APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

11.04.2012.

Gž 3230/11

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 3230/11
Dana 11.04.2012. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Slađane Nakić-Momirović, predsednika veća, Marine Jakić i Nevenke Romčević, članova veća, u parnici tužilaca AA i AA1, koje zastupa adv. AB, protiv tužene Republike Srbije koju zastupa Republičko javno pravobranilaštvo, Odeljenje u Zaječaru, radi naknade štete, odlučujući po žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Zaječaru – Sudska jedinica u Knjaževcu P 44/10 od 24.08.2010. godine, u sednici veća održanoj 11.04.2012. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Osnovnog suda u Zaječaru – Sudska jedinica u Knjaževcu u usvajajućem delu stava drugog i u stavu trećem izreke i ODBIJA kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se tužena Republika Srbija obaveže da tužiocima na ime naknade štete za strah plati AA 75.000,00 dinara a AA1 60.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na ove iznose od 24.08.2010. godine kao dana donošenja pobijane presude do isplate.

Svaka stranka snosi svoje parnične troškove.

O b r a z l o ž e nj e

Pobijanom presudom u stavu prvom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se tužena obaveže da na ime naknade štete za duševni bol zbog povrede ugleda i časti plati tužiocu AA 200.000,00 dinara, a tužilji AA1 100.000,00 dinara sve sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate. U stavu drugom je delimično usvojen tužbeni zahtev i tužena je obavezana da tužiocima plati naknadu štete za strah i to tužiocu AA 75.000,00 dinara, a tužilji AA1 60.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na ove iznose od presuđenja do isplate, a veći deo tužbenog zahteva od dosuđenih, a do traženih iznosa od 400.000,00 dinara za tužioca AA i traženih 300.000,00 dinara za tužilju AA1 je odbijen kao neosnovan. U stavu trećem tužena je obavezana da tužiocima plati parnične troškove u iznosu od 26.313,350 dinara.

Protiv ove presude u usvajajućem delu stava drugog i u stavu trećem tužena je blagovremeno izjavila žalbu iz svih razloga predviđenih u čl.360 stav 1 ZPP sa predlogom da drugostepeni sud u pobijanom delu preinači ili ukine pobijanu presudu.

Drugostepeni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu čl. 372 ZPP ("Službeni glasnik RS" 125/04 i 111/09) koji se primenjuje na osnovu čl. 506 stav 1 ZPP ("Službeni glasnik RS" 72/11) i našao da je žalba osnovana.

U sprovedenom postupku nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz čl. 361 stav 2 tačka 1, 2, 5, 7 i 9 ZPP na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac AA je sin, a tužena AA1 unuka sada pok. PP. PP je živeo u selu aa, patio je od demencije i o njemu su se brinuli tužioci. 08.03.2009. godine PP je odlučio da prošeta po selu, tužilac ga je ispratio do kapije, a kada je kasnije primetio da PP nije u blizini počeo je da ga traži, angažovao je i druga lica da mu pomognu u traženju, a u toku noći je prijavio policiji da je PP nestao, da bi 10.03.2009. godine saznali da se PP nalazi u Okružnom zatvoru u Zaječaru i da je tamo odveden greškom službenih lica Policijske stanice u Knjaževcu. Prema izveštaju Policijske stanice u Knjaževcu od 22.06.2009. godine službena lica su 08.03.2009. godine izvršavala naredbu Opštinskog organa za prekršaje u Knjaževcu za privođenje neparničara VV na izdržavanje zatvorske kazne. Susreli su PP na seoskom putu kroz aa, pitali ga da li je on VV, a kada su dobili potvrdan odgovor pitali su ga da li je platio novčanu kaznu, on im je odgovorio da nije i da je neće platiti. Kod sebe nije imao ličnu kartu pa su ga policajci priveli u Policijsku stanicu Knjaževac i tu su ga identifikovali kao VV na osnovu fotografije na kartonu lične karte izdate VV 1979. godine, a zatim su ga odveli u Okružni zatvor u Zaječaru. Na prijemu u tu ustanovu pok. PP se potpisao imenom VV1, pa kada je preko nadležne službe utvrđeno da takvo lice ne postoji u aa, PP je primljen na izdržavanje kazne. Po prijavi tužioca AA da je PP nestao policija je 09.03.2009. godine raspisala potragu, a 10.03.2009. godine je utvrđeno da je PP zbog greške službenih lica pri utvrđivanju identiteta u zatvoru. Istog dana je pušten i predat sinu a protiv službenika policije je pokrenut i sproveden postupak za težu povredu službene dužnosti i izrečena mu je disciplinska mera. Tužioci su usled zabrinutosti za život i sudbinu pok. PP trpeli strah veštačenjem utvrđenog trajanja i intenziteta. Prema stanju u spisima oboje su se obratili lekaru neuropsihijatrijske službe u Knjaževcu 11.03.2009.godine, oboma je postavljena dijagnoza psihička reakcija na stres, dobili su terapiju u vidu lekova protiv napetosti, straha i neraspoloženja koju su uzimali u trajanju od dve nedelje. Strah nije ostavio posledice na duševno zdravlje tužilaca. PP je umro u decembru 2009. godine. Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je pogrešnom primenom materijalnog prava delimično usvojio tužbeni zahtev i tuženu obavezao da tužiocima plati naknadu štete za strah.

Tužena Republika Srbija po odredbi iz čl. 172 stav 1 ZOO odgovara za štetu koju trećem licu u vršenju svojih funkcija prouzrokuju njeni organi. Neosnovano dovođenje i zadržavanje pok. PP u ustanovi za izvršenje krivičnih sankcija u Zaječaru je posledica greške policije u sprovođenju naloga organa za prekršaje za dovođenje VV na izdržavanje kazne zatvora. Propust organa tužene da utvrde identitet lica prema kojem se izvršava mera dovođenja i predstavlja nepravilan i nezakonit rad. Međutim pravo na naknadu nematerijalne štete usled nepravilnog i nezakonitog rada organa tužene pripada neposredno oštećenom licu. Članovi uže porodice neposredno oštećenog bi mogli da ostvaruju pravo na naknadu samo za one vidove nematerijalne štete koji su im priznati Zakonom o obligacionim odnosima. Strah za koji se po čl. 200 ZOO priznaje pravo na naknadu je povreda zdravstvenog i psihičkog integriteta čoveka uslovljena doživljajem ugroženosti sopstvenog života i zdravlja, a strah za život i sudbinu drugog lica ne predstavlja pravno priznat oblik nematerijalne štete. Zbog toga članovi uže porodice nemaju pravo na naknadu štete usled straha za život i sudbinu neposredno oštećenog srodnika.

Tužioci prema ishodu spora nemaju pravo na parnične troškove a tužena u smislu čl. 159 stav 1, 2 i 3 ZPP do zaključenja glavne rasprave pred prvostepenim sudom nije stavila opredeljen zahtev za parnične troškove i zbog toga je drugostepeni sud odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove.

Iz navedenih razloga na osnovu čl. 380 tačka 4 i 161 stav 2 ZPP je odlučeno kao u izreci presude.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Slađana Nakić-Momirović s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić