APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

27.03.2013.

Gž 1933/13

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 1933/2013
Dana 27. marta 2013. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija: Slavice Srećković, predsednika veća, Lovorke Stojnov i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u parnici tužilje AA, protiv tužene Republike Srbije, koju zastupa Republički javni pravobranilac iz Beograda, ul. Nemanjina br.22-26, radi utvrđenja i naknade štete, odlučujući o žalbi tužilje izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P-3286/11 od 11. juna 2012. godine, u sednici veća održanoj dana 27. marta 2013. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tužilje i POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P-3286/11 od 11. juna 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P-3286/11 od 11. juna 2012. godine, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje AA, kojim je tražila da sud utvrdi da tužena Republika Srbija nije preduzela ustavne mogućnosti da spreči diskriminaciju i kršenje ustavnih prava, od strane organa i organizacija čiji je osnivač, tako što nije vršila kontrolu nad ostvarivanjem garantovanih prava i nije sprečila diskriminatorsko ponašanje odgovornih, kao i da se utvrdi da je u martu 2005. godine tužilja diskriminisana samo zato što je lice sa Kosova i Metohije i nije dobila osmomartovski poklon u Obrenovcu, ni u Kruševcu, iako je to zahtevala, a svi ostali zaposleni su poklon dobili, što i pored uredno overene dokumentacije nije dobila kredit kod „Forma ideale“ u Beogradu i kod banke „Inteze“ u septembru 2006. godine zbog toga što je lična karta sa Kosova i Metohije, što nije mogla da kupi mobilni telefon kod Telenora u Beogradu u julu 2007, jer je imala ličnu kartu sa Kosova i Metohije, kao da se utvrdi da je tužilja bila diskriminisana u odnosu na druge zaposlene, jer nije mogla da overi dokumentaciju za kredit u Okružnom sudu u Kruševcu, gde je vršen obračun zarade za april 2008. godine, da se utvrdi da je tužilja diskriminisana u ostvarivanju zdravstvene zaštite u leto 2008. godine u Domu zdravlja na Zvezdari, kao i 2010. godine u martu u Domu zdravlja na Novom Beogradu, samo zato što je imala zdravstvenu legitimaciju izdatu na Kosovu i Metohiji, kao i da se utvrdi da je tužena postupila diskriminatorski prilikom izbora zamenika javnih tužilaca od 16.12.2009. godine, jer nije primenjivala predviđene kriterijume Pravilnika o oceni stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti kandidata za nosioce javnih tužilačkih funkcija, te je izabrala kandidate koji imaju lošije rezultate od tužilje, izvršila diskriminaciju u pogledu makedonske nacionalnosti kojoj pripada tužilja, na javnu tužilačku funkciju nije izabrala nekoga od pripadnika te nacionalnosti, pogotovo ne tamo gde dosta ima makedonaca, da se zaduži tužena da otkloni posledice diskriminatorskog postupanja, kao i da tužilji naknadi nematerijalnu štetu od 4.000.000,00 dinara proisteklu iz diskriminatorskog postupanja, na ime pretrpljenih duševnih bolova koji i dalje traju i povrede dostojanstva ličnosti, kao i da tužilji naknadi troškove parničnog postupka.

Protiv navedene presude tužilja je blagovremeno izjavila žalbu iz svih zakonskih razloga propisanih odredbom člana 373. ZPP-a („Sl. glasnik Republike Srbije“ br.72/11, koji je stupio na snagu 01.02.2012. godine).

Apelacioni sud u Beogradu je ispitivao prvostepenu presudu u granicama zakonskih ovlašćenja propisanih odredbom člana 386. ZPP-a i našao da žalba tužilje nije osnovana.

U prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka propisane odredbom člana 374. stav 2. tačka 1, 2, 3, 5, 7. i 9. ZPP-a, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz tačke 12 navedenog člana zakona, na koju tužilja ukazuje u žalbi, jer je izreka presude jasna, u skladu je sa datim razlozima, koji su međusobno u skladu, kao i sa izvedenim dokazima i stanjem u spisima predmeta, a ista se može ispitati.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je rođena 1955. godine u Makedoniji, sa porodicom je živela u _ sve do juna 1999. godine, kada je došla u Svilajnac, a zatim u Beograd. Bila je upućena na rad u Opštinsko javno tužilaštvo u Obrenovcu od 13.09.2004. sve do 31.12.2009. godine, kada joj je prestala funkcija zamenika javnog tužioca. Rešenjem Osnovnog javnog tužilaštva Kosovska Mitrovica od 30.07.2010. godine, produženo je pravo na naknadu plate tužilji određeno rešenjem rukovodioca Osnovnog javnog tužilaštva u Kosovskoj Mitrovici počev od 01.07.2010. godine, a prestaje danom donošenja odluke Ustavnog suda po ustavnoj žalbi koju je podnela, s tim što će pravo na naknadu ostvarivati u Osnovnom javnom tužilaštvu u Kosovskoj Mitrovici od 01.07.2010. godine. Prema obrazloženju rešenja Zaključkom Vlade Republike Srbije od 06.07.2010. godine, određeno je pravo na naknadu plate u trajanju od 6 meseci, u visini plate koju su javni tužioci i zamenici imali u trenutku prestanka dužnosti, a da prestaje danom donošenja odluke Ustavnog suda o žalbi, koju je taj javni tužilac ili zamenik podneo protiv odluke državnog veća tužilaca, na osnovu koje mu je prestala dužnost. Tužilji je dužnost prestala 31.12.2009. godine, podnela je ustavnu žalbu Ustavnom sudu Republike Srbije i stoga joj pripada naknada određena rešenjem od 10.02.2010. godine i nakon 30.06.2010. godine, s tim što joj pravo prestaje danom donošenja odluke Ustavnog suda po njenoj ustavnoj žalbi. Odlukom Državnog veća tužilaca od 15.07.2010. godine, utvrđeno je da joj je prestala dužnost zamenika javnog tužioca sa 31.12.2009. godine i dostavljeno joj je obrazloženje sa razlozima zbog kojoj joj je prestala dužnost zamenika javnog tužioca. Prema rešenju Osnovnog javnog tužilaštva Kosovska Mitrovica od 10.10.2011. godine tužilji, kao neizabranom nosiocu funkcije zamenika OJT u Peći, je prestao radni odnos i pravo na naknadu plate dana 07.09.2011. godine, kao dana dostavljanja odluke Državnog veća tužilaca po njenom prigovoru. Tužilja je podnosila zahtev za overu dokumenata za kredit 04.04.2008. godine, kao i zahtev Domu zdravlja u Novom Beogradu u kome je tražila objašnjenje zašto je odbijena da otvori zdravstveni karton i izabere lekara u domu zdravlja, te je obaveštena dopisom pravne službe te ustanove da su postupali prema članu 3. stav 1. i 3. Pravilnika o načinu i postupku ostvarivanja prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja, kojom je propisan postupak utvrđivanja svojstva osiguranog lica. Zbog toga, na osnovu podataka koje je tužilja navela u zahtevu kao osiguranik iz člana 17. tačka 3. Zakona o zdravstvenom osiguranju, matična filijala u kojoj treba da ostvaruje pravo je filijala na čijem području je sedište obveznika uplate doprinosa, a iz njene zdravstvene knjižici je utvrđeno da je knjižicu izdala ispostava Istok na Kosovu i Metohiji, zbog čega nije moguće da ostvari pravo u Domu zdravlja Novi Beograd. Ministarstvo zdravlja je tužilju 20.05.2010. godine obavestilo da je Pravilnikom o obimu i sadržaju prava na zdravstvenu zaštitu iz oblasti zdravstvenog osiguranja i participaciji za 2007. godinu propisano da se privremeno raseljenim licima sa Kosova i Metohije, kojima je to svojstvo utvrdio nadležni republički organ obezbedi ostvarivanje zaštite i sredstava obaveznog osiguranja u punom iznosu bez participacije, kao i da ukoliko ima uslova da privremeno raseljeno lice stekne svojstvo osiguranika u skladu sa Zakonom o zdravstvenom osiguranju gubi status privremeno raseljenog lica, pa matična filijala postaje filijala prema mestu boravišta u Republici Srbiji van teritorije Kosova, a zdravstvena zaštita se ostvaruje na osnovu isprave o zdravstvenom osiguranju, odnosno zdravstvenoj knjižici. Takođe je obaveštena da, s obzirom da je upućena na rad i ima boravište van teritorije Kosova, zdravstvenu zaštitu ostvaruje u mestu svog boravišta, u konkretnom slučaju na teritoriji filijale Beograd. Tužilja tvrdi da zbog lične karte sa Kosova nije dobila osmomartovski poklon u Obrenovcu i Kruševcu, kredit kod banaka „Forma ideale“ i „Inteza“, nije mogla da kupi mobilni telefon kod Telenora i ostvari postpejd pretplatu, jer joj nisu overena dokumenta u Okružnom sudu u Kruševcu, da zbog svoje nacionalne pripadnosti (makedonske) nije izabrana na tužilačku funkciju decembra 2009. godine, čime je bila izložena diskriminatorskom ponašanju od strane tužene.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom odredbi člana 41, 43, 16. stav 3, 45. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije zaključio da je tužbeni zahtev neosnovan, da tužilja nije diskriminisana zbog svoje nacionalne pripadnosti i činjenice da je lice sa Kosova i Metohije, prilikom postupka izbora zamenika javnih tužilaca, ostvarivanja zdravstvene zaštite na teritoriji Republike Srbije, uzimanja kredita kod banke Intese i Forme ideale u septembru 2006. godine, kupovine mobilnog telefona u Telenoru u julu 2007. godine, dobijanja osmomartovskog poklona na radnom mestu 2005. godine. Prema stavu prvostepenog suda, u svim ovim situacijama primenom zakonskih propisa u postupku izdavanja ličnih dokumenata i ostale dokumentacije, kao što je zdravstvena knjižica, tužilja ni na koji način nije bila izuzeta kao pojedinac u postupanju prema njoj, zbog nekih svojih ličnih svojstava, da bi se moglo govoriti o diskriminaciji. Naime, kako nalazi prvostepeni sud, tužilja nije dokazala shodno pravilima o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP-a i člana 45. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije, da joj je zbog nekog njenog ličnog svojstva povređeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajamčeno Ustavom, da bi mogla da ostvari pravo na naknadu nematerijalne štete, zbog čega je u celosti tužbeni zahtev odbijen, kao neosnovan.

Ocenjujući navode žalbe tužilje ovaj sud nalazi da se njima ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude. Tužilja tužbom zahteva zaštitu (utvrđenje) da je Republika Srbija – tužena sprovodila tešku diskriminaciju iz člana 13 tačka 2,5 i 6 Zakona o diskriminaciji i to marta 2005. kada joj na radnom mestu nije dat osmomartovski poklon, 2006. godine, jer nije mogla da dobije kredit kod banaka, 2007. godine, jer nije mogla da ostvari pripejd mobilnu pretplatu kod Telenora, 2008. godine nije mogla da overi dokumentaciju za kredit, da izvadi zdravstvenu knjižicu i leči se na teritoriji Grada Beograda, 2010. godine nije mogla da ostvari zdravstvenu zaštitu u Domu zdravlja Novi Beograd i decembra 2009. godine nije prošla izbor tužilaca, čime ukazuje na povredu prava iz radnog odnosa, a sve po osnovu toga što je lice sa Kosova i Metohije i po osnovu nacionalne pripadnosti (makedonske).

Zakon o zabrani diskriminacije objavljen je u „Službenom glasniku Republike Srbije“ br. 22/09 od 30.03.2009. godine, pa se isti ne može primeniti na događaje koje navodi tužilja, a koji su se dogodili pre stupanja na snagu ovog zakona (načelo zabrane retroaktivnog dejstva zakona). Po oceni ovog suda, tužilji nisu povređena ljudska prava u navedenim situacijama ni kršenjem odredaba drugih zakona (Zakon o radu, Zakon o zdravstvenoj zaštiti), Ustava ili odredbe člana 14 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovo imajući u vidu da je u pogledu ostvarenja zdravstvene zaštite tužilja u vreme kada je odbijena dobila objašnjenje da se radi o primeni tada važećih propisa koji su se odnosili na zdravstvenu zaštitu raseljenih lica na teritoriji Republike Srbije, te da je tužilji kasnijim zakonskim rešenjima omogućeno kao licu sa Kosova i Metohije da zdravstvenu zaštitu ostvari prema mestu prebivališta na teritoriji Republike Srbije. Tužilja tokom postupka nije dokazala da je na bilo koji način usled nekog njenog ličnog svojstva diskriminisana u nekom pravu zaštićenom Ustavom i Konvencijom. Navode o navodno ignorantskom i distanciranom odnosu zaposlenih u OJT u Obrenovcu prema njoj tužilja nije dokazala. U pogledu tvrdnje da zbog nacionalne pripadnosti tužilja nije izabrana na funkciju zamenika tužioca decembra 2009. godine, po oceni ovog suda, tužilja nije dokazala da je u navedenim situacijama bilo izazivanja neravnopravnosti, mržnje, netrpeljivosti po osnovu nacionalne ili druge pripadnosti ili ličnog svojstva, koji bi ukazivali na diskriminaciju, shodno odredbama Zakona o zabrani diskriminacije koji bi se na tu situaciju imale primeniti, a na osnovu kojih bi tužilja eventualno mogla ostvariti i pravo na naknadu štete (član 43 zakona).

Kako se ni drugim navodima žalbe tužilje ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost pobijane presude, Apelacioni sud u Beogradu je, na osnovu odredbe člana 390 Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci ove presude.

Predsednik veća-sudija
Slavica Srećković,s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić