APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

9.02.2012.

Gž 3215/11

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 3215/11
Dana 09.02.2012. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Tamare Uzelac Đurović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Sanje Lekić, članova veća, u parnici tužioca AA, koga zastupaju AB i AB1, advokati, protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane, koju zastupa Direkcija za imovinsko pravne poslove iz Beograda, Ul. Svetozara Markovića br. 21, radi naknade štete, odlučujući o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu 53 P.br. 91228/10 od 15.03.2011.godine, u sednici veća održanoj dana 09.02.2012. godine, doneo je

P R E S U D U

І PREINAČUJE SE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu 53 P.br. 91228/10 od 15.03.2011.godine u stavu prvom izreke tako što se ODBIJA kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da tužena Republika Srbija tužiocu AA na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova usled umanjenja opšte životne aktivnosti isplati iznos od 460.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos počev od 15.03.2011. godine pa do konačne isplate.

ІІ PREINAČUJE SE rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu drugom izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu 53 P.br. 91228/10 od 15.03.2011.godine tako što se ODBIJA kao neosnovan zahtev tužioca za isplatu iznosa od 91.000,00 dinara na ime troškova parničnog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Pobijanom presudom obavezana je tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane da tužiocu AA na ime naknade nematerijalne štete na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti isplati iznos od 460.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na navedeni iznos počev od 15.03.2011. godine pa do konačne isplate(stav prvi izreke). Obavezana je tužena da tužiocu isplati na ime troškova parničnog postupka iznos od 91.000,00 dinara ( stav drugi izreke ).

Protiv navedene presude tužena je blagovremeno izjavila žalbu zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu odredbe člana 372 ZPP ( „Službeni glasnik RS“ br. 125/04, sa kasnijim izmenama i dopunama ), Apelacioni sud je našao

 da je žalba osnovana.

Prema stanju spisa tužilac je inicirao ovaj postupak sa zahtevom da se raspravi i utvrdi deliktna odgovornost tužene povodom duševne bolesti od koje je tužilac oboleo za vreme oružanog sukoba nastalog nakon što je teritorija naše zemlje napadnuta od strane oružanih snaga članica NATO pakta. Naime, pripadnici organa tužene su 1999. godine izvršili mobilizaciju tužioca i raspodelili ga u jedinicu VP 5156 Sombor. Tužilac je u periodu od 14.04. do 24.06.1999. godine bio pripadnik navedene vojne formacije i za to vreme trpeo je strah za svoj život, jer je njegova jedinica sa drugim vojnim jedinicama učestvovala u oružanom sukobu sa NATO paktom. Kao posledica pretrpljenog straha kod tužioca se po njegovom povratku sa ratišta javila duševna bolest odn. posttraumatski stresni poremećaj, usled čega je njegova opšteživotna aktivnost umanjena za 23%.

Navedeni tok životnog događaja proizilazi iz dokaza koje je prvostepeni sud izveo u toku postupka, zbog čega ovaj sud nema osnova da dovodi u sumnju i preispituje činjenične zaključke prvostepenog suda koji se tiču svojstava i pripadnosti tužioca, zatim razloga tužiočevog učestvovanja u ratu zbog koga je on trpeo strah, kao i posledica koje je strah ostavio na psihičko zdravlje tužioca. Ovi činjenični zaključci nesumnjivo ukazuju da je tužena odgovorna za duševnu bolest – posttraumatski stresni poremećaj koji se kod tužioca javio kao posledica pretrpljenog straha.

Tužena bi odgovarala tužiocu za duševne bolove koje trpi usled posttraumatskog stresnog poremećaja da se ona tokom postupka nije branila isticanjem prigovora zastarelosti potraživanja. Prvostepeni sud je cenio prigovor zastarelosti, ali je izveo pogrešan zaključak da je isti neosnovan. U oceni istaknutog prigovora prvostepeni sud se držao samo saznanja tužioca za formu i konačan oblik njegovog oboljenja. Tužiocu je tri godine pre veštačenja u ovom predmetu od strane lekara saopšteno od čega boluje i kako se zove njegova bolest. Ovaj sud ne poriče da saznanje tužioca o prirodi njegove bolesti dovodi do početka toka subjektivnog roka, ali za razliku od prvostepenog suda Apelacioni sud je vodio računa da subjektivni rok teče i ističe u granicama objektivnog roka. Naime, odredbama člana 376 ZOO je propisano da pravo na naknadu štete zastareva kada protekne tri godine od momenta saznanja oštećenog lica o tome ko je štetu prouzrokovao i u čemu se šteta sastoji. Istim tim odredbama je propisano da pravo na naknadu štete definitivno zastareva kada protekne pet godina od dana kada je šteta nastala. U ovom slučaju šteta se pojavila onog trenutka kada su se kod tužioca manifestovali simptomi duševne bolesti posttraumatski stresni poremećaj. Tužilac je nakon povratka sa ratišta osećao određene psihičke tegobe ( glavobolju, psihičke smetnje, otuđenje, bežanje u tišinu, nesanicu i imao je povremene snove o ratu ), ali u tim zdravstvenim problemima tužilac nije mogao da prepozna i dijagnostifikuje duševno oboljenje jer nije imao stručno znanje za izvođenje takvog zaključka. Stoga se kraj 1999. godine ima uzeti kao početak toka objektivnog roka zastarelosti potraživanja tužioca. Rok je počeo teći krajem te godine, jer se bolest kod tužioca u svom osnovnom obliku ispoljila po povratku sa ratišta. Kako je od oboljenja tužioca do podnošenja tužbe dana 01.10.2007. godine proteklo skoro 8 godina, to je ovaj sud u skladu sa ovlašćenjem iz odredbe člana 380 stav 1 tačka 4 ZPP na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio odredbe člana 376 ZOO i preinačio prvostepenu presudu tako što je usvojio istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja i odbio kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu ovog vida nematerijalne štete; a preinačena je i odluka o troškovima parničnog postupka sadržana u stavu drugom izreke pobijane presude, jer je tužilac izgubio ovaj spor i ne pripada mu pravo na naknadu tih troškova.

Dakle, za početak toka objektivnog roka propisanog odredbom čl. 376 st. 2 ZOO nije relevantno kada je tužilac saznao kako se stručno tj. medicinski zove bolesti od koje se razboleo, niti kada su lekari uspešno dijagnostifikovali tu bolest, već kada se bolest objektivno ispoljila ( pošto se sa tim trenutkom smatra da je posledica definitivno nastupila ). Stoga se posledica, kao bitan element deliktne odgovornosti vezuje za vremenski trenutak nastupanja ove bolesti kao uzročnika posledice u vidu umanjenja opšte životne aktivnosti tužioca. Što se tiče tužioca, on je po povratku sa ratišta oboleo od posttraumatskog stresnog poremećaja i od tada je počeo teći objektivni rok zastarelosti potraživanja naknade štete; te kako je taj rok istekao pre podnošenja tužbe, to je Apelacioni sud zaključio da je zastarelo potraživanje tužioca tj. da je njegov zahtev neosnovan.

Ovaj sud je imao u vidu deo nalaza i mišljenja sudskog veštaka u kome se konstatuje da je tri godine pre veštačenja tužilac praktično saznao od čega boluje, ali te navode sudskog veštaka Apelacioni sud nije mogao da prihvati prilikom preispitivanja ocene istaknutog prigovora zastarelosti potraživanja. Naime, saznanje tužioca od čega boluje dovodi do početka subjektivnog roka zastarelosti potraživanja i kako je taj rok istekao protekom objektivnog roka, to je zastarelo potraživanje tužioca za naknadu ovog vida štete. Najzad, ovaj sud je imao u vidu argument prvostepenog suda da lečenje kod tužioca još traje, te da se zbog toga početak roka zastarelosti ima računati od dana kada je tužiocu saopšteno da je oboljenje postalo trajno; ali je taj stav prvostepenog suda pogrešan kod iznetog shvatanja ovog suda o objektivnom i subjektivnom karakteru roka zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete.

PREDSEDNIK VEĆA - SUDIJA
Tamara Uzelac Đurović, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić