APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

21.09.2011.

Gž 13861/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž. 13861/10
Dana 21. septembra 2011. godine
B E O G R A D

U I M E N A R O D A

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Slavice Srećković, predsednika veća, Vladislave Milićević i Sanje Pejović, članova veća, u parnici tužioca AA, koga zastupa Gojko Đurđević, advokat iz Valjeva, protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde, Uprava za izvršenje zavodskih sankcija KPZ za osuđene maloletnike Valjevo, koju zastupa Republički javni pravobranilac, Odeljenje u Valjevu, radi naknade štete, odlučujući o žalbi tužene izjavljene protiv presude Osnovnog suda u Valjevu P.br. 393/10 od 17. maja 2010. godine, u sednici veća održanoj dana 21. septembra 2011. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Osnovnog suda u Valjevu P.br. 393/10 od 17. maja 2010. godine u stavu prvom izreke, tako što se ODBIJA kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca AA, kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija, da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog izazvanog straha zbog upotrebe vatrenog oružja od strane radnika tuženog, u trci za odbeglim osuđenikom, dana 05.01.2006. godine, u krugu Zdravstvenog centra „VV“ isplati iznos od 500.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17.05.2010. godine pa do konačne isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka.

PREINAČUJE SE rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu drugom izreke presude Osnovnog suda u Valjevu P.br. 393/10 od 17.05.2010. godine, tako što se OBAVEZUJE tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 44.000,00 dinara, u roku od 15 dana po prijemu ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Valjevu P.br. 393/10 od 17.05.2010. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca pa je obavezana tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog izazvanog straha zbog upotrebe vatrenog oružja od strane radnika tužene, u trci za odbeglim osuđenikom, dana 05.01.2006. godine u krugu Zdravstvenog centra „VV“ isplati iznos od 500.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17.05.2010. godine pa do konačne isplate, u roku od 15 dana po prijemu presude. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu isplati troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 113.100,00 dinara, u roku od 15 dana.

Protiv navedene presude, tužena je blagovremeno izjavila žalbu iz svih zakonskih razloga propisanih odredbom čl. 360 ZPP-a.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu čl. 372 ZPP-a, Apelacioni sud u Beogradu je našao da je žalba tužene osnovana.

U prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz čl. 361 st. 2 tačka 1,2,5,7 i 9 ZPP-a, na koje Apelacioni sud u Beogradu, kao drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, a zbog kojih bi se pobijana presuda morala ukinuti.

Prema razlozima pobijane presude, iz izvedenih dokaza je utvrđeno da je tužilac zaposlen kao vozač u hitnoj pomoći „Doma zdravlja“ ZC „VV“ u VV i da je dana 05.01.2006. godine službenim vozilom marke „Fiat“ tipa Ducato došao u Urgentni centar do podstanice za gas da bi napunio bocu sa kiseonikom. Kada je bocu sa kiseonikom stavio u vozilo i kraće vreme se zadržao u razgovoru sa rukovodiocem gasne stanice, za to vreme je osuđenik KPZ VV, GG, koga su radnici KPZ VV dovezli u Urgentni centar na previjanje, iskoristio priliku i pobegao. Dva stražara, radnika KPZ VV su se dala u poteru pucajući za njim iz vatrenog oružja. U tom trenutku tužilac se nalazio u blizini vozila, osuđenik i stražari su protrčali na udaljenosti od 6-7 metara od tužioca ka šumarku udaljenom 20 metara od tužioca u kome je osuđenik ubrzo uhvaćen. Po završenom događaju, pošto je osuđenik uhvaćen, tužilac je seo u vozilo i odvezao ga u stanicu hitne pomoći u „Domu zdravlja“ gde je tek tada, na osnovu traga - rupe u limu na zadnjim vratima vozila, uočio da je u opisanom događaju vozilo pogođeno hicem iz vatrenog oružja radnika KPZ VV, i da je metak prošao kroz plastiku iza sedišta vozača i zaustavio se u zaštitnoj gumi - kederu prozora vozačkih vrata. Tužilac je tek tada shvatio da mu je u kritičnom događaju bio ugrožen život, jer da je bio u vozilu na mestu vozača, bio bi pogođen projektilom iz vatrenog oružja sa neželjenim posledicama, usled čega je doživeo strah jakog intenziteta. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka dr. DD utvrđeno je da u trenutku i neposredno posle kritičnog događaja, nije bilo reakcije tužioca na situaciju zbog nedostatka svesnosti o svim pokazateljima izloženosti opasnosti. Međutim, posle toga, za vreme boravka u dvorištu „Doma zdravlja“ kada je video oštećenja na vozilu i kada je počela diskusija između prisutnih, kod tužioca je počela reakcija sa osećajem intenzivnog straha, odnosno ispoljila se akutna stresna reakcija (F 43.0) u trajanju od jednog dana, a nakon toga se razvio posttraumatski poremećaj (F 43.1) sa predominantnom teškom depresivnom slikom koji je trajao od 15 do 20 dana da bi ovaj posttraumatski stresni poremećaj prerastao u poremećaj prilagođavanja sa produženom depresivnom reakcijom u trajanju od tri meseca. Ovo stanje je dovelo do promene ličnosti posle psihijatrijske bolesti (F 62.1). Međutim, na njegovo sadašnje stanje su uticale još dve okolnosti, a to je nedovoljan farmakološki tretman (tužilac je sam prekinuo uzimanje terapije) i predispozicije ličnosti tužioca za reakciju koja je usledila, zbog čega je ličnost tužioca promenjena za 50% od prethodnog stanja i da je mišljenje veštaka da je krajnji uticaj kritičnog događaja na sadašnju promenu ličnosti tužioca za 20%, odnosno da je uticaj ostalih okolnosti (tužilac prekinuo terapiju pre vremena i predispozicije ličnosti) 30%. Promena ličnosti kod tužioca se sastoji u promeni motivacije, volje, koncentracije, misaonog toka, mogućnosti funkcionisanja u socijalnom okruženju i u pogledu nagonskog života, zbog čega je smanjena funkcionalnost i mogućnost rada tužioca.

Iz utvrđenih činjenica, prvostepeni sud je primenom odredbi čl. 172 i 200 Zakona o obligacionim odnosima odlučio kao u izreci pobijane presude.

Osnovani su žalbeni navodi tužene, da je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo, odredbe čl. 172 i 200 ZOO, nalazeći da je, u konkretnom slučaju, opravdano tužiocu dosuditi naknadu za pretrpljenu štetu.

Naime, imajući u vidu da tužilac tužbeni zahtev prema tuženoj Republici Srbiji zasniva na odredbi čl. 172 ZOO, i odgovornosti pravnog lica za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, pa je u konkretnom slučaju za postojanje odgovornosti tužene Republike Srbije za naknadu štete tužiocu, neophodno da postoji uzročna veza između opisanog ponašanja lica zaposlenih u KPZ VV (upotrebe vatrenog oružja u sprečavanju bekstva osuđenog lica) i nastale nematerijalne štete u vidu straha kod tužioca.

Strah predstavlja intenzivno ili kratkotrajno osećanje napetosti koje nastaje usled predstojeće opasnosti po integritet ličnosti i nastaje u trenucima kada se neko lice nađe suočeno sa smrću. Patološki strah i strah koji nije posledica realne opasnosti, kao i strah koji nije bio u neposrednoj vezi sa štetnim događajem nije pravno relevantan za dosuđivanje naknade nematerijalne štete.

U konkretnom slučaju, u prvostepenom postupku je nesumnjivo utvrđeno da u toku samog štetnog događaja (upotrebe vatrenog oružja od strane radnika KPZ VV u sprečavanju bekstva osuđenog lica) tužilac nije pretrpeo nikakav strah, jer se nije osećao ugroženim na bilo koji način. Tužilac je doživeo strah jakog intenziteta tek naknadno, po završetku događaja, kada je videvši tragove projektila na vozilu pomislio šta je moglo da se desi da se kojim slučajem nalazio u vozilu kritičnom prilikom. Otuda njegov strah nije bio u neposrednoj uzročnoj vezi sa štetnim događajem, već je posledica, pre svega, tužiočeve predstave o tome šta se moglo dogoditi, što je uz njegovu predisponiranost i odluku da prekine uzimanje terapije pre vremena, dovelo do daljih psihičkih poremećaja. Ovakav strah je, kao u konkretnom slučaju, kod tužioca uslovio intenziviranje svojstava ličnosti i daljih psihičkih poremećaja, ali objektivno kod prosečne osobe, takav strah ne bi uzrokovao navedene posledice, već su te posledice ustvari u vezi sa svojstvima ličnosti tužioca, to po nalaženju Apelacionog suda, u konkretnom slučaju nije bilo straha relevantnog za naknadu štete u smislu odredbe čl. 200 ZOO i dosuđivanja tužiocu naknade imajući u vidu sve okolnosti slučaja, kao i da se prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete vodi računa o cilju kome služi ova naknada shodno čl. 200 st. 2 ZOO, to je Apelacioni sud u Beogradu, uvažio žalbu tužene i pobijanu presudu, u stavu prvom izreke preinačio, utoliko što je odbio tužbeni zahtev tužioca i primenom čl. 380 tač. 4 ZPP-a odlučio kao u stavu prvom izreke ove presude.

Istovremeno je, s obzirom na to da je preinačio odluku protiv koje je izjavljen pravni lek, Apelacioni sud odlučio o troškovima celog postupka, shodno odredbi čl. 161 st. 3 ZPP-a, tako što je imajući u vidu čl. 149 i 150 ZPP-a, obavezao tužioca da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka za sastav odgovora na tužbu u iznosu od 6.000,00 dinara, za sastav dva obrazložena podneska u iznosu od po 6.000,00 dinara, za sastav žalbe 12.000,00 dinara i za zastupanje na dve održane rasprave po 7.000,00 dinara, ukupno 44.000,00 dinara, a prema važećoj AT u vreme donošenja pobijane presude i odlučio kao u stavu drugom izreke ove presude.

Predsednik veća-sudija
Slavica Srećković,s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić