APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

23.02.2012.

Gž 15135/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 15135/10
23.02.2012. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Nevenke Romčević i Marine Jakić, članova veća, u parnici tužioca AA, koga zastupaju AB i AB1, advokat, protiv tuženih BB, BB1 i BB2, koje zastupa BA, advokat, odlučujući o žalbi tuženih izjavljenoj protiv presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P 3322/04 od 25.03.2009. godine, u sednici veća održanoj dana 23.02.2012. godine doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P 3322/04 od 25.03.2009. godine u stavu prvom izreke i odbija se kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca AA kojim je traženo da se utvrdi da je stan aa, vangruntovno etažno vlasništvo na ravne delove pok. PP i tužioca AA, što su tuženi BB, BB1 i BB2, kao testamentalni naslednici pok. PP, bivše iz Beograda, dužni priznati i trpeti da se takvo stanje stvari vlasništva navedenog stana upiše uz njihovu saglasnost u javne knjige kada se za to steknu uslovi, a u suprotnom da ova presuda bude osnov za uknjižbu, te da zaveštanje pok. PP od 26.10.2003. godine kojim je raspolagala sa navedenim stanom nema pravno dejstvo u odnosu na ½ istog.

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tuženih i POTVRĐUJE presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P 3322/04 od 25.03.2009. godine u stavu drugom izreke.

PREINAČUJE SE odluka o troškovima postupka sadržana u stavu trećem izreke i određuje da svaka strana snosi svoje troškove postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P 3322/04 od 25.03.2009. godine stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno da je stan aa, vangruntovno etažno vlasništvo na ravne delove pok. PP i tužioca AA, što su tuženi BB, BB1 i BB2, kao testamentalni naslednici pok. PP, bivše iz Beograda, dužni priznati i trpeti da se ovakvo pravo vlasništva uz njihovu saglasnost upiše u javne knjige, a u suprotnom da ova presuda bude osnov za uknjižbu, te da zaveštanje pok. PP od 26.10.2003. godine kojim je raspolagala sa navedenim stanom nema pravno dejstvo u odnosu na ½ istog. Stavom drugim utvrđeno je da pokretne stvari bliže navedene u izreci predstavljaju posebnu imovinu tužioca, što su tuženi dužni priznati, trpeti i predati tužiocu u posed, kao i da zaveštanje pok. PP nema pravno dejstvo u odnosu na navedene pokretne stvari. Stavom trećim izreke obavezani su tuženi da tužiocu naknade troškove postupka u iznosu od 513.000,00 dinara.

Protiv navedene presude žalbu su blagovremeno izjavili tuženi zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pogrešne primene materijalnog prava i odluke o troškovima postupka.

Apelacioni sud je ispitao pobijanu odluku u smislu čl. 372 ZPP-a ("Službeni glasnik RS" br. 125/04 i 111/09), koji se u ovom slučaju primenjuje na osnovu čl. 506 stav 1 Zakona o parničnom postupku („Sl. Glasnik RS“ br. 72/11) i našao da je žalba delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz čl.361 stav 2 tačka 1, 2, 5, 7 i 9 ZPP na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i sada pok. PP zaključili su brak _. godine. Pre zaključenja braka, 06.09.1988. godine pok. PP je rešenjem preduzeća "AA", u kome je bila zaposlena, dodeljen na korišćenje stan – garsonjera aa1, s tim što je prethodno, 18.04.1988. godine, preduzeću "AA" vratila dvosoban stan u _, na kome je bila nosilac stanarskog prava nakon smrti svojih roditelja. Poslodavac pok. PP, preduzeće "AA", je pribavio pravo raspolaganja na ovom stanu na osnovu ugovora o prodaji stana od 20.05.1988. godine, zaključenim sa preduzećem "AA1" kao prodavcem. Stan je kupljen u izgradnji, a aneksom ugovora od 31.05.1991. godine utvrđena je konačna cena i površina stana, te predviđen rok useljenja 31.05.1991. godine. Izgrađena površina stana bila je za 1,81m² veća od površine koja je pok. PP (kao samcu) pripadala prema pravilniku preduzeća "AA", pa je pok. PP svojim sredstvima platila navedenu razliku od 1,81m² i po tom osnovu joj je priznato lično učešće u izgradnji. Nakon useljenja, pok. PP je kao nosilac stanarskog prava 28.02.1992. godine zaključila ugovor o korišćenju stana, ali tužioca nije prijavila kao člana porodičnog domaćinstva. Tužilac i njegova sada pok. supruga su od zaključenja braka vodili faktički odvojen život. Pok. PP se _. godine uselila u sporni stan, a tužilac se vratio u _, gde se inače nalazio na privremenom radu od 19_. godine, s tim što je povremeno (za vreme praznika i tokom godišnjeg odmora) dolazio u Beograd i tada bi sa pok. PP boravio u stanu u ul. aa. Tužilac je nastavio da boravi u Nemačkoj i nakon 19_. godine, iako je tada ostvario pravo na penziju. Pok. PP je sa nosiocem prava raspolaganja 29.03.1993. godine zaključila ugovor o otkupu stana koji je overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov. br. 4881/93. Među strankama nije sporno da je pok. PP kupoprodajnu cenu stana isplatila delom svojim sredstvima, a delom sredstvima koje je pozajmila od svog brata, AA1, da tužioca nije obavestila o otkupu stana i da prilikom otkupa nije ostvarila pravo na smanjenje otkupne cene po osnovu tužiočevog doprinosa za stambenu izgradnju iz čl. 21 Zakona o stanovanju. Nije sporno i da je tužilac 1992. godine svojim sredstvima u Nemačkoj kupio pokretne stvari da bi njima opremio stan aa, a koje su takođe predmet ovog spora.

Sada pok. PP se teško razbolela 2000.godine, u junu 2001. godine tužilac i pok. PP su prestali da komuniciraju, tužilac je deo svojih stvari odneo iz stana aa a pok. PP je 20_. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu podnela tužbu za razvod braka. Prema pisanoj izjavi sada pok. PP od 12.01.2004. godine, njen i tužiočev brak već duže vreme nije funkcionisao pa su se u 2001. godine konačno dogovorili da se razvedu i od tada nije imala nikakav kontakt sa tužiocem. O teško bolesnoj PP se sve do njene smrti _. godine starala njena sestra. Kako je PP preminula u toku postupka za razvod braka, tuženi su kao pravni sledbenici pok. PP stupili u ovu parnicu. PP je _. godine sačinila pisano zaveštanje pred svedocima i ovim zaveštanjem je raspolagala spornim stanom, kao i pokretnim stvarima u stanu u korist tuženih.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da sporni stan aa predstavlja zajedničku imovinu tužioca i pok. PP, a imajući u vidu da je stan otkupljen za vreme trajanja braka po netržišnim uslovima, u skladu sa odredbama Zakona o stanovanju, dok su pokretne stvari koje se nalaze u stanu posebna imovina tužioca obzirom da su pribavljene isključivo tužiočevim sredstvima.

Po nalaženju Apelacionog suda, ovakav zaključak prvostepenog suda u delu koji se odnosi na sticanje svojine na stanu ne može se prihvatiti. Prema čl. 171 stav 1 Porodičnog zakona (koji se na osnovu čl. 357 istog zakona primenjuje u ovoj parnici) imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu. Pretpostavlja se da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki (čl.180 stav 2 istog zakona). Sledom navedenog, osnovna pretpostavka za sticanje zajedničke imovine supružnika je postojanje zajednice života, rada i privređivanja u braku. Zajednica života je cilj i suština braka, ali se svrha braka može ostvarivati i u situaciji kada supružnici vode faktički odvojen život, ukoliko je takav život posledica njihovog sporazuma. Međutim, brak je istovremeno i ekonomska zajednica u kojoj supružnici rade i privređuju i na ovaj način stiču zajedničku imovinu. Nezavisno od toga da li supružnici faktički žive zajedno ili odvojeno (a odvojen život je najčešće i motivisan ekonomskim interesima), ukoliko su njihovi imovinski interesi odvojeni, te ukoliko svako od supružnika odvojeno stiče i troši dobra i raspolaže na ovaj način stečenom imovinom bez znanja i saglasnosti drugog supružnika, tada ne postoji zajednica rada i privređivanja, pa samim tim ne postoji mogućnost za sticanje zajedničke imovine. U ovom slučaju, u braku tužioca i pok. PP svako od supružnika je odvojeno privređivao i upravljao svojom imovinom. Prema saglasnim izjavama svedoka SS1 do SS6, pok. PP i tužilac nisu imali zajednički novac, pok. PP je imala svoja primanja, tužilac je nije izdržavao a stvari koje su kupovali radi opremanja stana su, u zavisnosti od toga ko ih je platio, smatrali svojom posebnom imovinom. Na ovo upućuje i činjenica da je tužilac sve pokretne stvari koje je kupio u _ (novcem koji je tamo zaradio) smatrao svojom posebnom imovinom, a tuženi u toku postupka to nisu osporili. Prema iskazu samog tužioca, on nije znao kolika su bila primanja pok. PP dok je radila, to ga nije zanimalo pošto je imao svoju zaradu u _, nije znao kada je PP otišla u penziju, niti je znao kada je i kojim sredstvima pok. PP otkupila sporni stan. Istovremeno, prvostepeni sud u obrazloženju pobijane presude navodi da je odvojen život pok. PP i tužioca rezultat njihove volje i saglasnosti, te da stoga ova činjenica nije od uticaja na drugačije presuđenje u pogledu utvrđivanja bračne tekovine tužioca. Međutim, ovakvo stanovište se ne može prihvatiti, obzirom da je, po oceni Apelacionog suda, prvostepeni sud iz činjenica koje je pravilno utvrdio izveo nepravilan zaključak o postojanju zajednice života, rada i privređivanja tužioca i pok. PP kao osnovne pretpostavke za sticanje zajedničke imovine supružnika.

Osnovano se stoga žalbom tuženih osporava tužiočev doprinos u sticanju spornog stana aa. Svojina na stanu nije stečena zajedničkim radom u toku trajanja bračne zajednice, nego pretvaranjem jednog ličnog stvarnog prava (prava zakupa) u drugo stvarno pravo, pravo svojine. Ugovor o otkupu stana zaključuje se pod netržišnim uslovima, jer se otkupna cena stana formira prema elementima propisanim u čl. 20 Zakona o stanovanju i znatno je niža od tržišne cene, a pravo na otkup stana po privilegovanim uslovima pripada nosiocu prava zakupa na neodređeno vreme i licima navedenim u čl. 16 Zakona o stanovanju. Kada je u toku trajanja bračne zajednice supružnik koji je ugovorni nosilac stanarskog prava zaključio ugovor o otkupu stana, pravo na stan ulazi u režim zajedničke imovine supružnika u smislu člana 171 st 1 Porodičnog zakona. Međutim, okolnosti pod kojima je pok. PP stekla svojinu na navedenom stanu nalažu da se stan ne može tretirati kao zajednička imovina, već navedeno pravilo u ovom slučaju trpi izuzetak. Naime, sporni stan dodeljen je na korišćenje pok. PP pre zaključenja braka, tužilac u ugovoru o korišćenju stana nije naveden kao član porodičnog domaćinstva, njegov doprinos nije uticao na otkupnu cenu stana a nesporno je da je pok. PP stan u celosti otkupila svojim sredstvima i da tužilac nije ni imao saznanja o otkupu stana. Činjenica da je pok. PP bila u braku sa tužiocem nije uticala na dodelu stana, njegovu strukturu niti na smanjenje otkupne cene, a nesporno je i da tužilac faktički nije ni živeo sa pok. PP u navedenom stanu, već je u njemu samo povremeno boravio prilikom dolaska iz _. Po oceni ovog suda, osnovano se stoga žalbom ukazuje i da je sud različito tretirao pokretnu i nepokretnu imovinu koja je stečena u braku tužioca i njegove pok. supruge, obzirom da je u toku postupka utvrđeno da su sve pokretne stvari koje su predmet ovog spora tužiočeva posebna imovina i da pok. PP nije imala udeo u njihovom sticanju, bez obzira na to što su i ove pokretne stvari kupljene za vreme trajanja braka. Imajući u vidu da između supružnika u vreme sticanja svojine na spornom stanu nije postojala zajednica života i ekonomska zajednica i da tužilac nije doprineo sticanju spornog stana na bilo koji način, protivno je citiranim odredbama Porodičnog zakona i načelu pravičnosti da samo zbog činjenice da je stan otkupljen po beneficiranim, netržišnim uslovima u toku formalnog trajanja braka tužioca i njegove pok. supruge, tužilac stekne svojinu na ½ idealnog dela stana, zbog čega je u ovom delu prvostepena odluka preinačena odbijanjem tužbenog zahteva.

Okolnost da je prvostepena presuda delimično preinačena uticala je na uspeh stranaka u ovoj parnici. Imajući u vidu ishod drugostepenog postupka, i tužilac i tuženi su po oceni ovog suda delimično uspeli u ovom sporu, pa je primenom čl.161 stav 2 ZPP-a u vezi čl. 149 stav 2 ZPP-a, odluka o troškovima postupka preinačena tako da svaka strana snosi svoje troškove.

Sa iznetih razloga, primenom čl. 380 tačka 3 ZPP-a i 375 ZPP-a odlučeno je kao u stavovima prvom i drugom izreke, a primenom čl.161 stav 2 ZPP-a kao u stavu trećem izreke.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Slađana Nakić Momirović s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić