APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

7.02.2013.

Gž 2258/12

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 2258/12
07.02.2013. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU u veću sastavljenom od sudija Slađane Nakić-Momirović predsednika veća, Marine Jakić i Nevenke Romčević članova veća, u parnici tužioca AA, koga zastupa adv. AB, protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane, koju zastupa Direkcija za imovinskopravne poslove u Beogradu, ul. Svetozara Markovića 21, radi naknade štete, odlučujući po žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P 53984/10 od 12.09.2011. godine, u sednici veća održanoj 07.02.2013. godine doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 53984/10 od 12.09.2011. godine u stavovima drugom i trećem izreke i DELIMIČNO USVAJA tužbeni zahtev, a tužena Republika Srbija-Ministarstvo odbrane SE OBAVEZUJE da tužiocu AA na ime naknade štete za fizički bol plati 70.000,00 dinara i za strah 50.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na ove iznose od 12.09.2011. godine kao dana donošenja prvostepene presude do isplate, u roku od 15 dana od prijema presude. U preostalom delu stava drugog žalba SE ODBIJA kao neosnovana, a prvostepena presuda POTVRĐUJE.

OBAVEZUJE SE tužena da tužiocu plati parnične troškove u iznosu od 73.750,00 dinara u roku od 15 dana od prijema presude.

O b r a z l o ž e nj e

Pobijanom presudom u stavu prvom tužilac je oslobođen od obaveze plaćanja sudskih taksi. U stavu drugom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se tužena obaveže da tužiocu na ime naknade štete za fizički bol plati 240.000,00 dinara i za strah 140.000,00 dinara sve sa zateznom kamatom od presuđenja do isplate. U stavu trećem je odlučeno da svaka stranka snosi svoje parnične troškove.

Protiv ove presude tužilac je blagovremeno izjavio žalbu iz svih razloga predviđenih u čl. 360 st. 1 ZPP sa predlogom da drugostepeni sud preinači pobijanu presudu i usvoji tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu čl. 372 ZPP („Službeni glasnik RS“ 125/04 i 111/09) koji se primenjuje na osnovu čl. 506 st. 1 ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11) i našao da je žalba delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz čl. 361 st. 2 tač. 1, 2, 5, 7 i 9 ZPP na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema pravilno utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je izvršavao vojnu obavezu služeći civilni vojni rok u predškolskoj ustanovi "BB" počev od _. godine u trajanju od 9 meseci. Povređen je 12.05.2008. godine kada je u okviru redovnih dužnosti kosio travu u dvorištu predškolske ustanove. Radio je kosilicom bez korpe za skupljanje trave, a do povređivanja je došlo tako što je kamen odskočio ispod kosilice i udario tužioca po levom oku. Tužilac je od 12.05. do 14.05.2008. godine lečen na Očnoj klinici VMA, na prijemu je ustanovljeno da se radi o nagnječenju jabučice levog oka sa oguljotinom rožnjače i traumatskim zapaljenjem dužice i krvnim podlivom kapka levog oka. Tužilac se u periodu od 23.05.2008. godine do 25.08.2008. godine redovno javljao na kontrolne preglede. Veštačenjem je utvrđeno da se radi o lakoj telesnoj povredi zbog koje je tužilac u trajanju od 24 časa trpeo fizički bol jakog intenziteta, u narednih 7 dana bolove srednjeg intenziteta i mesec dana lake fizičke bolove. Izgled i funkcija oka nisu izmenjeni i posledice povrede su terapijom otklonjene. U trajanju od 8 časova je trpeo strah jakog intenziteta usled neizvesnosti u pogledu težine povrede i eventualnog teškog invaliditeta. Tri dana je trpeo strah srednjeg intenziteta u vidu zabrinutosti za ishod lečenja i posledice povrede, a u narednih 2,5 meseci, do okončanja lečenja, je trpeo strah slabog intenziteta. Sud je pravilno utvrdio sve činjenice koje se odnose na prouzrokovanje, oblike i obim štete, ali je iz tih činjenica izveo pogrešan zaključak da tužena ne odgovara za štetu. Sud smatra da tužena nije odgovorna za štetu zbog toga što je imalac kosilice kojom je prouzrokovana šteta predškolska ustanova i što služenje civilnog vojnog roka ne predstavlja opasnu delatnost. Po oceni Apelacionog suda ovakvo stanovište nije pravilno.

Odgovornost Republike Srbije za štetu koju pretrpi vojnik na odsluženju vojnog roka se ceni po odredbama Zakona o vojsci Srbije i po opštim pravilima ZOO o odgovornosti za štetu. U vreme tužiočevog povređivanja su na osnovu čl. 197 st. 2 Zakona o vojsci Srbije („Službeni glasnik RS“ 116/07) bile na snazi odredbe o vojnoj obavezi iz poglavlja 17 – čl. 279 do 336 Zakona o vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“ 43/94 sa izmenama i dopunama). Po odredbi iz čl. 279 st. 1 ovog zakona vojnu obavezu u miru i ratu imaju svi građani Srbije pod zakonom predviđenim uslovima, a za ostvarivanje vojne obaveze su odgovorni vojnoteritorijalni organi koje odredi načelnik generalštaba. Po čl. 282 st. 1 vojna obaveza se sastoji iz regrutne obaveze, obaveze služenja vojnog roka i obaveze služenja u rezervnom sastavu. Po čl. 296 st. 1 zakona obaveza služenja vojnog roka se mogla izvršavati u jedinicama i ustanovama Vojske ili Ministarstva odbrane, ili u civilnoj službi u zakonom predviđenom vremenu. Po čl. 297 st. 1 i 2 Zakona vojni rok u civilnoj službi se služi u zdravstvenim i opštespasilačkim organizacijama, organizacijama za rehabilitaciju invalida i drugim organizacijama i ustanovama koje se bave delatnošću od opšteg interesa, koje se finansiraju iz budžeta, a koje odredi ministar odbrane, po pravilu u mestu prebivališta regruta. Za vreme služenja vojnog roka u civilnoj službi, vojnik je izjednačen u pogledu prava i obaveza sa vojnikom na služenju vojnog roka u Vojsci. Iz ovog sledi da Republika Srbija kao organizator vojne obaveze, pod jednakim uslovima odgovara za štetu koju pretrpe vojnici na služenju vojnog roka u jedinicama i ustanovama vojske i u civilnim ustanovama. Položaj vojnika je jednak bez obzira gde služe vojni rok i zbog toga Republika Srbija odgovara za štetu koju pretrpi vojnik na služenju civilnog vojnog roka pod istim uslovima, kao i za štetu koju pretrpi vojnik na služenju vojnog roka u vojnoj jedinici ili ustanovi.

Tačno je zapažanje prvostepenog suda da predškolska ustanova ne obavlja opasnu delatnost, ali ni služenje vojnog roka u jedinicama i ustanovama vojske u miru, samo po sebi ne mora predstavljati opasnu delatnost, već obeležje opasne delatnosti imaju one aktivnosti koje po svojoj prirodi i načinu obavljanja, ili prema okolnostima u kojima se obavljaju stvaraju povećan rizik od nastupanja štete po život i zdravlje ljudi. Rad sa kosilicom u pokretu je aktivnost sa povećanim rizikom od povređivanja i predstavlja opasnu delatnost. Tužilac je tu delatnost preduzeo u izvršenju vojne obaveze i sa aspekta oštećenog je svejedno da li takvu delatnost obavlja u vojnoj jedinici, ili u civilnoj ustanovi, u koju je odlukom vojnog organa upućen na služenje vojnog roka. Da nije imao vojnu obavezu tužilac se ne bi nalazio na mestu štetnog događaja, pa bi šteta izostala. Zbog toga je šteta posledica opasne delatnosti i tužena kao organizator vojne službe odgovara za štetu po pravilima o objektivnoj odgovornosti iz čl. 173 i 174 st. 1 ZOO u vezi čl. 279 st. 1 i 297 st. 1 Zakona o vojsci Jugoslavije, koje su se u vreme povređivanja primenjivale na osnovu čl. 197 st. 2 Zakona o vojsci Srbije. Prvostepeni sud je propustio da primeni ove propise i zbog toga je pogrešno zaključio da tužena nije odgovorna za nastalu štetu. Upotreba kosilice čiji je imalac predškolska ustanova je neposredni uzrok povređivanja, ali prema okolnostima slučaja početni i adekvatan uzrok štete je služenje vojne obaveze pa država odgovara kao organizator vojne službe.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je u vreme povređivanja imao 27 godina, pretrpeo je laku telesnu povredu bez trajnih posledica na funkciju i izgled oka i tom povredom je prouzrokovana nematerijalna šteta u obliku fizičkog bola i straha u veštačenjem utvrđenom trajanju i intenzitetu. Obzirom na težinu i lokalizaciju povrede, nelagodnosti tokom lečenja, intenzitet i trajanje fizičkog bola, jačinu i trajanje straha, kao i obzirom na društvenu svrhu naknade po oceni Apelacionog suda po kriterijumima u vreme donošenja prvostepene presude pravična satisfakcija za fizički bol iznosi 70.000,00 dinara, a za strah 50.000,00 dinara. Naknada nematerijalne štete se određuje slobodnom ocenom, a kako su u prvostepenom postupku pravilno utvrđene sve činjenice koje se odnose na postojanje, oblike i obim štete pobijana presuda je preinačena delimičnim usvajanjem tužbenog zahteva, na osnovu čl. 200 ZOO. Naknada u većem iznosu ne bi bila primerena značaju povređenih dobara i društvenoj svrsi naknade, pa je u preostalom delu tužbeni zahtev neosnovan.

Tužilac srazmerno postignutom uspehu na osnovu čl. 149 st. 2 ZPP ima pravo na naknadu troškova za sastav tužbe 5.000,00 dinara, troškove veštačenja 20.000,00 dinara, zastupanje na 5 održanih ročišta po 6.250,00 dinara, 2 neodržana ročišta po 3.750,00 dinara i za sastav žalbe 10.000,00 dinara, što ukupno iznosi 73.750,00 dinara. Neodržana ročišta od 25.11.2009. godine, i 03.12.2010. godine se ne uzimaju u obračun zbog toga što je otkazivanje ročišta posledica propusta tužioca da uplati predujam predloženih veštačenja.

Iz navedenih razloga na osnovu čl. 375, 380 tač. 3 i 4 i 161 st. 2 ZPP je odlučeno kao u izreci presude.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Slađana Nakić-Momirović s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić