APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

1.06.2011.

Gž 14911/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 14911/10
Dana 01.06.2011. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija: Marine Govedarica, predsednika veća, Milanke Vukčević i Snežane Nastić, članova veća, u parnici tužilje AA, čiji je punomoćnik AB, advokat, protiv tuženog Privatnog preduzeća "BB", čiji je punomoćnik BA, advokat, radi naknade štete, odlučujući o žalbi tuženog, izjavljenoj protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P.br. 5287/04 od 13.11.2009. godine, u sednici veća održanoj 01.06.2011. doneo je

PRESUDU

ODBIJA SE žalba tuženog kao neosnovana i POTVRĐUJE presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P.br. 5287/04 od 13.11.2009. godine, u stavovima: prvom i trećem izreke.

O b r a z l o ž e nj e

Pobijanom presudom, stavom prvim izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje pa je obavezan tuženi da tužilji na ime naknade nematerijalne štete isplati 162.000,00 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti i 135.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove sve sa zakonskom zateznom kamatom od 13.11.2009. godine do konačne isplate. Stavom drugim odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje u delu kojim je tražila da sud obaveže tuženog da joj na ime naknade nematerijalne štete isplati još 118.000,00 dinara na ime duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti i još 35.000,00 dinara na ime pretrpljenih fizičkih bolvoa sa zakonskom zateznom kamatom. Stavom trećim obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 106.300,00 dinara.

Blagovremeno podnetom žalbom tuženi pobija presudu u stavovima prvom i trećem izreke, iz svih zakonom propisanih razloga iz čl. 360 stav 1 ZPP.

Ispitujući pravilnost ožalbene presude u smislu čl. 372 ZPP, Apelacioni sud je ocenio da žalba nije osnovana.

U provedenom postupku nisu počinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz čl. 361 stav 2 tačka 1, 2, 5, 7 i 9 ZPP na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti.

Izreka presude je jasna i neprotivrečna razlozima datim u obrazloženju, kako u odnosu na činjenične zaključke tako i na primenjene propise. Prvostepena presuda sadrži jasne, potpune i neprotivrečne razloge o činjenica važnim za presuđenje, koje nisu u suprotnosti sa sadržinom izvedenih dokaza i spisa. Stoga, presuda nema nedostataka zbog kojih se ne bi mogla ispitati, pa neosnovano tuženi u žalbi ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz odredbe čl. 361 stav 2 tačka 12 ZPP.

Na osnovu provedenog dokaznog postupka utvrđeno je da je pravnosnažnom presudom Petog opštinskog suda u Beogradu K.br. 1007/03 od 23.03.2004. godine VV oglašen krivim što je 13.01.2003. godine kao učesnik u saobraćaju postupio protivno odredbi čl. 38 Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima jer je upravljajući autobusom marke “Tam” u Beogradu ul. Crnotravska, nakon zaustavljanja na autobuskom stajalištu zatvorio vrata autobusa i otpočeo vožnju a da se prethodni nije uverio da li su svi putnici izašli, odnosno ušli u autobus, te je točkom autobusa prešao tužilji preko levog stopala kojom prilikom je zadobila tešku telesnu povredu u vidu preloma spoljašnjeg gležnja leve potkolenice. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskih veštaka utvrđeni su intenzitet i dužina trajanja fizičkih bolova i duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti tužilje od 10% što se ogleda u ograničenju prilikom obavljanja poslova koji zahtevaju duže stajanje i pešačenje, pridržavanje i podizanje tereta. Tužilja je trpela bolove visokog intenziteta 3 sata nakon povređivanja a naredne 3 nedelje je trpela bolove srednjeg intenziteta, nakon toga je 6 meseci trpela bolove slabog intenziteta. Autobus, kojim je počinjena navedena saobraćajna nezgoda je vlasništvo tuženog koji je poverio upravljanje autobusom VV.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je pravilno zaključio da šteta koju tužilja trpi potiče od opasne stvari čiji je imalac tuženi.

Sve važne činjenice za donošenje odluke o osnovanosti tužbenog zahteva prvostepeni sud je potpuno i pouzdano utvrdio izvedenim dokazima koje je pravilno cenio primenom odredbe čl. 8 ZPP.

Bez značaja su žalbeni navodi kojima se osporava način povređivanja tužilje, posledice povređivanja i visina dosuđene naknade nematerijalne štete. Okolnosti koje se odnose na položaj tela tužilje u odnosu na vrata autobusa u momentu njenog pada, prvostepeni sud je imao u vidu kao i celokupno ponašanje tužilje kada je našao da je i tužilja doprinela nastanku štete i njen doprinos utvrdio na 10% . Što se tiče temperature vazduha i ukazivanja da je na stajalištu bilo neočišćenog snega, isti su bez značaja na obavezu naknade koju ima tuženi jer je nesumnjivo da je šteta koju tužilja trpi posledica opasne stvari čiji je imalac tuženi. Osnov odgovornosti tuženog za naknadu štete tužilji sadržan je u odredbama čl. 173 i 174 Zakona o obligacionim odnosima. Zakonska je pretpostavka da šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću smatra se da potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete. U konkretnom slučaju nesumnjivo je utvrđena uzročno-posledična veza između korišćenja autobusa, čiji je vlasnik tuženi, i nastale štete koju trpi tužilja. Odgovornost tuženog je objektivne prirode s obzirom da je nastala upotrebom autobusa koji, dok je u pokretu, predstavlja opasnu stvar, a kojim je kritičnom prilikom upravljao VV, zaposlen kod tuženog i koji je pravnosnažnom presudom oglašen krivim zbog ponašanja koje je suprotno navedenoj obavezujućoj normi čime je prouzrokovana šteta tužilji.

Rizik od opasne stvari odnosi se na sva svojstva stvari ali i na opasnost koja može nastati prilikom ulaska, odnosno izlaska iz autobusa ako lice kome je povereno upravljanje autobusom nezakonito postupa. U konkretnom slučaju štetni događaj je nezakonitim postupanjem prouzrokovao vozač autobusa VV zbog čega je oglašen krivim za izvršeno krivično delo ugrožavanja javnog saobraćaja. I pored nesumnjivo utvrđene krivice vozača za nastalu štetu koju trpi tužilja i koji je za istu odgovoran u smislu čl. 154 Zakona o obligacionim odnosima, u ovoj vrsti spora tužilja, kao oštećeno lice, ima shodno čl. 414 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima pravo izbora odgovornog lica od kojeg će zahtevati naknadu štete. Kako je tužilja postavila tužbeni zahtev samo u odnosu na tuženog kao vlasnika opasne stvari to je istovremeno opredelila i način provođenja dokaznog postupka primenom pravila o pretpostavljenoj odgovornosti.

Utvrđeno činjenično stanje u konkretnoj pravnoj situaciji opravdava dosuđivanje pravične novčane naknade za tražene vidove nematerijalne štete, u skladu sa odredbom čl. 200 Zakona o obligacionim odnosima imajući u vidu navedene činjenice kao i cilj kome naknada nematerijalne štete služi. Po oceni Apelacionog suda, iznosi koji su ožalbenom presudom dosuđeni tužilji za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti i za pretrpljene fizičke bolove, predstavljaju pravičnu novčanu naknadu ovih vidova nematerijalne štete.

Naime, pravična naknada nematerijalne štete kao oblik otklanjanja štetnih posledica sastoji se u isplati sume novca kao satisfakciji za pretrpljene duševne bolove koje je tužilja trpela, a nesumnjivo trpi i danas, te radi uspostavljanja psihičke i emotivne ravnoteže koja je postojala pre štetnog događaja. Ocenom svih okolnosti konkretnog slučaja, koje su od uticaja na odmeravanje visine pravične novčane naknade za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, pretrpljene fizičke bolove posebno ceneći procenat umanjenja životne aktivnosti i manifestacije ovog umanjenja i intenzitet i dužinu trajanja fizičkih bolova, pravilno prvostepeni sud zaključuje da pravična naknada za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznosi 180.000,00 dinara a pravična novčana naknada za pretrpljene fizičke bolove iznosi 150.000,00 dinara. Navedene novčane iznose je pravilno prvostepeni sud umanjio za doprinos tužilje štetnom događaju (10%), i na taj način tužilji je dosuđena novčana naknada u iznosu od 162.000,00 dinara na ime duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti i 135.000,00 dinara na ime pretrpljenih fizičkih bolova.

Apelacioni sud je imao u vidu i ostale žalbene navode ali je zaključio da nisu od značaja na ocenu dokaza i primenu materijalnog prava i iz tih razloga, shodno čl. 382 stav 1 ZPP ih ne obrazlaže posebno.

Iz navedenih razloga Apelacioni sud je odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu u prvom stavu izreke, primenom odredbe čl. 375 ZPP.

Potvrđena je i odluka o troškovima parničnog postupka sadržana u trećem stavu izreke, primenom odredbe čl. 387 tačka 2 ZPP, jer je zasnovana na pravilnoj primeni odredbi čl. 149 i 150 ZPP, a visina troškova pravilno je obračunata shodno Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Taksenoj tarifi važećim u vreme presuđenja.

Presuda prvostepenog suda u stavu drugom izreke žalbom nije pobijana pa je u tom delu ostala nepromenjena.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Marina Govedarica, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić