APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

24.02.2010.

Gž 228/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 228/10
Dana 24.02.2010. godine
B E O G R A D

U I M E N A R O D A

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija: Marine Govedarica, predsednika veća, Snežane Nastić i Zorane Delibašić, članova veća, u parnici tužilje AA, čiji je punomoćnik AB, advokat, protiv tuženih "BB" i Republike Srbije-Ministarstva unutrašnjih poslova, koju zastupa Republički javni pravobranilac iz Beograda, radi naknade štete, odlučujući o žalbi tužene Republike Srbije, izjavljenoj protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P br. 5683/03 od 14.12.2007. godine, u sednici veća održanoj 24.02.2010. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P.br. 5683/03 od 14.12.2007. godine u stavu drugom izreke pa se obavezuje tužena Republika Srbija da tužilji AA na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove isplati iznos od 120.000,00 dinara, za pretrpljen strah isplati iznos od 70.000,00 dinara, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti isplati iznos od 50.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 14.12.2007. godine do isplate, u roku od 15 dana od prijema prepisa presude pod pretnjom izvršenja, a u preostalom delu za iznos od još 130.000,00 dinara na ime pretrpljenih fizičkih bolova, za iznos od još 30.000,00 dinara na ime pretrpljenog straha i za iznos od još 25.000,00 dinara na ime duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, sa pripadajućom kamatom, tužbeni zahtev se odbija kao neosnovan.

ODBIJA SE žalba tužene kao neosnovana i POTVRĐUJE rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u šestom stavu izreke presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P.br. 5683/03 od 14.02.2007.godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu, prvim stavom izreke, tužba je odbačena u odnosu na tuženog "BB". Drugim stavom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev pa je naloženo tuženoj Republici Srbiji da tužilji na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove isplati iznos od 250.000,00 dinara, za pretrpljeni strah isplati iznos od 100.000,00 dinara i za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti isplati iznos od 75.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od donošenja prvostepene presude 14.12.2007. godine, do isplate. Trećim stavom izreke odbijen je tužbeni zahtev za pretrpljene fizičke bolove preko dosuđenog iznosa do traženog iznosa od 300.000,00 dinara, za pretrpljeni strah preko dosuđenog iznosa do traženog iznosa od 400.000,00 dinara, za umanjenje opšte životne aktivnosti preko dosuđenog iznosa do traženog iznosa od 100.000,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Četvrtim stavom izreke odbijen je tužbeni zahtev u delu u kome je tužilja tražila da se obaveže tužena Republika Srbija-Ministarstvo unutrašnjih poslova da joj na ime naknade štete za pretrpljene fizičke bolove, pretrpljeni strah i umanjenje životne aktivnosti isplati zakonsku zateznu kamatu od 22.12.2001. godine pa do 14.12.2007. godine. Petim stavom odbijen je tužbeni zahtev u delu u kojem je tužilja tražila da se tužena Republika Srbija-Ministarstvo unutrašnjih poslova obaveže da tužilji na ime uvrede i povrede ugleda i časti isplati iznos od 200.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 22.12.2001. pa do isplate. Šestim stavom izreke naloženo je tuženoj Republici Srbiji-Ministarstvu unutrašnjih poslova da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 156.100,00 dinara.

Protiv ove presude tužena Republika Srbija je blagovremeno izjavila žalbu, pobijajući presudu u drugom i šestom stavu izreke iz svih zakonom propisanih razloga iz člana 360 stav 1 ZPP-a. Žalbene razloge je obrazložila i žalbeni predlog iznela.

Tužilja je na žalbu pismeno odgovorila.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu odredbe člana 372 ZPP-a, Apelacioni sud je našao da je žalba delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nisu počinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka predviđene članom 361 stav 2 tačka 1,2,5,7 i 9 ZPP-a, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, a zbog kojih bi se pobijana odluka morala ukinuti.

Prvostepena presuda sadrži jasne, potpune i neprotivrečne razloge o činjenicama važnim za presuđenje, koji nisu u suprotnosti sa sadržinom izvedenih dokaza i spisa. Izreka presude je jasna i neprotivreči razlozima datim u obrazloženju, kako u odnosu na činjenične zaključke tako i primenjene propise. Zato se neosnovano u žalbi ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačka 12 ZPP-a.

U sprovedenom postupku utvrđeno je da je 22.12.2001. godine, u hali sportova u Negotinu, održana prvenstvena ženska rukometna utakmica između "BB" i "VV", te da je u ženskoj ekipi gostujućeg tima "VV" bila tužilja kao kapiten. Po završetku utakmice na teren je ušla iz publike grupa navijača koja je između ostalih pretukla i tužilju. Utakmica je prijavljena od strane "BB"-kluba domaćina nadležnom MUP-u u Negotinu. U vreme održavanja ove utakmice u sali nije bilo policije niti redara. Tužilja je u navedenom događaju zadobila povrede od udaraca koji su joj naneti šutiranjem, nakon čega je došla policija. Povrede koje je tužilja zadobila su lake telesne povrede u vidu nagnječenja kože, potkože i mišića desne podlaktice praćene krvnim podlivima, zbog kojih je trpela bol jakog intenziteta u trajanju od dva dana, bol srednjeg intenziteta u trajanju od deset dana a bol lakog intenziteta je trajao oko tri nedelje. Tužilja je pretrpela strah koji je bio srednjeg intenziteta i trajao je do odlaska u autobus, a manjeg intenziteta još par sati. Kod tužilje je došlo i do umanjenja životne aktivnosti u visini od 5% koje se ogleda u prisustvu stanja generalne obazrivosti tužilje, zaziranja i snižene spontanosti pri sportskim i fizičkim kontaktima.

Navedeno činjenično stanje utvrđeno je potpuno i pouzdano i ono nedvosmisleno proizilazi iz dokaza u spisima koje je prvostepeni sud pravilno ocenio u smislu člana 8 ZPP-a. Navodima žalbe činjenično stanje utvrđeno od strane prvostepenog suda nije dovedeno u sumnju. Ovaj žalbeni razlog se samo formalno navodi dok se u suštini žalbom osporava primena materijalnog prava a u žalbi nisu isticane nove činjenice niti su nuđeni ni predlagani novi dokazi u smislu člana 359 stav 1 ZPP-a.

Na utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je zaključio da je tužena Republika Srbija-Ministarstvo unutrašnjih poslova u obavezi da tužilji naknadi nematerijalnu štetu za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, pretrpljene fizičke bolove i pretrpljeni strah. Međutim, osnovano se žalbom ukazuje da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo – odredbe Zakona o obligacionim odnosima kada je odmerio visinu pravične novčane naknade na ime traženih vidova nematerijalne štete odlučujući kao u stavu dva izreke presude.

Pravilno je prvostepeni sud našao da je tužena Republika Srbija odgovorna za štetu koju je pretrpela tužilja tako što je telesno povređivanje tužilje nastalo usled vanrednih okolnosti koje su izazvane upadom dela publike na teren. Odgovornost tužene zasnovana je na odredbi člana 172 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima gde je predviđeno da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija i čl. 20 Zakona o unutrašnjim poslovima („Službeni glasnik RS“ br. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 25/00 i 8/01).

Uzrok nekontrolisanog upada dela publike na sportski teren, odnosno eventualni propust organizatora ove sportske manifestacije, nije od uticaja na oslobađanje od odgovornosti tužene Republike Srbije. Ovo stoga jer je odgovornost Republike Srbije, za štetu koju njeni organi prouzrokuju trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, nezavisna od postojanja krivice. Naime, nesumnjivo je utvrđeno da je "BB" uredno obavestio Ministarstvo unutrašnjih poslova - odeljenje u Negotinu o organizovanju ove utakmice. Navedeno obaveštenje ukazuje da je "BB" očekivao nerede i u tom cilju obavestio nadležno Ministarstvo unutrašnjih poslova radi angažovanja policije u cilju obezbeđivanja ove sportske manifestacije.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju Ministarstvo unutrašnjih poslova - odeljenje u Negotinu nije obezbeđivalo ovu sportsku manifestaciju na kojoj je tužilja pretrpela predmetnu nematerijalnu štetu, mada je o održavanju ove manifestacije obavešteno. Odgovornost Republike Srbije u konkretnoj pravnoj situaciji proizilazi iz odredbe kojom se reguliše obaveza Ministarstva unutrašnjih poslova da štiti život, imovinu građana i održava javni red, između ostalog i na sportskim manifestacijama. S obzirom da u konkretnoj pravnoj situaciji niko od ovlašćenih službenih lica Ministarstva unutrašnjih poslova - odeljenja u Negotinu nije prisustvovao navedenoj sportskoj manifestaciji, takvo postupanje, sa stanovišta odgovornosti za nastalu štetu prema trećim licima, predstavlja propust ovog organa i osnov odgovornosti, u konkretnom slučaju Republike Srbije za rad svojih organa.

Ožalbenim navodima se ne može dovesti u sumnju postojanje odgovornosti tužene jer tokom provedenog postupka nije dokazano da postoje elementi koji utiču na oslobađanje od odgovornosti za predmetni incidentni događaj koji se mogao očekivati s obzirom da se radi o okupljanju većeg broja ljudi na jednom mestu.

Visinu nematerijalne štete prvostepeni sud je previsoko odmerio jer po shvatanju Apelacionog suda, dosuđeni iznosi ne predstavljaju pravičnu naknadu kao satisfakciju tužilji shodno članu 200 stav 2 Zakona o obligacionim odnosima. Imajući u vidu nesumnjivo trpljenje tužilje na ime duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, intenzitet i trajanje fizičkih bolova i straha, a što je u uzročno posledičnoj vezi sa povređivanjem tužilje na navedenoj sportskoj manifestaciji, Apelacioni sud nalazi da je pravična naknada za pretrpljene fizičke bolove 120.000,00 dinara, za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti 50.000,00 dinara i za pretrpljeni strah 70.000,00 dinara. Pri odmeravanju navedenih vidova nematerijalne štete Apelacioni sud je imao vidu vrednosne kriterijume koji mogu predstavljati adekvatnu satisfakciju tužilji u vreme presuđenja.

Potvrđena je odluka o troškovima parničnog postupka jer je zasnovana na pravilnoj primeni odredaba člana 149 i 150 ZPP-a, a u svemu odgovara ishodu spora i postignutom uspehu stranaka.

Iz navedenih razloga, Apelacioni sud je na osnovu člana 380 tačka 4 i 387 tačka 2 ZPP-a odlučio kao u izreci ove presude.

Predsednik veća-sudija
Marina Govedarica, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić