APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

10.03.2010.

Gž 1540/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 1540/10
Dana 10.03.2010. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Vesne Obradović, predsednika veća, Vere Petrović i Vere Mušović, članova veća, u parnici tužioca AA, koga zastupa adv. AB, protiv tuženog BB, koga zastupa adv. BA, , radi naknade štete, odlučujući o žalbama tužioca i tuženog izjavljenim protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P.4541/96 od 28.03.2006. godine, u sednici veća održanoj dana 10.03.2010.godine, doneo je

P R E S U D U

POTVRĐUJE SE presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4541/96 od 28.03.2006. godine u stavu trećem izreke, a žalba tuženog BB u tom delu ODBIJA kao neosnovana.

UKIDA SE presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4541/96 od 28.03.2006. godine u stavu prvom, drugom i četvrtom izreke i predmet vraća Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Pobijanom presudom u stavu prvom izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati, i to za pretrpljene fizičke bolove 150.000,00 dinara, za pretrpljenih strah 150,000,00 dinara i za duševne bolove zbog povrede časti i ugleda 280.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28.03.2006. godine do isplate.

Stavom drugim izreke odbijen je protivtužbeni zahtev kojim je tuženi tražio da se obaveže tužilac da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda isplati 250.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28.03.2006. godine do isplate.

Stavom trećim izreke odbijen je protivtužbeni zahtev kojim je tuženi tražio da se obaveže tužilac da mu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 2.200,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16.10.1996. godine do isplate.

Stavom četvrtim izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv navedene presude parnične stranke su blagovremeno izjavile žalbe i to tužilac protiv odluke iz stava prvog i četvrtog izreke, a tuženi protiv odluke iz stava drugog, trećeg i četvrtog izreke, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude primenom odredbe čl. 372 ZPP-a, drugostepeni sud je našao da je žalba tužioca osnovana, a žalba tuženog delimično osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju dana 02.09.1996. godine u jutarnjim satima došlo je do sukoba između tužioca i tuženog ispred zgrade u kojoj obojica stanuju. Tuženi je prilikom izlaska iz zgrade sreo tužioca i rekao mu „majku da mi ne diraš i da je ostaviš na miru“ a tužilac mu je između ostalog rekao „selićete se vi iz zgrade, pokrali ste sve što ste mogli“ i opsovao mu je dete. Zbog psovke tuženi, koji se već udaljavao sa lica mesta, se vratio i skočio na tužioca, oborio ga na zemlju i došlo je do koškanja, nakon čega je prišao komšija stranaka SS i razdvojio ih, s tim što je tuženi prilikom ustajanja dva puta šutnuo tužioca u predelu grudnog koša. Kasnije istog dana policija je bila u stanu tužioca a zbog pruženog otpora tužilac je priveden, stim što je zbog guranja s leđa prilikom izlaska iz stana od strane policajaca tužilac zakačio nosom u zid, zbog čega je počela da mu curi krv iz nosa.

Na osnovu nalaza veštaka VV prvostepeni sud je utvrdio da je tužilac u tuči zadobio oguljotinu u predelu levog grudnog koša sa jačim bolom osetljivosti levog grudnog koša, krvne podlive u čeonom predelu, kao i prelom osmog rebra sa leve strane i povredu desnog lakta u vidu traumatske burze. Ove povrede predstavljaju laku telesnu povredu a tužilac je trpeo bol jakog intenziteta u trajanju od četiri dana, što je prvenstveno posledica preloma osmog rebra, bol srednjeg intenziteta oko tri nedelje i lakog intenziteta do kraja lečenja, koje je trajalo oko 2 meseca, s tim što bolove ima i sada a imaće ih i ubuduće zbog promene vremena. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka VV1 – neuropsihijatra, prvostepeni sud je utvrdio da je zbog spornog događaja tužilac trpeo primarni strah u trajanju od 2 do 3 minuta visokog intenziteta, zatim sekundarni strah visokog intenziteta u trajanju od 6 časova koji se transformisao u sekundarni strah srednjeg intenziteta u trajanju od oko 2 meseca, a potom strah niskog intenziteta koji je trajao oko 6 meseci.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, a naročito od činjenice da je nakon incidentnog događaja došlo do incidenta sa patrolom policije, pri čemu je tužilac od policije prilikom privođenja zadobio udarce, prvostepeni sud je zaključio da se ne može utvrditi u kom događaju je tužilac zadobio opisane lake telesne povrede, pa je imajući u vidu ponašanje tužioca i tuženog u štetnom događaju, koje se ne može smatrati društveno prihvatljivim ponašanjem, koje bi uživalo sudsku zaštitu, našao da su tužbeni i protivtužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete ( zbog pretrpljenih fizičkih bolova, straha, duševnih bolova zbog povrede ugleda i časti ) neosnovani, te je odlučeno kao u stavu prvom i drugom izreke pobijane presude.

Prvostepeni sud je odbio i protivtužbeni zahtev kojim je tražena naknada materijalne štete, primenom pravila o teretu dokazivanja, budući da tuženi nije pružio pouzdane dokaze da mu je tužilac uništio naočare za sunce i ručni kompjuter marke „Kasio“, pa je odlučeno kao u stavu trećem izreke pobijane presude.

Imajući u vidu sporne činjenice koje su bitne za odluku o protivtužbenom zahtevu za naknadu materijalne štete zbog uništenih naočara i ručnog kompjutera, prvostepeni sud je pravilno primenio pravila o teretu dokazivanja, kada je odlučio kao u stavu trećem izreke, dajući za svoju odluku jasne i dovoljne razloge, koje prihvata i drugostepeni sud.

Sud je cenio žalbene navode tuženog da prvostepeni sud nije cenio iskaz svedoka SS1 koji je od ključnog značaja za odluku o protivtužbenom zahtevu za naknadu materijalne štete, pa je našao da su isti neosnovani. Naime, prvostepeni sud je cenio iskaz navedenog svedoka, ali istom s pravom nije poklonio veru jer SS1 nije bila očevidac događaja, već je u vreme incidenta radila u istom preduzeću sa tuženim, a tuženi joj je po dolasku na posao pokazao uništene stvari, što ne predstavlja dokaz da je iste uništio tužilac, a ni drugi saslušani svedoci, kojima je sud poverovao nisu imali precizna saznanja o ovoj spornoj činjenici.

Ostalim žalbenim navodima tuženog ne dovodi se u sumnju pravilnost odluke o protivtužbenom zahtevu za naknadu materijalne štete, pa ih ovaj sud nije posebno obrazlagao.

Iz iznetih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke primenom odredbe člana 375 ZPP-a, budući da u prvostepenom postupku u pogledu ove odluke nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz čl. 361 stav 2 ZPP-a, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti.

Međutim, u pogledu odluke o tužbenom i protivtužbenom zahtevu za naknadu nematerijalne štete, sadržane u stavu prvom i drugom izreke, pobijana presuda sadrži nedostatke takve prirode, zbog kojih se njena zakonitost i pravilnost ne može ispitati, jer protivreči sama sebi i datim razlozima o bitnim činjenicama.

Naime, prvostepeni sud je utvrdio da je tužilac opsovao tuženom dete i da je tuženi zbog toga fizički nasrnuo na njega, kao i da je tužilac povredio nos prilikom hapšenja od strane policije. Ovako utvrđeno činjenično stanje protivreči zaključku prvostepenog suda da ni tužilac ni tuženi zbog društveno neprihvatljivog ponašanja kritičnom prilikom nemaju pravo na naknadu nematerijalne štete, ovo posebno iz razloga što zakonom nije predviđeno oslobađanje od odgovornosti u takvom slučaju, već je to predviđeno samo u slučaju dozvoljene samopomoći, ali za primenu ovog instituta, propisanog odredbama čl. 162 Zakona o obligacionim odnosima u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi, ni na strani tužioca, ni na strani tuženog.

Tužilac nije vršio dozvoljenu samopomoć kada je opsovao tuženog, niti se dozvoljenom samopomoći može smatrati fizički napad tuženog na tužioca zbog izrečene psovke, budući da se pod dozvoljenom samopomoći podrazumeva pravo svakog lica da otkloni povredu prava kada neposredno preti opasnost, ako je takva zaštita nužna i ako način otklanjanja povrede prava odgovara prilikama u kojima nastaje opasnost. Stoga nije jasno zašto je na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud doneo odluku kao u izreci, pa samim tim odluka protivreči sama sebi i datim razlozima.

Pored toga, tokom sprovedenog postupka ni činjenično stanje nije potpuno utvrđeno, pa se nije mogla oceniti ni pravilnost primene materijalnog prava.

Naime, prema nalazu veštaka VV tužilac je zadobio prilikom tuče oguljotinu u predelu levog grudnog koša sa jačim bolom osetljivosti levog grudnog koša, krvne podlive u čeonom predelu i prelom osmog rebra sa leve strane. Na osnovu iskaza tužioca prvostepeni sud, je s druge strane, utvrdio da je prilikom hapšenja od strane policije tužilac zbog guranja i udaraca od strane policajaca sa leđa udario glavom u zid zbog čega mu je potekla krv iz nosa. Dakle, na osnovu detaljnog opisa tuče u iskazu svedoka SS, koji je nepristrasan svedok događaja, kako to pravilno zaključuje prvostepeni sud, i na osnovu iskaza tužioca u pogledu zadobijenih udaraca od strane milicije, jasno se može razgraničiti koje je povrede tužilac zadobio od tuženog.

Stoga je prvostepeni sud bio dužan da veštake sasluša na okolnost da li se opisani intenzitet i trajanje fizičkih bolova i straha odnosi samo na kritični događaj – sukob tužioca i tuženog, ili eventualno i na povrede zadobijene od strane pripadnika policije, a što bi jedino bilo moguće u odnosu na podlive u čeonom predelu, jer su povrede grudnog koša i prelom rebara svakako posledica udaraca od strane tuženog.

Prvostepeni sud takođe nije utvrđivao da li su tužilac i tuženi trpeli duševne bolove zbog povrede ugleda i časti, tj. nije na osnovu izvedenih dokaza utvrdio da li je ovaj vid štete nastao.

Stoga će u ponovnom postupku prvostepeni sud otkloniti učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka, na koje je ukazano ovim rešenjem, a radi potpunog i pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja ponovo će saslušati sudske veštake, u prisustvu tužioca, (koji će pojasniti kakve je udarce zadobio od strane policije) i to na okolnost koje je tačno povrede tužilac zadobio od tuženog kog intenziteta i trajanja su fizički bolovi i strah, kao posledica tih povreda, ne uzimajući pritom u obzir povrede koje su eventualno pripadnici policije naneli tužiocu (udarci u leđa, krvavljenje nosa zbog udarca glavom u zid). Prvostepeni sud će takođe utvrditi da li su tužilac, s jedne strane, i tuženi, s druge strane, trpeli duševne bolove zbog povrede ugleda i časti, i ako jesu u čemu se isti ogledaju i kog su intenziteta.

Pošto utvrdi sve činjenice relevantne za donošenje odluke, prvostepeni sud će pravilnom primenom materijalnog prava ponovo oceniti da li su tužbeni i protivtužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete osnovani. Za odluku koju donese izložiće razloge o odlučnim činjenicama i dokaze iz kojih te činjenice utvrđuje, kao i propise na kojima odluku zasniva.

Kako odluka o troškovima parničnog postupka zavisi od konačnog ishoda spora, to je u smislu odredbe čl. 161 st. 3 ZPP-a i ona morala da bude ukinuta.

Iz iznetih razloga odlučeno je kao u izreci, primenom odredaba članova 376 i 377 ZPP-a.

Predsednik veća-sudija
Vesna Obradović s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić