APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

3.12.2010.

Gž 14084/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 14084/10
03.12.2010. godine
B E O G R A D

U I M E N A R O D A

Apelacioni sud u Beogradu, u veću sastavljenom od sudija Spomenke Zarić, predsednika veća, Milice Aksentijević i Melanije Santovac, članova veća, u parnici tužioca AA, čiji je punomoćnik AB, protiv tuženih BB, BB1 i BB2, čiji je zajednički punomoćnik BA, advokat, radi utvrđenja, odlučujući o žalbi tuženih izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Sopotu P.br.242/07 od 22.05.2008. godine, u sednici veća održanoj 03.12.2010.godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, žalba tuženih i POTVRĐUJE presuda Opštinskog suda u Sopotu P.br.242/07 od 22.05.2008.godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Opštinskog suda u Sopotu P.br.242/07 od 22.05.2008. godine stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je utvrđeno da je tužilac po osnovu održaja postao vlasnik na KP aa, njiva u selu, površine od 0,08,20 ha, upisana u ZKUL broj aa1 KO _, što su tuženi dužni da priznaju i omoguće tužiocu prenos prava vlasništva na predmetnoj parceli u roku od 15 dana od pravnosnažnosti presude, a da će u protivnom ova presuda služiti kao isprava podobna za upis prava vlasništva u zemljišnim knjigama odnosno katastru nepokretnosti. Stavom drugim izreke obavezani su tuženi da tužiocu naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 3.900,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema pismenog prepisa presude.

Protiv navedene presude, tuženi su blagovremeno izjavili žalbu zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući prvostepenu presudu u granicama zakonskih ovlašćenja propisanim odredbom člana 372. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 125/04 i 111/09), Apelacioni sud u Beogradu je ocenio da žalba tuženih nije osnovana.

U postupku donošenja prvostepene presude nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka propisane odredbom člana 361. stav 2. Zakona o parničnom postupku, na koje drugostepeni sud u smislu odredbe člana 372. stav 2. istog zakona, pazi po službenoj dužnosti, niti relativne koje bi bile od uticaja na njenu pravilnost i zakonitost. Nisu učinjene ni povrede propisane odredbom člana 361. stav 2. tačka 12. na koje se ukazuje žalbom, jer presuda nema nedostataka zbog kojih se ne bi mogla ispitati, izreka presuda je razumljiva, ne protivureči sama sebi, ni razlozima presude, a razlozi o bitnim činjenicama dati u njoj su jasni i neprotivrečni.

Pravilnom ocenom izvedenih dokaza, prvostepeni sud je pouzdano i u potpunosti utvrdio činjenično stanje relevantno za donošenje odluke u ovoj parnici, i to da je otac tužioca sada pok. PP u toku 1950.godine kupio kat.parc. aa KO _ od svoje rođake, sada pok. PP1, majke tuženih, koja je bila zemljišnoknjižni vlasnik ove parcele. Otac tužioca je odmah isplatio kupoprodajnu cenu u celosti i ušao u posed sporne parcele a potom je ogradio i na taj način proširio kućevno dvorište. Takođe je utvrđeno da se u nesmetanom posedu sporne parcele od 1950.godine, do danas, prethodno nalazio otac tužioca PP, a posle njegove smrti, tužilac. U zemljišnim knjigama je kao zemljišno knjižni vlasnik kat.parcele aa upisana PP1, dok je u posedovnom listu broj _ kao posednik i držalac upisan PP, sada pok. otac tužioca koji se u RGZ-u duži katastarskim prihodom za ovu parcelu. Takođe je utvrđeno da kat.parcela aa čini sastavni deo parcele aa2 koja predstavlja kućevno dvorište.

Na ovako pouzdano i potpuno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo i to odredbu člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa kojom je propisano da savestan držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina. Kako je tužilac u periodu dužem od 20 godina u nesmetanoj državini sporne parcele, jer je tužilac lično, a pre njega njegov otac, počev od 1950.godine do danas, u njenoj nesmetanoj državini, to je pravilan zaključak prvostepenog suda da su se stekli uslovi za sticanje prava svojine na nepokretnosti u smislu napred citiranog člana Zakona. Za svoju odluku prvostepeni sud je dao jasne i dovoljne razloge koje u svemu prihvata i ovaj sud kao pravilne.

Apelacioni sud je cenio navode iz žalbe tuženih da tužilac nije dokazao zakonitost kako svoje, tako ni državine svog oca i da nije pružio pisani dokaz o kupovini sporne parcele od pravnog prethodnika tuženih, ali nalazi da se ovim navodima ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane odluke.

Održaj je vrsta sticanja svojine od nevlasnika, s tim što je za sticanje potreban i određeni protek vremena. Nužan uslov za sticanje prava svojine održajem je savesnost državine, a ne njena zakonitost. Da je zakonitost uslov za sticanje prava svojine održajem, taj institut ne bi ni bio potreban. Nesavesna državina ne može nikada, pa ni protekom vremena da dovede do sticanja prava svojine, ali zakonitost državine je uslov za sticanje svojine samo kod redovnog održaja iz člana 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

U smislu pravila o vanrednom održaju iz člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, na kome je zasnovana odluka suda, savestan je onaj držalac koji opravdano veruje da je vlasnik, a nesmetani posed u trajanju od preko 20 godina dokazuje opravdanost takvog uverenja. Institut održaja se i zasniva na ideji nevršenja prava svojine od strane vlasnika. U prvostepenom postupku je nesumnjivo utvrđeno da je tužilac u neprekidnoj i nesmetanoj državini sporne parcele preko 20 godina, pošto se u vreme potrebno za održaj prema odredbi člana 30. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa uračunava i vreme za koje je tužiočev otac držao nepokretnost kao savestan držalac. Savesna državina se pretpostavlja, pa onaj ko tvrdi drugačije mora to i da dokaže. U prvostepenom postupku tuženi nisu isticali da je tužilac nesavestan držalac, a ni u žalbi ne ističu okolnosti koje bi dovele u sumnju zakonsku pretpostavku o savesnosti tužioca kao držaoca. Održaj je ustanova u opštem interesu, jer se pretvaranjem faktičkog stanja u pravno ostvaruje društvena potreba za izvesnošću u pravnim odnosima.

Pravilna je i odluka prvostepenog suda o naknadi troškova parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredaba članova 149. i 150. Zakona o parničnom postupku, koje troškove čine potrebni izdaci tužioca za vođenje ove parnice, a odmereni su prema važećoj Taksenoj tarifi.

Kako se ni ostalim žalbenim navodima ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane odluke, Apelacioni sud u Beogradu je odbio kao neosnovanu žalbu tuženih i potvrdio prvostepenu presudu primenom odredbe člana 375. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija
Spomenka Zarić, sr.

MŠ

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić