APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

10.02.2010.

Gž 335/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 335/10
Dana 10.02.2010. godine
B E O G R A D

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Tamare Uzelac – Đurović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Vesne Mitrović, članova veća, u parnici tužioca AA, čiji je punomoćnik AB, advokat, protiv tužene Republike Srbije – Uprave carine, čiji je zakonski zastupnik Republički javni pravobranilac, sa sedištem u Beogradu, Nemanjina 22-26, radi naknade štete, vrednost spora 2.451.151,43 dinara, odlučujući o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.8011/06 od 17.05.2007.godine, u sednici veća održanoj 10.02.2010.godine, doneo je

R E Š E Nj E

UKIDA SE presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.8011/06 od 17.05.2007.godine i predmet vraća Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Prvostepenom presudom obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 2.451.151,43 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 03.12.2003.godine do isplate, u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude pod pretnjom izvršenja ( stav prvi izreke ). Obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova postupka isplati iznos od 237.800,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude pod pretnjom prinudnog izvršenja ( stav drugi izreke ).

Protiv navedene presude tužena je blagovremeno izjavila žalbu pobijajući je zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je dao odgovor na žalbu.

Ispitujući pravilnost prvostepene presude u smislu člana 372. ZPP, Apelacioni sud je našao da je žalba osnovana.

Prema razlozima prvostepene presude tužilac je bio registrovan da obavlja delatnost javnog prevoza roba u drumskom saobraćaju svojim prevoznim sredstvima i to na osnovu rešenja Sekretarijata za privredu i finansije Opštine Bar broj 034 – 91 od 06.03.1995.godine. Ovlašćeni radnici tužene su 16.12.1998.godine od angažovanih radnika tužioca, na osnovu rešenja Komisije za prekršaje – carinarnice Beograd P – 151/99 od 12.04.2000.godine oduzeli tegljač marke __, priključno vozilo marke __, poluprikolicu marke __, vlasništvo tužioca, kao i vozilo marke __ vlasništvo BB, koje je tužilac unajmio za potrebe prevoza, dok je protiv tužioca pokrenut i vođen prekršajni postupak koji je okončan pravnosnažnim rešenjem Saveznog veća za prekršaje PŽC br. 732/00 od 17.10.2000.godine, tako što je postupak protiv tužioca obustavljen, shodno članu 125. stav 1. tačka 1. ZPSP, uz nalog da se oduzeta prevozna sredstva vrate vlasnicima, shodno članu 130. stav 3. istog zakona. Na osnovu napred navedenog rešenja tužilac je navedena oduzeta vozila preuzeo od tužene 18.01.2001.godine. Kako od vremena oduzimanja vozila do vremena njihovog vraćanja tužilac nije obavljao prevozničku delatnost, to od tužene potražuje štetu u vidu izgubljene dobiti, a koju visinu je prvostepeni sud utvrdio na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka SS od 02.12.2003.godine, iz kog nalaza proizilazi da je visina izgubljene dobiti za tužioca za period od 16.12.1998.godine do 18.01.2001.godine iznosila na dan davanja nalaza i mišljenja 2.451.151,43 dinara, a pri kom nalazu je sudski veštak ostao i pri dostavljanju dokaza potvrde Poreske Uprave RCG – područne jedinice Bar od 06.11.2006.godine i rešenje Direkcije javnih prihoda RCG - filijale Bar od 23.03.1998.godine, pa je prvostepeni sud obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade štete isplati navedeni iznos sa zakonskom zateznom kamatom od dana veštačenja do isplate.

Međutim, po nalaženju Apelacionog suda, osnovano se žalbom tužene ukazuje da se za sada ne može prihvatiti zaključak prvostepenog suda da je tužena u obavezi da tužiocu naknadi štetu u vidu izmakle koristi u smislu člana 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, jer prvostepeni sud nije pravilno primenio napred navedenu odredbu, zbog čega je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno. Naime, članom 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima predviđeno je da se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem, a iz koje odredbe proizilazi da bi tužilac mogao da potražuje štetu po osnovu izmakle koristi zbog nekorišćenja pokretne stvari nije dovoljno da on u parnici dokaže da je tužena tu njegovu stvar držala bez pravnog osnova, niti je dovoljno da dokaže kolika se korist mogla potraživati od korišćenja te stvari, već je neophodno da dokaže koji se dobitak mogao osnovano očekivati po redovnom toku stvari, a čije je ostvarenje tužena onemogućila svojom radnjom, a što u konkretnom slučaju prvostepeni sud nije utvrdio. Naime, prvostepeni sud je svoj zaključak da tužilac od tužene osnovano potražuje štetu po osnovu izmakle koristi zbog nekorišćenja navedenih vozila zasnovao na nalazu i mišljenju sudskog veštaka, koji sudski veštak je prilikom procene izostale dobiti tužioca u periodu dok su se vozila nalazila kod tužene ima u vidu da privatni autoprevoznici u Republici Crnoj Gori paušalno plaćaju porez ( u vezi čega je tužilac naknadno dostavio dokaz ) ali smatrao da poreska uverenja nisu dovoljna za ocenu izmakle dobiti, te da Savezni ogran za poslove statistike u svojoj evidenciji nema niti jedan pokazatelj koji bi ukazao na prosek prenete robe po jednom teretnom vozilu ili pređenu kilometražu po označenom tipu teretnog vozila, te kako je tužilac registrovao obavljanje delatnosti prevoza robe u drumskom saobraćaju u Republici Crnoj Gori u Baru, zbog čega na okolnost procene izostale dobiti tužioca u spornom periodu bitno utiče da je Bar morska luka u koju pristižu tovari robe, da je krajnja stanice voza Beograd – Bar što ukazuje na mogućnost pretovara robe u kamione radi prevoza do krajnjeg odredišta, da prevoznik sa prevoznim sredstvom registrovanim u jednoj republici može neometano obavljati prevoz robe na celoj teritoriji savezne države, to je procenu izgubljene dobiti utvrdio prema cenovniku usluga „Srbija prevoz“ iz Beograda, rađenih po tarifama PZ „Srbija transport“ iz Beograda, a što je tužilac priložio u fotokopiji. Međutim ovakav zaključak prvostepenog suda se ne može prihvatiti jer je tužilac privatni autoprevoznik i paušalno plaća porez, pa je prvostepeni sud u skladu sa članom 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima pri oceni visine izmakle koristi trebao da ima u vidu da tužilac paušalno plaća porez, a što proizilazi iz izveštaja Poreske Uprave - Ministarstva finansija Crne Gore - područne jedinice Bar, pa je u tom smislu trebao da utvrdi obim prevozničke delatnosti u periodu koji je prethodio oduzimanju navedenih vozila na osnovu poreske prijave tužioca o ostvarenoj dobiti u godini koja je prethodila oduzimanju vozila i njenim upoređivanjem sa dobiti koju je tužilac prijavio u godini oduzimanja vozila, odnosno u godinama kada su mu vozila bila oduzeta, jer se na osnovu poreskih prijava može utvrditi razlika u ostvarenoj dobiti u spornom periodu i izvesti zaključak da li je tužilac trpeo štetu zbog zadržavanja vozila i ako trpi koje je moguće angažovanje vozila tužioca u odnosu na ostvarenu – prijavljenu dobit.

Stoga kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno, to je Apelacioni sud shodno ovlašćenju iz člana 377. stav 2. ZPP odlučio kao u izreci ovog drugostepenog rešenja, a ukinuta je i odluka o troškovima postupka jer ista zavisi od odluke o glavnoj stvari.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će postupiti po primedbama iz ovog rešenja, tako što će potpuno i pravilno utvrditi činjenično stanje, odnosno imati u vidu odredbu iz člana 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima tj. da se pri oceni visini izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije ostvarenje je sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem, te s tim u vezi imati u vidu da je tužilac paušalno plaćao porez, te da se zaključak o mogućem angažovanju tužioca može izvesti samo na osnovu obima prevozničke delatnosti u prethodnom periodu, odnosno na osnovu poreske prijave tužioca o ostvarenoj dobiti u godini koja je prethodila oduzimanju vozila i njenim upoređivanjem sa dobiti koju je tužilac prijavio u godini oduzimanja vozila, odnosno na osnovu poreskih prijava se može jedino utvrditi razlika u ostvarenoj dobiti u ovom periodu i izvesti zaključak da li je tužilac trpeo štetu zbog zadržavanja vozila u nedostatku drugih dokaza ( računa, izvoda sa računa ), te ukoliko je trpi koje je moguće angažovanje vozila tužioca u odnosu na ostvarenu prijavljenu dobit, pa u skladu sa ovlašćenjem iz člana 299. ZPP od tužioca zahtevati da se izjasni i predloži dokaze povodom svih okolnosti na koje je ukazano ovim rešenjem (vodeći računa o teretu tvrdnje iz člana 220. i teretu dokazivanja iz člana 223. ZPP), a ukoliko utvrdi da je tužilac pretrpeo štetu u visini izmakle koristi, istu utvrditi prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, u smislu člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

PREDSEDNIK VEĆA - SUDIJA
Tamara Uzelac - Đurović, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić