio zahtev za utvrđenje da su ugovor o kupoprodaji predmetnog stana između oca tužioca i SS (ugovor od 1.10.1997.godine) i ugovor o poklonu zaključen između oca tužioca i tužioca (ugovor od 28.11.2007.godine) ništavi, pa sud shodno članu 3.st.1 ZPP-a nije imao obavezu da o takvom zahtevu odlučuje, pri čemu tuženi ni u prvostepenom postupku ni u žalbi ne pruža dokaze koji bi dovelo u sumnju savesnost pravnog prethodnika tužioca prilikom zaključivanja ugovora o kupoprodaji spornog stana -ugovor Ov.br.6487/97 od 1.10.1997.godine, tim pre što nije izvršen upis u javnu knjigu rešenja o izvršenju I-VII-135/95 od 12.3.1996.godine, što bi imalo dejstva prema trećim licima. S toga nije osnovana tvrdnja iz žalbe da je ožalbenom presudom povređena odredba člana 104 stav 3 Zakona o obligacionim odnosima.

Na osnovu izloženog, kako se ni ostalim navodima žalbe kojima se napada ocena dokaza i ponavlja sve što je već isticano tokom prvostepenog postupka, pravilnost i zakonitost pobijane presude ne dovode u sumnju, Apelacioni sud je odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu kao u izreci ove presude primenom člana 375 ZPP-a.

Potvrđena je i odluka o troškovima postupka sadržana u stavu drugom izreke. Prvostepeni sud je pravilno primenio član 149 i 150 ZPP-a. Visina troškova pravilno je obračunata primenom Tarife o nagradama i naknadi troškova za rad advokata i Taksene tarife iz Zakona o sudskim taksama, važećim u vreme donošenja odluke.

Tuženi je u žalbi naveo da presudu prvostepenog suda pobija u celosti. Odlukom sadržanom u stavu drugom izreke, odbijen je predlog tužioca za određivanje privremene mere kojom bi tuženom bilo zabranjeno raspolaganje predmetnom nepokretnošću. S obzirom na sadržinu ove odluke smatra se da tužilac u tom delu nije uspeo u parnici pa tuženi nema pravni interes za podnošenje žalbe protiv takve odluke.

Odredbom člana 365 st.3 ZPP-a, propisano je da je žalba nedozvoljena, između ostalog, kada je žalbu izjavilo lice koje nema pravni interes za podnošenje žalbe.

Iz navedenog razloga, žalba tuženog je odbačena kao nedozvoljena u delu kojim se pobija prvostepena presuda u stavu drugom izreke i Apelacioni sud je na osnovu člana 374 ZPP-a, odlučio kao u stavu drugom izreke ove presude.

PREDSEDNIK VEĆA SUDIJA
Marina Govedarica

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić