APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

11.04.2011.

Gž 14159/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž. br. 14159/10
Dana 11.04.2011. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Tamare Uzelac Đurović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Vesne Mitrović, članova veća, u parnici tužilaca AA, AA1 i AA1, čiji je punomoćnik AB, advokat, protiv tužene Gradske opštine Obrenovac, iz Obrenovca, koju zastupa Opštinski javni pravobranilac, iz Obrenovca i Javnog preduzeća za izgradnju Obrenovca, iz Obrenovca, radi naknade, odlučujući o žalbama tuženih izjavljenim protiv presude Drugog osnovnog suda u Beogradu ІІІ - 9 P.br. 362/08 od 15.04.2010. godine, u sednici veća održanoj dana 11.04.2011. godine, doneo je

P R E S U D U

І ODBIJA SE kao neosnovana žalba tuženih i POTVRĐUJE presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu ІІІ - 9 P.br. 362/08 od 15.04.2010. godine, Sudska jedinica u Obrenovcu, u stavu prvom izreke.

ІІ UKIDA SE rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu drugom izreke presude Drugog osnovnog suda u Beogradu ІІІ - 9 P.br. 362/08 od 15.04.2010. godine i u tom delu se predmet VRAĆA Drugom osnovnom sudu u Beogradu, Sudskoj jedinici u Obrenovcu, na ponovno postupanje.

O b r a z l o ž e nj e

Pobijanom presudom usvojen je tužbeni zahtev pa su obavezani tuženi Gradska opština Obrenovac i Javno preduzeće za izgradnju Obrenovca da na ime naknade za eksproprisano zemljište kp.br. 2713/1, kp. br. 2713/2, kp. br. 2713/3, kp. br. 2713/4, kp.br. 2713/5 i kp.br. 2713/6 KO Zabrežje isplate tužiocima i to AA iznos od 331.187,00 dinara, AA1, iznos od 331.188,00 dinara i AA2 iznos od 662.375,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na dosuđene iznose počev od 07.10.2009. godine pa do isplate (stav І izreke). Obavezani su tuženi Gradska opština Obrenovac i Javno preduzeće za izgradnju Obrenovca iz Obrenovca da tužiocima na ime troškova parničnog postupka isplate iznos od 476.000,00 dinara.

Protiv navedene presude tuženi su blagovremeno izjavili žalbu iz svih zakonskih razloga predviđenih odredbom člana 360 stav 1 ZPP.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu odredbe člana 372 ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 125/04, sa kasnijim izmenama i dopunama), Apelacioni sud je našao

 da su žalbe tuženih delimično osnovane.

Tužioci su podnošenjem tužbe inicirali parnični postupak u okviru koga je zasnovan procesnopravni odnos koji su procesni subjekti dalje razvijali preduzimanjem konkretnih radnji usmerenih na donošenje odluke o tužbenom zahtevu. U tom procesnom zbivanju prvostepeni sud je pravilno primenjivao one odredbe Zakona o parničnom postupku za čiju primenu su parnične stranke davale povoda svojim radnjama i postupcima. Naime, svaku radnju parnične stranke prvostepeni sud je primio k znanju i o njoj zauzeo pravilan stav sa aspekta odgovarajuće procesnopravne norme. Sa preduzetim radnjama jedne stranke i njihovim pravnim posledicama prvostepeni sud je upoznao suprotnu stranu i time stvorio uslove za nesmetano kretanje i dalji razvoj procesnopravnog odnosa kroz faze parničnog postupka, sve do zaključenja glavne rasprave. Nakon zaključenja glavne rasprave prvostepeni sud je u skladu sa odredbom člana 342 ZPP doneo presudu. Stoga Apelacioni sud nalazi da pobijana presuda nije zahvaćena apsolutno bitnim povredama odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 ZPP, o kojima ovaj sud vodi računa po službenoj dužnosti, kao ni relativno i apsolutno bitnim povredama odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 1 i 2 ZPP na koje tuženi ukazuju u žalbama.

Što se tiče činjeničnog stanja, Apelacioni sud smatra da je i u tom delu ožalbena presuda pravilna i zakonita. Naime, prvostepeni sud je sproveo dokazni postupak i pravilnom ocenom izvedenih dokaza utvrdio činjenično stanje iz koga i po nalaženju ovog suda proizilazi: - da su pravni prethodnici tužioca bili zemljišnoknjižni vlasnici kat.parc. aa/1, aa/2, aa/3, aa/4, aa/5 i kat. Parc. aa/6 K.O. vv, da je rešenjem ( br. 462-4 od 23.02.1993. godine ) organa uprave Opštine Obrenovac utvrđeno da te parcele predstavljaju gradsko građevinsko zemljište, da su po osnovu tog rešenja pravni prethodnici tužilaca zadržali pravo korišćenja na istim, da je preko navedenih parcela sagrađen put i postavljene vodovodne i kanalizacione cevi, da ove parcele formalno nisu eksproprisane od tužilaca i njihovih pravnih prethodnika, da tržišna vrednost zemljišta iznosi 1.324.750,00 dinara i da su tužioci sukorisnici ovih parcela i to AA i AA1 sa po ¼ idealna dela i AA2 sa ½ idealna dela.

Najzad, kada je procesnopravni odnos sazreo za meritorno odlučivanje, prvostepeni sud je na pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo tj. odredbe člana 1, 15 i člana 43-a Zakona o eksproprijaciji RS i zaključio da je zahtev tužilaca osnovan. Sa pravnim zaključkom prvostepenog suda slaže se i ovaj sud, jer su za isti dati razlozi kojima se pravilno objašnjava kako su tužioci stekli pravo na novčanu naknadu i zašto su tuženi dužni da istu plate. U pitanju je tzv. faktička eksproprijacija kod koje se po logici stvari ne traži da je opština formalno eksproprisala zemljište da bi vlasnik ili korisnik oduzetog zemljišta stekao pravo na novčanu naknadu. Odnos faktičke eksproprijacije nastaje kada se na zemljištu grade putevi, infrastrukturni ili drugi objekti od javnog i opšteg interesa, iako ne postoji odluka – rešenje o oduzimanju zemljišta. Dakle, do faktičke eksproprijacije dolazi usled propusta opštine koja dozvoljava izgradnju objekata od javnog interesa na zemljištu koje nije formalno eksproprisano. Takva praksa dovodi do ugrožavanja i povrede subjektivnih građanskih prava fizičkih i pravnih lica na zemljištu i drugim nepokretnostima. Kroz institut faktičke eksproprijacije štite se vlasnici ili korisnici zemljišta u odnosu na opštinu i druge državne organe koji sami ili preko trećih lica (krajnjih korisnika) organizuju izgradnju javnih i drugih dobara na zemljištu koje nije formalno eksproprisano. Upravo iz ovih razloga prvostepeni sud je obavezao tužene da tužiocima plate naknadu za faktički oduzete katastarske parcele. Naime, izgradnjom ulice sa potrebnom komunalnom infrastrukturom promenjen je karakter zemljišta preko koga prelazi ta ulica. Više se ne radi o privatnom dobru, tj. privatnom putu već o javnom dobru o kome vodi računa država preko svojih organa i javnih preduzeća. U isto vreme opština i krajni korisnik snose odgovornost vlasniku ili korisniku zemljišta jer su to njihovo zemljište priveli odgovarajućoj nameni, a da ga prethodno nisu oduzeli. Što se tiče visine dosuđene nadoknade, ovaj sud nalazi da je pravilno prvostepeni sud u skladu sa odredbom člana 43-a Zakona o eksproprijaciji RS zaključio da su tuženi dužni da plate tužiocima ukupan iznos od 1.324.750,00 dinara. Takođe je pravilna prvostepena odluka ukoliko se ista odnosi na dosuđenu zakonsku zateznu kamatu, jer je ista pravilno zasnovana na odredbama člana 277 stav 1 ZOO.

Imajući u vidu navedeno, ovaj sud je u skladu sa ovlašćenjem iz odredbe člana 375 ZPP žalbe tuženih odbio kao neosnovane i potvrdio prvostepenu presudu u stavu І izreke.

Žalbama tuženi napadaju rezultate dokaznog postupka pokušavajući da kroz iznete tvrdnje dovedu u sumnju tačnost zaključaka prvostepenog suda o bitnim činjeničnim pitanjima spornog odnosa. Ovaj sud nema osnova da sumnja u činjenično stanje pobijane presude, jer je prvostepeni sud u obrazloženju svoje odluke dao razloge kojima se na jasan i potpun način objašnjava kako je tekao dokazni postupak, koji su dokazi izvedeni u toku tog postupka i kako su utvrđene činjenice bitne za odlučivanje o zahtevu tužilaca. Stoga je nepotrebno da ovaj sud ponovo navodi i interpretira razloge kojima je prvostepeni sud obrazložio svoje činjenične zaključke. Pošto je činjenično stanje pravilno i potpuno utvrđeno i kako su se među njima stekle činjenice koje zakonodavac pretpostavlja za primenu navedenih odredaba Zakona o eksproprijaciji RS, to su neosnovani i oni navodi žalbe kojima se tvrdi da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je odlučivao o zahtevu tužilaca.

Kada je u pitanju pravilnost i zakonitost rešenja o troškovima parničnog postupka, ovaj sud nalazi da je pravilno prvostepeni sud zaključio da tužiocima treba priznati pravo na naknadu tih troškova; ali prvostepeni sud očigledno nije vodio računa o tome da li su sve radnje preduzete od strane punomoćnika tužilaca bile nužne i potrebne za vođenje ove parnice, zbog čega se rešenje o troškovima parničnog postupka ne može smatrati pravilnim i zakonitim. Naime, kada zakonodavac u odredbi člana 150 stav 1 ZPP propisuje da će sud uzeti u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, tada u toj odredbi treba videti pravnu normu koja definiše pod kojim uslovima se stranci koja je uspela u parničnom postupku može priznati pravo na naknadu troškova tog postupka. U navedenoj pravnoj normi zakonodavac koristi formulaciju „troškovi koji su bili potrebni radi vođenja parnice“, koja je po svojoj sadržini neodređenog karaktera i podrazumeva da sud suštinski ispita procesne radnje povodom kojih je tražena naknada za njihovo izvođenje pa tek nakon toga izvede pravni zaključak da li se za te radnje može priznati pravo na naknadu. Prilikom odlučivanja o troškovima postupka prvostepeni sud se uopšte nije bavio navedenim činjeničnim pitanjima, već je tužiocima priznao pravo za sastav 13 podnesaka. Stoga ovaj sud smatra da je prvostepeni sud propustio da na potpun način utvrdi činjenično stanje potrebno za donošenje pravilne i zakonite odluke o troškovima parničnog postupka, zbog čega je u skladu sa ovlašćenjem iz odredbe člana 387 stav 1 tačka 3 ZPP ukinuo odluku o troškovima parničnog postupka kao u stavu ІІ izreke. U ponovnom postupku prvostepeni sud će prvo utvrditi koje procesne radnje je u ime i za račun tužilaca preduzeo njihov punomoćnik i da li su iste bile nužne i potrebne za vođenje ove parnice. Nakon toga prvostepeni sud će, u skladu sa zahtevom tužilaca, odlučiti o troškovima parničnog postupka tako što će na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje primeniti Advokatsku tarifu koja je važila u momentu zaključenja glavne rasprave kao i pravilo tzv. subjektivne kumulacije ( pošto je na strani tužilaca bilo više lica zastupanih od strane istog advokata ).

Ovaj sud je imao u vidu sve žalbene navode tuženih ali je našao da se istima ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude.

PREDSEDNIK VEĆA - SUDIJA
Tamara Uzelac Đurović, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić