Republika Srbija
Apelacioni sud u Beogradu
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
21.07.2011.

Gž 15482/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 15482/10
21.07.2011. godine
B E O G R A D

 


  APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Slađane Nakić-Momirović, predsednika veća, Marine Jakić i Nevenke Romčević, članova veća, u pravnoj stvari predlagača AA, koga zastupa AB, advokat, protiv protivnika predlagača BB, čiji je privremeni zastupnik BA, advokat, radi priznanja strane sudske odluke, odlučujući o žalbi protivnika predlagača izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Beogradu R 129/10 od 14.06.2010. godine, u sednici veća održanoj dana 21.07.2011. godine doneo je


R E Š E Nj E

   UVAŽAVA SE žalba protivnika predlagača, UKIDA rešenje Višeg suda u Beogradu R 129/10 od 14.06.2010. godine i predmet vraća istom sudu na ponovni postupak.


O b r a z l o ž e nj e

  Rešenjem Višeg suda u Beogradu R 129/10 od 14.06.2010. godine priznata je strana sudska odluka – presuda Savjolovskij rejonskog suda grada Moskve od 16.08.2006. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev AA i kojom je naloženo da se prinudno naplati od BB sa poslednjom adresom _, rođenog _. godine u _, državljanina Republike Srbije, u korist AA osnovni dug u visini od 1.796.830,00 USD, državna taksa u visini od 20.000,00 rubalja a koja odluka je postala pravnosnažna 05.09.2006. godine.

  Protiv navedenog rešenja blagovremeno je izjavio žalbu protivnik predlagača zbog bitnih povreda odredaba postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

  Predlagač je podneo odgovor na žalbu.

  Apelacioni sud u Beogradu je ispitao pobijanu odluku u smislu čl. 388 u vezi čl. 372 ZPP-a i čl. 30 stav 2 ZVP-a i nalazi da je žalba osnovana.

  Pobijanim rešenjem primenom čl. 86 do 96 i čl. 101 Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja priznata je strana sudska odluka, presuda Savjolovskij rejonskog suda grada Moskve od 16.08.2006. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev predlagača i protivnik predlagača obavezan na isplatu duga. Utvrđeno je da je protivnik predlagača državljanin Republike Srbije, da strana presuda sadrži potvrdu pravnosnažnosti, da je doneta na osnovu zakonskih odredbi, koje omogućavaju raspravljanje o tužbenom zahtevu u odsustvu tuženog i da priznanje odluke nije u suprotnosti sa ustavnim uređenjem naše zemlje.

  Usled pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nije u potpunosti utvrđeno.

  Zakonom o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja su propisani zakonski uslovi i smetnje za priznanje strane sudske odluke. Po oceni drugostepenog suda iz pismenih dokaza u spisima proizilazi da su u ovom slučaju ispunjene pretpostavke u vezi nadležnosti stranog suda, pravnosnažnosti strane presude, poštovanja javnog poretka domaćeg suda i reciprociteta. Takođe u postupku nije ukazano na postojanje pravnosnažne domaće odluke o istom potraživanju ili ranije započetog postupka u istoj stvari. Međutim, nedostaju činjenice i razlozi o poštovanju prava odbrane tuženog, ovde protivnika predlagača u parnici pred moskovskim sudom.

  Odredbama čl. 88 Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja je propisano da će sud Republike Srbije odbiti priznanje strane sudske odluke ako povodom prigovora lica protiv koga je ta odluka donesena utvrdi da to lice nije moglo učestvovati u postupku zbog nepravilnosti u postupku. Naročito će se smatrati da lice protiv koga je donesena strana sudska odluka nije moglo učestvovati u postupku zbog toga što mu poziv, tužba ili rešenje kojim je započet postupak nije bilo lično dostavljeno, odnosno što uopšte nije ni pokušano lično, osim ako se na bilo koji način upustilo u raspravljanje o glavnoj stvari u prvostepenom postupku. U ovom slučaju protivnik predlagača je isticao prigovore u vezi dostave tužbe i smetnje za učešće u parnici, ali prvostepeno rešenje ne sadrži podatke da li je protivniku predlagača bila uskraćena mogućnost raspravljanja pred moskovskim sudom. Pobijana odluka sadrži samo paušalnu konstataciju o postojanju zakonskih odredbi (stranog prava) koje omogućavaju raspravljanje o tužbenom zahtevu u odsustvu tuženog, da slične odredbe postoje i u domaćem pravu s pozivom na pravila o donošenju presude zbog propuštanja iz čl. 338 ZPP-a. Međutim, kod ocene zakonskih uslova za priznanje strane sudske odluke nije bila sporna okolnost da je inostrani sud doneo odluku u odsustvu tuženog, već da li su za to bili ispunjeni zakonski uslovi, da li je tuženi primio tužbu, da li je imao saznanje o parnici i da li je uopšte mogao da učestvuje u postupku. Provera poštovanja prava odbrane ne znači proveru da li je lice protiv kojeg je odluka doneta imalo na raspolaganju one mogućnosti, koje bi to lice imalo prema pravu zemlje priznanja, već znači proveru da li je to lice uopšte dobilo šansu da aktivno učestvuje u postupku. Iz sadržine prvostepenog rešenja navedeno ne proizilazi, a izjašnjenje strane države da nije bilo nepravilnosti u parnici nije dovoljno, već je domaći sud po prigovoru protivnika predlagača bio dužan da ispita postojanje ove procesne pretpostavke za priznanje strane sudske odluke. Kakao je navedeno izostalo, pobijana odluka je morala biti ukinuta.

  U ponovnom postupku prvostepeni sud će otkloniti ukazane nepravilnosti i doneti pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku.

  Sa iznetih razloga odlučeno je kao u izreci rešenja na osnovu odredbi čl. 387 tačka 3 ZPP-a.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Slađana Nakić-Momirović s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić

Si id non apparet, non ius deficit sed probatio (Paulus) – Ako se nešto ne dokaže, ne pravo, nego dokaz nedostaje