APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

13.05.2011.

Gž 14777/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 14777/10
Dana 13.05.2011 . godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Margite Stefanović, predsednika veća, Vesne Mitrović i Dragane Mirosavljević, članova veća, u parnici tužioca AA, koga zastupa punomoćnik AA1, advokat, protiv tuženog Preduzeća "BB", radi naknade štete i zaštite autorskog prava, vrednost predmeta spora 841.000,00 dinara, odlučujući o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu P.br.95/08 od 14.07.2009.godine, koji predmet je u Višem sudu u Beogradu zaveden pod P.br.350/10, u nejavnoj sednici veća održanoj dana 13.05.2011. godine, doneo je

P R E S U D U

POTVRĐUJE SE presuda Okružnog suda u Beogradu P.br.95/08 od 14.07.2009.godine, koji predmet je u Višem sudu u Beogradu zaveden pod P.br.350/10, u delu stava prvog izreke u odnosu na odluku o naknadi neimovinske štete zbog povrede moralnih autorskih prava tužioca i u tom delu žalba tužioca se ODBIJA, kao neosnovana.

Ista presuda se PREINAČUJE u delu stava prvog izreke, u odnosu na isplatu naknade, kao i u stavu drugom izreke, tako što se:

a) OBAVEZUJE tuženi, Preduzeće "BB" sa sedištem u Beogradu, da tužiocu AA isplati, na ime naknade za izradu idejnih rešenja i nadzora izrade modela modne kolekcije za sezonu proleće – leto 2000. od 11 odevnih predmeta iznos od 584.000,00 dinara, kao i na ime naknade za izradu koncepta programa rada, koncepta stvaranja idejnog identiteta i koncepta zaštite idejnog identiteta Etno – kuće "VV" iznos od 42.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 11.03.2005.godine do konačne isplate, u roku od 15 dana po prijemu presude;

b) Za veće traženje kamate, i to na iznos od 584.000,00 dinara za period od 21.06.2004.godine do 10.03.2005.godine, a na iznos od 42.000,00 dinara za period od 18.06.2004.godine do 10.03.2005.godine, tužbeni zahtev ODBIJA, kao neosnovan;

v) OBAVEZUJE tuženi, Preduzeće “JUGOIMPORT – SDPR” sa sedištem u Beogradu, da tužiocu AA iz Beograda isplati, na ime troškova parničnog postupka, iznos od 396.120,00 dinara, u roku od 15 dana po prijemu presude, dok se za veće traženje zahtev za troškove postupka ODBIJA, kao neosnovan.

U preostalom delu stava prvog izreke, u odnosu na tužbeni zahtev da se presuda objavi o trošku tuženog u dva dnevna lista po izboru tužioca, ista presuda se UKIDA.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Okružnog suda u Beogradu P.br. 95/08 od 14.07.2009.godine, stavom prvim izreke, odbija se tužbeni zahtev tužioca AA, kojim je traženo da se obaveže tuženi Preduzeće "BB", da tužiocu isplati: na ime autorske naknade za izradu idejnih rešenja i nadzora izrade modela modne kolekcije za sezonu proleće – leto 2000 od 11 odevnih predmeta iznos od 584.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 21.06.2004.godine pa do isplate; na ime autorske naknade za izradu koncepta programa rada, koncepta stvaranja idejnog identiteta i koncepta zaštite idejnog identiteta Etno kuće "VV" iznos od 42.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 18.06.2004.godine pa do isplate; na ime naknade neimovinske štete zbog povrede moralnih autorskih prava tužioca na naznačenje imena autora kolekcije i prava na suprotstavljanje nedostojnom iskorišćavanju dela iznos od 215.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 21.06.2004.godine, pa do isplate; da se presuda objavi o trošku tuženog u dva dnevna lista po izboru tužioca, kao neosnovan. Stavom drugim izreke obavezuje se tužilac da tuženom, na ime troškova parničnog postupka, isplati iznos od 94.250,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude.

Protiv ove presude blagovremeno je izjavio žalbu tužilac, pobijajući istu u celini, iz svih zakonskih razloga zbog kojih se presuda može pobijati.

Tuženi je podneo odgovor na žalbu.

Apelacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama ovlašćenja iz člana 372. Zakona o parničnom postupku, pa je ocenio da je izjavljena žalba delimično osnovana.

U prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. tačka 1, 2, 5, 7. i 9. Zakona o parničnom postupku, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti. Pobijana presuda nema nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, pa nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz tačke 12. navedenog člana i stava, na koju se u žalbi posebno ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je akademski slikar, koga je februara meseca 2000.godine angažovao tadašnji direktor tuženog GG, za art direktora programa Etno kuće "VV". Tada je dogovoreno da tužilac izradi modnu kolekciju za proleće – leto 2000.godine i da sačini koncept programa rada navedene etno kuće, zašta mu je tadašnji direktor tuženog, na ime materijalnih troškova za dogovoreni posao, isplatio 500,00 DEM. Tužilac je u dogovorenom roku izradio jedanaest odevnih predmeta za tu kolekciju, i to četiri ženska blejzera, pet košulja i dva prsluka, koji su posle prodavani u prodavnici Etno kuće "VV" koja se nalazi u Beogradu, a sačinio je i koncept programa rada navedene etno kuće za 2000.godinu, kao i koncept ostvarenja njenog vizuelnog identiteta i njegove zaštite. Prema nalazu i mišljenju veštaka iz oblasti primenjene umetnosti od 21.06.2004.godine i prema dopuni ovog nalaza od 11.03.2005.godine, tužiočeva modna kolekcija od jedanaest odevnih predmeta predstavlja autorsko delo tužioca i vredi 584.000,00 dinara, a izrađeni koncepti vrede 42.000,00 dinara. Direktor tuženog je, u ime i za račun Etno kuće "VV" postigao sa tužiocem usmeni sporazum da u obliku probnog rada izradi navedene kreacije modne kolekcije za sezonu proleće – leto 2000.godine i koncept rada i stvaranja idejnog identiteta etno kuće "VV", a dogovor je bio da ukoliko zadovolji kriterijume da bude primljen u stalni radni odnos u Preduzeće "VV1". U cilju sačinjavanja plana proizvodnje i finansijskog plana Preduzeća "VV1" tuženi je formirao komisiju, čiji su članovi bili i radnici tuženog i radnici Preduzeća "VV1", a predsednik ove komisije je bio tužilac, što proizlazi iz rešenja tuženog broj 3/1/SR/VK 4981 od 19.04.2000.godine. Inače, tuženi i Preduzeće "VV1" su dva odvojena i samostalna pravna subjekta koja su obavljala zasebne delatnosti, jedan u vojnom, a drugi u civilnom sektoru, s tim što je Preduzeće "VV1" osnovano od strane "DD" i grčkog Preduzeća "ĐĐ", a osnivač "DD" je upravo tuženi. Direktor Preduzeća "VV1" u vreme sačinjavanja sporazuma između tužioca i tadašnjeg direktora tuženog, svedok SS, je znao za usmeni sporazum koji je GG, u ime i za račun Preduzeća "VV1" postigao sa tužiocem. Do realizacije usmenog sporazuma je došlo samo delimično, pošto je tužilac izradio ugovorenu modnu kolekciju i koncept rada Etno kuće "VV", ali nije zasnovao radni odnos u Preduzeću "VV1", jer tadašnji direktor tuženog, svedok GG nije bio zadovoljan kvalitetom izrađenih modela, pa je između tužioca i njega došlo do svađe, zbog čega tužiocu nije isplaćena nikakva naknada za izvršeni rad, niti je zaključen pisani autorski ugovor.

Na ovako pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pogrešno ocenio prigovor nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženog. Ovo zato što je iz iskaza saslušanih svedoka i tužioca očigledno da je GG, kao tadašnji direktor tuženog, u ime i za račun Etno kuće "VV" angažovao tužioca radi izrade modne kolekcije za proleće – leto 2000.godine i sačinjavanja koncepta programa rada ove etno kuće, za šta mu je na ime materijalnih troškova i isplatio 500 DEM. Činjenica da su tuženi i Preduzeće "VV1" dva samostalna, odvojena pravna subjekta, nema uticaja na pasivnu legitimaciju tuženog, jer je njegov tadašnji direktor, nastupajući prema tužiocu sa pozicija direktora tuženog, a ne sa pozicija fizičkog lica, sa tužiocem postigao pomenuti usmeni sporazum. Takođe, iz izvedenih dokaza u prvostepenom postupku proizlazi da su se delatnosti tuženog i Preduzeća "VV1" prožimale, te da je u obavljanju delatnosti Preduzeća "VV1" učestvovao i tuženi, što proizlazi iz činjenice da je formirana zajednička komisija ova dva preduzeća, radi sačinjavanja plana proizvodnje i finansijskog plana Preduzeća "VV1". Zbog toga je neosnovan prigovor nedostatka pasivne legitimacije tuženog u ovoj pravnoj stvari.

Članom 1. Zakona o autorskom i srodnim pravima koji je važio u vreme nastanka spornog odnosa između parničnih stranaka (“Službeni list SRJ” br. 24/98 od 15.05.1998.godine) propisano je da se autorski ugovori zaključuju u pisanoj formi, ako ovim zakonom nije drukčije određeno, a da se na autorski ugovor primenjuju odredbe zakona kojima se uređuju obligacioni odnosi, ako odredbama ovog zakona nije drukčije određeno.

U konkretnom slučaju između parničnih stranaka je zaključen usmeni autorski ugovor, koji proizvodi pravno dejstvo, i to kao ugovor o delu, jer je tužilac dokazao sadržaj ugovora i prava i obaveze ugovornih strana koje iz njega proizlaze, pa se imaju primeniti odredbe Zakona o obligacionim odnosima koji se odnose na ugovor o delu iz člana 600. Zakona o obligacionim odnosima. U smislu člana 607. istog Zakona poslenik je dužan izvršiti delo kako je ugovoreno i po pravilima posla, za određeno vreme, a ako ono nije određeno, onda za vreme koje je razumno potrebno za takve poslove, a naručilac je dužan primiti rad izvršen prema odredbama ugovora i pravilima posla, s tim što se naknada određuje ugovorom, ako nije određena obaveznom tarifom ili kojim drugim obaveznim aktom. Ako naknada nije određena, utvrdiće je sud prema vrednosti rada, prema normalno potrebnom vremenu za takav posao, kao i prema uobičajenoj naknadi za tu vrstu posla, kako je propisano članovima 622. i 623. Zakona o obligacionim odnosima. Imajući u vidu navedene zakonske odredbe, kao i činjenicu da je tuženi pasivno legitimisan u ovoj pravnoj stvari, tužilac osnovano od tuženog traži isplatu naknade za intelektualni rad koji je izvršio, i to u visini koja je utvrđena nalazom i mišljenjem veštaka. Međutim, tužilac nema pravo da od tuženog potražuje naknadu neimovinske štete zbog povrede moralnih autorskih prava tužioca na naznačenje imena autora kolekcije i prava na suprotstavljanje nedostojnom iskorišćavanju dela, s obzirom da sa tuženim nije zaključio pisani autorski ugovor iz koga bi proisteklo i pravo na naknadu nematerijalne štete, koju tužilac potražuje u ovoj pravnoj stvari. S obzirom da je naknada za delo koje je tužilac izvršio utvrđena nalazom i mišljenjem veštaka od 21.06.2004.godine, a dopunom nalaza i mišljenja veštaka od 11.03.2005.godine je navedeno da utvrđeni iznos treba uvećati za 27,27%, kako je tužbeni zahtev i uređen, prema oceni Apelacionog suda tužiocu pripada pravo na zakonsku zateznu kamatu na utvrđene iznose naknade počev od 11.03.2005.godine do konačne isplate, a u smislu članova 277. i 324. Zakona o obligacionim odnosima. Zbog svega navedenog žalba tužioca je morala biti delimično usvojena, a pobijana presuda preinačena u delu stava prvog izreke koji se odnosi na isplatu naknade za izradu modne kolekcije i izradu koncepta rada, stvaranja idejnog identiteta i zaštite idejnog identiteta Etno kuće "VV", dok je žalba tužioca morala biti delimično odbijena i pobijana presuda potvrđena u delu stava prvog izreke koji se odnosi na naknadu nematerijalne štete zbog povrede moralnih autorskih prava tužioca.

U svom podnesku od 06.09.2007.godine tužilac je povukao tužbu u delu kojim je tražio objavljivanje presude o trošku tuženog u dva dnevna lista po izboru tužioca. Međutim, prvostepeni sud je odlučio i o tom delu tužbenog zahteva, čime je prekoračio tužbeni zahtev jer je dosudio više od onoga što je traženo u smislu člana 379. stav 1. Zakona o parničnom postupku, na šta se u žalbi osnovano ukazuje Zato je i u tom delu žalba tužioca morala biti usvojena, a pobijana presuda ukinuta u navedenom delu stava prvog izreke.

Tužilac je u sporu uspeo, troškove postupka je preko svog punomoćnika tražio i opredelio, pa je tuženi dužan da tužiocu isplati troškove postupka, u smislu člana 149. Zakona o parničnom postupku, i to samo one troškove koji su bili potrebni za vođenje ove parnice, u smislu člana 150. istog Zakona. Prema oceni Apelacionog suda, troškovi koji su bili potrebni tužiocu za vođenje ove parnice su za sastav tužbe u iznosu od 7.500,00 dinara, za sastav 10 obrazloženih podnesaka po 7.500,00 dinara, za sastav 5 neobrazloženih podnesaka po 3.750,00 dinara, za pristup na 12 održanih ročišta po 8.500,00 dinara, za pristup na 11 neodržanih ročišta po 4.250,00 dinara, kao i naknada za veštačenje u iznosu od 60.000,00 dinara, i taksa za presudu 35.560,00 dinara, što ukupno iznosi 345.560,00 dinara. Tužilac nije dokazao da je platio taksu za tužbu, a pravo na naplatu takse je zastarelo, pa tužiocu nisu priznati troškovi takse za tužbu. Ostali troškovi nisu bili potrebni tužiocu za vođenje ove parnice, zbog čega je njegov zahtev za veće traženje troškova postupka od dosuđenih, odbijen kao neosnovan. Apelacioni sud je imao u vidu da tužilac nije uspeo u parnici u odnosu na naknadu nematerijalne štete za povredu moralnih autorskih prava, ali smatra da zbog tog dela tužbenog zahteva nisu nastali posebni troškovi, imajući u vidu vrednost tužbenog zahteva u kome je tužilac uspeo, kao i Advokatsku i Taksenu tarifu koja je važila u vreme presuđenja. Tužilac je većim delom uspeo u žalbenom postupku, troškove ovog postupka je tražio i opredelio, pa je tuženi dužan da tužiocu isplati i troškove na ime sastava žalbe u iznosu od 15.000,00 dinara i na ime takse za žalbu u iznosu od 35.560,00 dinara, ukupno 50.560,00 dinara.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci presude, a na osnovu člana 375, člana 380. stav 1. tačka 4, člana 379. stav 1. i člana 161. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija,
Margita Stefanović, s.r.

Tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić