APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

23.08.2012.

Gž 3212/12

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 3212/12
Dana 23.08.2012.godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU u veću sastavljenom od sudija Marine Govedarica, predsednika veća, Milanke Vukčević i Snežane Nastić, članova veća, u parnici tužioca Udruženje osiguravača Srbije-Garantni fond, iz Beograda, Bulevar despota Stefana br.68b, čiji je punomoćnik AB, protiv tuženog BB, čiji je privremeni zastupnik BA, advokat, radi regresa, odlučujući o žalbi tužioca, izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br.16764/11 od 02.12.2011.godine, ispravljene rešenjem P.br.16764/11 od 05.03.2012.godine, u sednici veća održanoj dana 23.08.2012.godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br.16764/11 od 02.12.2011.godine, ispravljena rešenjem P.br.16764/11 od 05.03.2012.godine, pa se OBAVEZUJE tuženi BB, da tužiocu Udruženju osiguravača Srbije-Garantni fond, iz Beograda, isplati iznos od 456.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18.06.2007.godine do isplate, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude, pod pretnjom izvršenja, dok se u preostalom delu zahtev za isplatu kamate za period od 22.09.2005.godine do 17.06.2007.godine, ODBIJA kao neosnovan.

VRAĆAJU SE Prvom osnovnom sudu u Beogradu, spisi P.br.16764/11, radi donošenja dopunskog rešenja o troškovima parničnog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Pobijanom presudom, ispravljenom rešenjem P.br.16764/11 od 05.03.2012.godine, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime regresa isplati iznos od 456.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22.09.2005.godine do isplate.

Protiv navedene presude tužilac je blagovremeno izjavio žalbu pobijajući je iz svih razloga propisanih odredbom člana 360 stav 1 Zakona o parničnom postupku.

Tuženi je odgovorio na žalbu tužioca.

Ispitujući pravilnost ožalbene presude u granicama ovlašćenja propisanih odredbom člana 372 ZPP(“Sl.glasnik RS”, br.125/04 i 111/09 koji je stupio na snagu 23.02.2005.godine), a koji se primenjuje na osnovu čl.506 st.1 ZPP (“Sl.glasnik RS” br.72/11 koji je stupio na snagu 01.02.2012.godine), Apelacioni sud je ocenio da je žalba tužioca osnovana.

U prvostepenom postupku nisu počinjene bitne povrede odredaba postupka iz člana 361 stav 2 tačka 1, 2, 5, 7 i 9 ZPP, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti saglasno članu 372 stav 2 istog Zakona.

Prilikom donošenja pobijane presude nije počinjena ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačka 12 ZPP, na koju tužilac neosnovano ukazuje žalbom. Nasuprot žalbenim navodima, izreka prvostepene presude ne protivreči njenim razlozima, a u presudi su navedeni jasni i međusobno saglasni razlozi o svim odlučnim činjenicama, te ista nema nedostataka zbog kojih se ne može ispitati.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju dana 08.07.2003.godine, na raskrsnici ulica aa i bb, u Beogradu, dogodila se saobraćajna nezgoda koju je prouzrokovao tuženi upravljajući putničkim vozilom marke “_“ reg.broj _ za koje je saobraćajna dozvola istekla. U saobraćajnoj nezgodi, na obeleženom pešačkom prelazu, povređen je pešak SS koji je zadobio teške telesne povrede. Zbog zadobijenih povreda, oštećeni SS pretrpeo je nematerijalnu štetu koja se ogleda u duševnim bolovima zbog umanjenja životne aktivnosti, fizičkim bolovima, strahu i duševnim bolovima zbog naruženosti. U provedenom postupku utvrđeno je da je pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu vođena parnica po tužbi SS protiv tuženog Udruženja osiguravača Srbije-Garantnog fonda, iz Beograda, radi naknade štete, koja je okončana pravnosnažnom presudom P.br.1720/05 od 08.07.2005.godine, a kojom je tužilac (u toj parnici tuženi) obavezan da SS isplati na ime naknade nematerijalne štete iznos od 565.000,00 dinara sa pripadajućom kamatom. Dalje je utvrđeno da je tužilac, postupajući po navedenoj presudi, dana 22.09.2005.godine isplatio SS na ime naknade nematerijalne štete ukupan iznos od 677.911,10 dinara. Na dan štetnog događaja putničko vozilo kojim je upravljao tuženi vodilo se na SS1 iz Beograda, iz čijeg iskaza, saslušanog u svojstvu svedoka, proizilazi da je predmetno vozilo prodao tuženom, i da je u trenutku prodaje vozilo bilo registrovano.

Prvostepeni sud je raspravljajući po tužbi u smislu člana 104 Zakona o osiguranju imovine i lica ("Službeni list SRJ", br.30/96, 57/98, 53/99 i 55/99), zaključio da ne postoji obaveza tuženog prema tužiocu za isplatu regresa.

Prvostepeni sud nalazi da tuženi nije vlasnik vozila kojim je prouzrokovana saobraćajna nezgoda, budući da je kao vlasnik vozila upisan Zoran Mitrović, kako proizilazi iz dopisa MUPa od 16.07.2009.godine, koji kao vlasnik nije izvršio preregistraciju vozila, što je bila njegova obaveza u smislu člana 142 ranije važećeg Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima (“Službeni list SRJ” br.25/97), pa kako je mogućnost ostvarenja regresnog zahteva u smislu člana 104 Zakona o osiguranju imovine i lica, predviđena samo prema vlasniku vozila koji nije zaključio ugovor o obaveznom osiguranju, tuženi, s obzirom da nije vlasnik vozila kojim je prouzrokovana saobraćajna nezgoda, nije u obavezi da tužiocu isplati regresno potraživanje.

Podvodeći utvrđeno činjenično stanje pod norme materijalnog prava, Apelacioni sud nalazi da je prvostepeni sud izveo pogrešan zaključak da tuženi nije vlasnik predmetnog vozila, zbog čega osnovano tužilac u žalbi ukazuje da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo i stoga doneo pogrešnu odluku kada je pobijanom presudom odbio tužbeni zahtev na ime regresa zbog isplaćene naknade štete.

Putničko vozilo je pokretna stvar i pravo svojine se stiče na način predviđen članom 34 Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, kojim je propisano da se pravo svojine na pokretnoj stvari stiče se na osnovu pravnog posla i predajom te stvari u državinu sticaoca. U konkretnom slučaju tuženi je kupio predmetno vozilo od SS1 koji je izvršio predaju vozila tuženom kao sticaocu. Dakle, bez obzira na uslove koji se zahtevaju za registraciju vozila, tuženi je saglasno članu 34 navedenog Zakona, stekao pravo svojine na spornom vozilu. Okolnost što nije izvršen formalni prenos na ime tuženog, ne može značiti da tuženi nije stekao svojinu na ovom vozilu. Prema tome, tužilac ima pravo da od tuženog potražuje utuženi iznos na ime regresa zbog isplaćene naknade štete, jer je tuženi u vreme predmetnog udesa bilo vlasnik putničkog vozila reg.oznake _.

U konkretnom slučaju radi se o sporu povodom regresnog zahteva. Iz nastale saobraćajne nezgode koju je tuženi prouzrokovao isključivo svojom krivicom, za oštećeno lice je nastupila šteta koju je tužilac isplatio u sporu po tužbi za naknadu štete. To znači da tužilac ima regresni zahtev prema tuženom do visine isplaćene naknade, jer su na njega prešla prava oštećenog lica prema tuženom koji je odgovoran za štetu. Po oceni ovog suda, tuženi, odnosno njegov privremeni zastupnik, nije dokazao da je oštećeni doprineo nastanku štete, niti je predložio dokaz na tu okolnost, shodno pravilu o teretu dokazivanja iz člana 223 stav 3 ZPP. Imajući u vidu odluku Upravnog odbora tužioca od 10.11.2005.godine, prema kojoj se pravo na regres prema fizičkom licu ostvaruje do iznosa od 12 prosečnih mesečnih bruto zarada zaposlenih na teritoriji Republike Srbije prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, to tužilac osnovano, shodno navedenoj odluci, zahteva isplatu utuženog iznosa.

Prema odredbi člana 324 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima, dužnik dolazi u docnju kada ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje. Ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kada ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze. Prema tome, opomena je uslov docnje dužnika samo ako vreme ispunjenje obaveze nije određeno. Ako je vreme u kome je obavezu trebalo ispuniti utvrđeno, onda dužnik zapada u docnju čim to vreme protekne. Međutim, kada vreme ispunjenja nije određeno, odnosno ugovoreno, onda je poverilac dužan da dostavi opomenu, odnosno da pozove dužnika na ispunjenje obaveze i tek kada dostavi opomenu u tom slučaju dovodi dužnika u docnju. Kako je u pitanju regres isplaćene štete u smislu člana 104 Zakona o osiguranju imovine i lica, u tom slučaju tužilac ima pravo na kamatu na isplaćeno utuženo regresno potraživanje počev od dana kada je tuženog kao regresnog obveznika pozvao da ispuni obavezu na način određen članom 324 stav 2 Zakona o obligacionim odnosima. Tužilac sudu nije dostavio dokaz da je uputio tuženom regresni zahtev, pa stoga ima pravo na kamatu na iznos glavnice počev od dana podnošenja tužbe, saglasno citiranim zakonskim odredbama.

Kako je na pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo i to odredbu člana 34 Zakona o osnovima svojinskopravnih odnosa i odredbu člana 324 Zakona o obligacionim odnosima, Apelacioni sud je preinačio prvostepenu presudu, tako što je tuženi obavezan da tužiocu na ime regresa isplati iznos od 456.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18.06.2007.godine, odnosno od dana podnošenja tužbe do isplate, dok je deo tužbenog zahteva u pogledu kamate na dosuđeni iznos za period od 22.09.2005.godine do dana podnošenja tužbe odbijen kao neosnovan i odlučeno je kao u izreci ove presude na osnovu člana 380 stav 4 ZPP.

Kako je tužilac tražio troškove postupka, a prvostepeni sud o tome nije odlučivao, to je potrebno da prvostepeni sud, primenom člana 343 ZPP, donese dopunsko rešenje o troškovima parničnog postupka.

PREDSEDNIK VEĆA – SUDIJA
Marina Govedarica, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić