APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

8.12.2011.

Gž 15784/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 15784/10
08.12.2011. godine
B E O G R A D

U I M E N A R O D A

Apelacioni sud u Beogradu, u veću sastavljenom od sudija Milice Aksentijević, predsednika veća, Melanije Santovac i Marine Jakić, članova veća, u parnici tužioca AA, čiji je punomoćnik AB, advokat, protiv tužene Republike Srbije-Vojske Srbije- Ministarstva odbrane-VP 4791 Beograd, koju zastupa Direkcija za imovinsko-pravne poslove Beograd, Svetozara Markovića br. 21, radi naknade štete, odlučujući o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1.br. 9091/10 od 02.09.2010.godine, u sednici održanoj 08.12.2011. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, žalba tužioca i POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1.br. 9091/10 od 02.09.2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Prvostepenom presudom, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete po osnovu izgubljene zarade za period od 01.12.2000.godine do 30.06.2007.godine isplati pojedinačne mesečne iznose navedene u tom stavu, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa, do isplate, kao neosnovan. Stavom drugim izreke odbijen je, kao neosnovan, zahtev tužioca za naknadu parničnih troškova u iznosu od 302.000,00 dinara.

Protiv navedene presude tužilac je blagovremeno izjavio žalbu, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Apelacioni sud je ispitao prvostepenu presudu u smislu člana 372. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 125/04 i 111/09) i ocenio da žalba tužioca nije osnovana.

U prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka propisane odredbom člana 361. stav 2. Zakona o parničnom postupku, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, u smislu odredbe člana 372. stav 2. istog Zakona, kao ni bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana odredbom člana 361. stav 2. tačka 12. istog Zakona, na koju tužilac ukazuje u žalbi, jer presuda nema nedostataka zbog kojih se ne bi mogla ispitati, s obzirom da je izreka presude razumljiva i ne protivreči razlozima datim o svim bitnim činjenicama, koji su saglasni izvedenim dokazima.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je rešenjem Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika od 19.12.2000.godine priznato pravo na prevremenu starosnu penziju, u mesečnom iznosu od 10.651,10 dinara od 01.12.2000.godine, od kada teče isplata, što izraženo u bodovima iznosi 3.095,350 bodova, odnosno 80,52% od penzijskog osnova. Određeno je da se umanjena prevremena starosna penzija isplaćuje do 27.08.2004.godine, od kada će se isplaćivati prema ostvarenom penzijskom stažu, što iznosi 82,5% od penzijskog osnova. Tužilac se 09.12.2003. godine obraćao tuženoj zahtevom za isplatu u skladu sa članom 75. Zakona o Vojsci Jugoslavije. Tužilac je tužbeni zahtev zasnovao na tvrdnji da mu pripada razlika između iznosa penzija koje su mu isplaćivane saglasno rešenju od 01.12.2000.godine i iznosa penzija za koje smatra da mu pripadaju da je neposredno primenjen član 75. Zakona o Vojsci Jugoslavije u pogledu vrednosti boda, te da iz tog razloga tužilac trpi štetu, odnosno tužiocu su isplaćeni manji iznosi penzije za utuženi period od iznosa na koje bi imao pravo neposrednom primenom navedene odredbe Zakona o Vojsci Jugoslavije. Tužiocu je penzija isplaćivana prema vrednosti boda koju je ministar odbrane odredio, a tako određena vrednost boda nije bila usaglašena sa članom 75. Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Prvostepeni sud je pravilnom primenom materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje odbio, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete, a iz razloga što je pravilno zaključio da tužena nije pasivno legitimisana u ovoj parnici, s obzirom da je Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, kao samostalno pravno lice, nadležan za obračun i isplatu penzija i njihovo usklađivanje u u skladu sa pozitivnim zakonskim propisima, te tužilac eventualnu razliku penzija ne može potraživati od tužene, jer sa tuženom nije u materijalno pravnom odnosu u vezi priznatog prava na penziju. Razloge i pravni zaključak prvostepenog suda u svemu prihvata i drugostepeni sud.

Po oceni Apelacionog suda, neosnovano tužilac u žalbi navodi da smatra da je tužena pasivno legitimisana u ovoj parnici. Naime, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je pravo na penziju priznato i visina penzije utvrđena rešenjem Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika i tužilac kao vojni osiguranik ostvaruje penziju preko Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, koji ima svojstvo pravnog lica, odnosno između tužioca i tužene u odnosu na potraživanje razlike penzije ne postoji pravni odnos, kako to pravilno zaključuje prvostepeni sud, a tužbeni zahtev koji je tužilac postavio u tužbi i prema tuženom Fondu za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, u ovoj parnici je pravnosnažno odbijen kao neosnovan, a ne iz razloga nedostatka pasivne legitimacije Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika.

Kako tužena Republika Srbije nije pasivno legitimisana u ovoj parnici, to su bez uticaja i navodi žalbe tužioca da mu je šteta prouzrokovana nepravilnim i nezakonitim radom organa tužene u smislu odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.

Inače, penzije, određene po Zakonu o Vojsci na osnovu člana 261. tog Zakona, usklađuju se sa penzijama označenim u prethodnoj godini (stav 1. ovog člana) na taj način što se kao penzijski osnov za ranije ostvarene penzije uzima plata koja pripada za odgovarajući čin od kojeg se određuju penzije ostvarene u prethodnoj godini (stav 2. istog člana). Tužiocu je penzija isplaćivana u skladu sa rešenjem kojim mu je priznato pravo na prevremenu starosnu penziju u visini utvrđenoj tim rešenjem. Navedena rešenja imaju karakter upravnog akta, jer se njima utvrđuje pravo na penziju, kao i obim tih prava (visina penzije). Zakonitost upravnog akta, što između ostalog podrazumeva i pravilnost obračuna visine penzije i plate, odnosno kontrola pravilne primene pozitivnih propisa ocenjuje se u upravnom postupku i u upravnom sporu. Odredbom člana 75. stav 1. Zakona o Vojsci Jugoslavije je propisano da se ukupan iznos sredstava za plate profesionalnih vojnika utvrđuje prema zvaničnom podatku o neto zaradi koja služi kao osnov za utvrđivanje zarada zaposlenih u republici članici na čijoj teritoriji je sedište saveznog Ministarstva za odbranu objavljenog u „Službenom glasniku“ te republike, s tim da prosečna plata po činu i položajna plata profesionalnih oficira i oficira po ugovoru ne može biti manja od tri niti veća od pet neto zarada. Navedena odredba člana 75. Zakona o Vojsci Jugoslavije ne predstavlja neposredni izvor prava za isplatu plata i penzija, kako to pogrešno smatra tužilac, već se njome određuje visina potrebne sume sredstava u budžetu po određenim parametrima (rešenje Saveznog ustavnog suda IV U.br.32/96 od 15.05.1996.godine).

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, s obzirom na činjenicu da tužilac nije uspeo u sporu (član 149. Zakona o parničnom postupku).

Kako se navodima žalbe tužioca ne dovodi u sumnju pravilnost prvostepene presude, to je ju primenom odredaba članova 373. stav 1. tačka 2. i 375. Zakona o parničnom postupku Apelacioni sud potvrdio i odlučio kao u izreci ove presude.

Predsednik veća - sudija
Milica Aksentijević, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić