APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

29.09.2011.

Gž 3336/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 3336/10
29.09.2011. godine
B E O G R A D

APELACIONI SUD U BEOGRADU u veću sastavljenom od sudija Slađane Nakić-Momirović predsednika veća, Marine Jakić i Nevenke Romčević članova veća, u parnici tužilaca-protivtuženih AA i BB, koje zastupa AB, advokat, protiv tuženog-protivtužioca DP „VV“ sa sedištem u Zemunu, koje zastupa VA, advokat, radi naknade za korišćenje pronalaska i ništavosti ugovora, odlučujući o žalbi tuženog-protivtužioca izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu P 508/01-05 od 24.09.2009. godine, u sednici veća održanoj dana 29.09.2011. godine doneo je

R E Š E Nj E

UKIDA SE presuda Okružnog suda u Beogradu P 508/01-05 od 24.09.2009. godine u stavu prvom, drugom, trećem, petom, šestom i sedom izreke i u navedenom delu predmet VRAĆA Višem sudu u Beogradu na suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Okružnog suda u Beogradu P 508/01-05 od 24.09.2009. godine u stavu prvom izreke usvojen je tužbeni zahtev i obavezana tužena-protivtužilja DP „VV“ iz Zemuna da na ime ugovorene naknade za korišćenje pronalaska označenog kao "GG" tužiocima AA i BB isplati svakom od njih po 201.387,45 dinara sa zakonskom zateznom kamatom i to: na iznos od 2.360,61 dinar od 01.01.1995. godine pa do isplate, na iznos od 1.986,00 dinara od 01.01.1996. godine do isplate, na iznos od 14.346,19 dinara od 01.01.1997. godine do isplate, na iznos od 10.239,29 dinara od 01.01.1998. godine do isplate, na iznos od 9.765,93 dinara od 01.01.1999. godine do isplate, na iznos od 2.975,02 dinara od 01.01.2000. godine do isplate, na iznos od 11.526,13 dinara od 01.01.2001. godine do isplate, na iznos od 23.925,96 dinara od 01.01.2002. godine do isplate, na iznos od 14.304,37 dinara od 01.01.2003. godine do isplate, na iznos od 29.273,63 dinara od 01.01.2004. godine do isplate, na iznos od 4.956,15 dinara od 01.01.2005. godine do isplate i na iznos od 75.710,00 dinara od 01.01.2006. godine do isplate. Stavom drugim izreke obavezan je tuženi-protivtužilac da na ime izgubljene dobiti u vidu licencne naknade za korišćenje pronalaska označenog kao "GG", koja bi im sledovala, isplati tužiocima-protivtuženima svakom od njih po 755.962,58 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno označene iznose i periode na način bliže označen izrekom prvostepene presude. Stavom trećim izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi-protivtužilac da tužiocima-protivtuženima zbog onemogućavanja sticanja patentne zaštite za njihov pronalazak označen kao "GG" kao intelektualnu tvorevinu isplati naknadu nematerijalne štete od po 100.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja od 24.09.2009. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke odbijen je tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete preko dosuđenog iznosa od ukupno 200.000,00 dinara, svakom tužiocu po 100.000,00 dinara sa kamatom do traženog od 500.000,00 dinara, svakom tužiocu po 250.000,00 dinara sa kamatom kao neosnovan. Stavom petim izreke odbijen je protivtužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o naknadi za pronalazak iz radnog odnosa koji su pod brojem P 134/96 od 03.06.1996. godine zaključili tuženi-protivtužilac i tužilac-protivtuženi prvog reda AA, kao i aneks navedenog ugovora koji su pod borjem 534-1/96 od 03.06.1996. godine zaključili tuženi-protivtužilac sa tužiocima-protivtuženima, što bi oni bili dužni da priznaju i trpe, kao neosnovan. Stavom šestim izreke odbijen je kompenzacioni prigovor za utvrđenje potraživanja tuženog-protivtužioca prema tužiocima-protivtuženima u iznosu od 1.511.925,16 dinara zajedno sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose počev od 01.04.1999. zaključno sa 01.01.2006. godine pa do isplate, bliže opredeljeni izrekom prvostepene presude. Stavom sedmim izreke obavezan je tuženi-protivtužilac da tužiocima-protivtuženima solidarno naknadi troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 1.147.580,00 dinara.

Protiv navedene presude blagovremeno je izjavio žalbu tuženi-protivtužilac zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Apelacioni sud u Beogradu je ispitao pobijanu odluku u smislu čl. 372 ZPP-a i nalazi da je žalba osnovana.

Ocenom izvedenih dokaza prvostepeni sud je utvrdio da su tužioci-protivtuženi 1993., 94. godine tokom radnog odnosa kod tuženog-protivtužioca na poslovima naučno-tehničkog istraživanja i razvoja stvorili sistem montažnog karaktera za izradu različitih proizvoda, kao gotovih fabrikata za izgradnju. Ovaj pronalazak se nadovezao na prethodni, patentom zaštićeni pronalazak tužioca-protivtuženog BB iz 1983. godine, koji je omogućavao izgradnju pokretnih krovnih pokrivača od klirita sa gumama, primenjiv samo u jednoj formi, naročito kod velikih hala. Novo rešenje tužilaca-protivtuženih omogućava primenu istog sistema sa aluminijumskim profilom, univerzalno za sve građevinske objekte bez obzira na tip arhitekture i namenu objekata sa velikim estetskim mogućnostima obrade i oblikovanja, kojim se postižu elektro i dr. uštede, izolaciona svojstva i dr. Tuženi-protivtužilac je koristio navedeni pronalazak od 1993., 94. godine i podneo 06.03.1996. godine prijavu za priznanje patenta pod nazivom "GG" Saveznom zavodu za intelektualnu svojinu, gde je zaveden pod brojem P 134/96. Patentnom prijavom kao pronalazači su označeni tužioci-protivtuženi. Prijavu je potpisao tužilac-protivtuženi BB, kao tadašnji generalni direktor tuženog-protivtužioca. U isto vreme tužilac-protivtuženi AA je bio na funkciji direktora sektora građevinarstva.

Između tužioca-protivtuženog AA, kao pronalazača i tuženog-protivtužioca, kao poslodavca koga je zastupao zamenik direktora DD, zaključen je ugovor o naknadi za pronalazak iz radnog odnosa 03.06.1996. godine, kojim je za korišćenje pronalaska "GG" zaštićenog pred Saveznim zavodom za intelektualnu svojinu pod br. P 134/96 od 06.03.1996. godine, propisana naknada od 2% od neto prodajne cene proizvoda s kvartalnom isplatom za prethodni kvartal i osnovom u vidu neto-prodajne cene proizvoda na dan obračuna i isplate tantijema. Istog dana zaključen je i aneks ovog ugovora između tuženog-protivtužioca kao poslodavca i tužilaca-protivtuženih kao pronalazača, kojim je navedenom ugovoru pristupio i tužilac-protivtuženi BB, kao pronalazač istog pronalaska, a raspodela ugovorene naknade iz osnovnog ugovora je podeljena sa po 50% između tužilaca-protivtuženih. Ugovoreno je da pronalazači stiču pravo na naknadu od prvog priliva sredstava, ostvarenog prodajom pronalaska s pravom na retroaktivnu isplatu naknade. Tuženi-protivtužilac je koristio izum tužilaca-protivtuženih počev od 1993., 94. godine. Ugovorena naknada za korišćenje pronalaska i pored pismenog zahteva tužilaca-protivtuženih nije isplaćivana. Novo rukovodstvo tuženog-protivtužioca je osporilo pravo na naknadu, usled čega su tužioci-protivtuženi dana 04.11.1997. godine podneli tužbu. Dana 02.02.1998. godine tuženi-protivtužilac je povukao patentnu prijavu, o čemu pismeno nije obavestio tužioce-protivtužene. Zaključkom Saveznog zavoda za intelektualnu svojinu od 06.02.1998. godine obustavljen je postupak po prijavi za zaštitu navedenog pronalaska. Tužilac-protivtuženi AA je prekinuo radni odnos kod tuženog-protivtužioca i osnovao preduzeće DOO "ŽŽ", registrovano 18.05.1998. godine, čiji je vlasnik i direktor. U svom poslovanju koristi tehničko rešenje "GG". Tužilac-protivtuženi BB od 1997. godine ne obavlja funkciju generalnog direktora tuženog-protivtužioca.

Pobijanom presudom prvostepeni sud je primenom čl. 95, 96, 99, 103, 107 u vezi čl. 76 Zakona o patentima („Službeni list SRJ“ br. 15795, 35/96, 28/96) i čl. 103, 155 i 200 Zakona o obligacionim odnosima ocenio da je tužbeni zahtev za licencnu naknadu i izgubljenu dobit osnovan, dok je za naknadu nematerijalne štete delimično osnovan i odbio joj protivtužbeni zahtev i kompenzacioni prigovor kao neosnovane.

Po oceni drugostepenog suda presuda Okružnog suda je zbog nejasnih i nedovoljnih razloga zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz čl. 361 stav 2 tačka 12 ZPP-a. Istovremeno materijalno pravo je pogrešno primenjeno zbog čega je i činjenično stanje pogrešno i nepotpuno utvrđeno.

Tuženi-protivtužilac je tužbom i tokom postupka isticao da su sporni ugovor i aneks zaključeni protivno Zakonu o patentima, jer se odnose na proizvod, koji nema inventivni nivo i nije nov, već se odavno koristi u oblasti građevinarstva i ne predstavlja pronalazak, koji se štiti patentom ili malim patentom. Dozvolio je mogućnost da se radi o rešenju koje predstavlja tehničko unapređenje. Takođe je osporen predmet obaveze iz ugovora kao nemoguć, jer je označen kao patentnom zaštićeni pronalazak, iako je u vreme zaključenja ugovora bila podneta samo prijava za priznanje patenta, pri čemu proizvod nije ispunjavao uslove patentabilnosti. Istovremeno tuženi-protivtužilac je osporio ovlašćenje zamenika direktora za zaključenje ugovora i aneksa i ovlašćenje BB za podnošenja patentne prijave nadležnom organu u ime poslodavca bez saglasnosti upravnog odbora tuženog-protivtužioca.

Pobijanom presudom prvostepeni sud je ocenio da je osporeni ugovor sa aneksom dvostrani, teretni, da je zaključen između preduzeća i pronalazača, da ne predstavlja ugovor koji je zaključen sa samim sobom, da je poslovna praksa u „_“ bila takva da se sa zaposlenima – pronalazačima zaključuju ugovori o korišćenju pronalaska, zaštićenog patentnom i pronalazaka po patentnoj prijavi i da su ugovori zaključeni sa ĐĐ i zakonskim zastupnikom tuženog-protivtužioca EE skoro identični sa spornim ugovorom. Takođe je ocenjeno da je tuženi-protivtužilac odgovoran što sporni pronalazak nije zaštićen patentom, jer tuženi-protivtužilac suprotno čl. 103 stav 4 Zakona o patentima nije pismeno obavestio tužioce-protivtužene o povlačenju patentne prijave, usled čega tužioci nisu preuzeli prava iz patentne prijave. Do odustanka od prijave je došlo nakon objavljivanja patentne prijave, čime je pronalazak već lišen novosti, čime je postao nepodoban za zaštitu po novoj prijavi. Nalazeći da je tuženi-protivtužilac povredio načelo savesnosti i poštenja i da prema čl. 74 stav 4 Zakona o obligacionim odnosima ima mesta primeni zakonske fikcije ostvarenosti uslova u ovom slučaju sticanja patentne zaštite, prvostepeni sud je ocenio da ospornim ugovorom sa aneksom nisu povređene odredbe Zakona o patentima, niti drugi prinudni propisi i ukazujući na vladajuću poslovnu praksu tuženog-protivtužioca i da je pravo na naknadu suština praktičnih interesa zaposlenih pronalazača i da bi bilo nepravično da tužiocima-protivtuženima bude uskraćeno pravo na naknadu pronalaska, koji je u upotrebi kod poslodavca od 1993., 94. godine, prvostepeni sud je odbio protivtužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti spornog ugovora i aneksa i usvojio tužbeni zahtev za izvršenje ugovora obavezujući tuženog-protivtužioca na isplatu ugovorene naknade za korišćenje pronalaska i isplatu izmakle koristi u vidu licencne naknade u visini utvrđenoj veštačenjem.

Po oceni drugostepenog suda poslovna praksa i pravičnost nisu zakonski kriterijumi za ocenu punovažnosti ugovora. Pogrešno je pobijanom odlukom Okružni sud raspravljao o pravima, obavezama i savesnosti ugovornih strana, a da prethodno nije ocenio odlučne činjenice da li je tuženi-protivtužilac prilikom zaključenja spornog ugovora i aneksa bio pravilno zastupan, da li je zamenik direktora bio ovlašćeno lice za zaključenje ovog pravnog posla i da li je ugovor uopšte nastao. Kako aneks ugovora nema samostalnost već čini sastavni deo tog ugovora, osporeni ugovor sa aneksom (kojim je uz AA kao pronalazač pristupio BB sa pravom na podjednaku naknadu) je zaključen između tužilaca-protivtuženih kao pronalazača i tuženog-protivtužioca kao poslodavca. Nije sporno da je u vreme sačinjavanja ugovora i aneksa generalni direktor tuženog-protivtužioca i njegov statutarni zastupnik bio tužilac-protivtuženi BB, a tužilac-protivtuženi AA direktor Sektora građevinarstva istog pravnog lica. Iz navedenog proizilazi da je BB, kao stranka u svoje lično ime zaključio ugovor sa preduzećem, čiji je zakonski zastupnik, kao drugom ugovornom stranom, koju je u ovom pravnom poslu zastupao njegov zamenik DD i da je ugovor sačinjen bez učešća Upravnog odbora preduzeća. Prvostepeni sud je propustio da oceni postojanje suprotstavljenih interesa statutarnog zastupnika preduzeća i pravnog lica pri zaključenju ovog pravnog posla i zakonitost zastupanja preduzeća preko zamenika direktora pri zaključenju ugovora. Pri tom, pobijana odluka ne sadrži odlučne činjenice da li je za zaključenje ugovora bilo propisano prethodno pribavljanje saglasnosti Upravnog odbora. Prema čl. 170 stav 2 Zakona o preduzećima važećem u vreme zaključenja spornog ugovora („Službeni list SFRJ“ br. 77/88 sa izmenama i dopunama) je bilo propisano da se Statutom, odnosno pravilima preduzeća može ograničiti ovlašćenje zastupnika na zaključivanja određenih ugovora, odnosno na vršenje drugih određenih pravnih radnji, a može se odrediti da zastupnik u ime preduzeća zaključuje ugovore i vrši druge pravne radnje samo uz saglasnost Radničkog saveta, odnosno drugog organa. Prema čl. 55 stav 1 i 4 Zakona o obligacionim odnosima kada je opštim aktom pravnog lica određeno i u registru upisano da njegov zastupnik može zaključiti određeni ugovor samo uz saglasnost nekog organa, saglasnost se može dati prethodno, istovremeno ili naknadno, ako što drugo nije upisano u registar, a ako saglasnost nije data, smatra se da ugovor nije ni zaključen. Takođe prvostepena presuda nema razloga ni utvrđene odlučne činjenice o postavljanju zamenika direktora i njegovim ovlašćenjima. U spisima se nalazi Statut tuženog-protivtužioca međutim, prvostepeni sud je propustio da utvrdi koji su poslovi u nadležnosti Upravnog odbora a koji direktora, da li Upravni odbor ili direktor postavljaju i razrešavaju radnike s posebnim ovlašćenjima i odgovornostima i da li zamenika direktora postavlja direktor ili na predlog direktora preduzeća Upravni odbor, što je bilo od bitnog značaja za ocenu da li je zamenik direktora tuženog-protivtužioca bio ovlašćeno lice i da li je imao zakonske mogućnosti da u konkretnom slučaju samostalno, bez učešća drugih organa u ime preduzeća zaključi ugovor i preuzme novčane obaveze na teret preduzeća, a u korist lica čiji je zamenik.

Pobijanom presudom je pravilno ocenjeno postupanje tuženog-protivtužioca u vezi povlačenja patentne prijave, kao protivnog čl. 103 stav 4 Zakona o patentima. Poslodavac nije blagovremeno ni na zakonit način obavestio pronalazače o povlačenju prijave, niti suprotno zakonskoj obavezi preneo na njih prava iz prijave. Međutim, preuzimanje patentne prijave i učešće tužilaca-protivtuženih u postupku za priznanje patenta pred Saveznim zavodom za intelektualnu svojinu ne podrazumeva i izvesnost da bi pronalazak tužilaca-protivtuženih bio priznat. Stoga su nejasni i neprihvatljivi razlozi pobijane odluke, kojima se kroz primenu zakonske fikcije i nesavesno ponašanje poslodavca iz čl. 74 stav 4 Zakona o obligacionim odnosima tužiocima-protivtuženima priznaje pravo patentom zaštićenog pronalaska bez odluke nadležnog organa na ovu okolnost.

Kako je sa iznetih razloga punovažnost osporenog ugovora sa aneksom o naknadi za pronalazak iz radnog odnosa ostala sporna, pobijana presuda je ukinuta u delu protivtužbenog zahteva za utvrđenje ništavosti ugovora i aneksa i delu tužbenog zahteva za izvršenje ugovora isplatom naknade za korišćenje patenta i za naknadu štete zbog izgubljene koristi, jer zavise od odluke o punovažnosti ugovora.

Ukinuta je i odluka o naknadi nematerijalne štete usled onemogućavanja sticanja patentne zaštite za pronalazak tužilaca-protivtuženih kao intelektualne tvorevine. Pobijana odluka je zasnovana na primeni čl. 200 Zakona o obligacionim odnosima iako primenjeni osnov naknade nematerijalne štete ne proizilazi iz Zakona o obligacionim odnosima, odnosno ne predstavlja ovim zakonom priznati vid štete. Dosuđena naknada nematerijalne štete je u domenu patentnog prava i mogla je imati pravni osnov isključivo u odredbama Zakona o patentima, kao specijalnom propisu, kojim se pored materijalnih štite i moralna prava pronalazača. Neprimenjivanjem navedenog zakona odlučne činjenice za presuđenje ovog dela tužbenog zahteva nisu utvrđene, a dati razlozi su nejasni i neprihvatljivi.

Ukinuta je i odluka o kompenzacionom prigovoru, usled nedovoljnih razloga i odluka o troškovima postupka jer zavisi od ishoda glavne stvari.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će otkloniti ukazane nepravilnosti, primenom Zakona o preduzećima, Statuta i drugih akata tuženog-protivtužioca, važećih u vreme zaključenja ugovora i aneksa, utvrdiće delokrug Upravnog odbora i direktora, način postavljanja zamenika direktora i njegova ovlašćenja, oceniće da li je tuženi-protivtužilac prilikom zaključenja spornog ugovora i aneksa bio zastupan od strane ovlašćenog lica, da li je za sačinjavanje ugovora i aneksa bila propisana prethodna saglasnost Upravnog odbora preduzeća, a zatim će primenom čl. 55 i 88 Zakona o obligacionim odnosima i oceniti punovažnost ugovora i aneksa. Ukoliko utvrdi ništavost ugovora, prvostepeni sud će imati u vidu da je pronalazak tužilaca-protivtuženih nastao u radnom odnosu, da nije ostvario zaštitu patentom ni malim patentom, da je godinama u upotrebi kod tuženog-protivtužioca bez naknade, te da pronalazačima pripada naknada štete ukoliko dokažu da pronalazak ispunjava uslove za priznanje tehničkog unapređenja. Ukoliko je status proizvoda tužilaca-protivtuženih kao tehničkog unapređenja sporan, svojstva proizvoda, propisana čl. 109 Zakona o patentima za tehničko unapređenje utvrđuju se veštačenjem. (predloženim u prvostepenom postupku).

Sa iznetih razloga odlučeno je kao u izreci rešenja na osnovu odredbi čl. 376 stav 1 ZPP-a.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Slađana Nakić-Momirović s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić