APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

2.12.2010.

Gž 13607/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 13607/10
02.12.2010. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Tamare Uzelac Đurović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Sanje Lekić, članova veća, u parnici tužioca "AA", protiv tuženog BB, čiji je punomoćnik BA, advokat iz Beograda, radi naknade štete, odlučujući o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Petog opštinskog suda u Beogradu XV P.br. 3239/03 od 09.03.2007. godine, u sednici veća održanoj dana 02.12.2010. godine, doneo je

P R E S U D U

І ODBIJA SE kao neosnovana žalba tužioca i POTVRĐUJE presuda Petog opštinskog suda u Beogradu XV P.br. 3239/03 od 09.03.2007. godine u stavu prvom izreke.

ІІ PREINAČUJE SE rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu drugom izreke presude Petog opštinskog suda u Beogradu XV P.br. 3239/03 od 09.03.2007. godine tako što SE OBAVEZUJE tužilac da tuženome na ime troškova parničnog postupka isplati 174.600,00 dinara.

O b r a z l o ž e nj e

Pobijanom presudom odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca "AA", kojim je tražio da se obaveže tuženi Dragoljub Ninković da tužiocu na ime naknade štete isplati 473.703 evra sa domicilnom kamatom počev od 04.12.2000.godine pa do isplate ( stav prvi izreke ). Obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 221.400,00 dinara ( stav drugi izreke ).

Protiv navedene presude tužilac je blagovremeno izjavio žalbu iz svih zakonskih razloga propisanih odredbom člana 360 stav 1 ZPP.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu odredbe člana 372 ZPP ( „Službeni glasnik RS“ br. 125/04 ), Apelacioni sud je našao

 da je žalba delimično osnovana.

Povodom zahteva tužioca kojim je tražio da se raspravi i utvrdi odgovornost tuženog za materijalnu štetu koju je tužilac pretrpeo kada je od strane libijskog preduzeća "VV" neovlašćeno realizovan certificirani ček br. 887857/4 koji je glasio na ime tužioca, prvostepeni sud je sproveo dokazni postupak i pravilnom ocenom izvedenih dokaza utvrdio sledeće činjenično stanje: - da su parnične stranke 15.11.2000. godine zaključile ugovor o delu, da se tuženi po osnovu tog ugovora obavezao da u periodu od 15.11.2000. godine do 15.02.2001. godine za potrebe tužioca ispituje libijsko tržište i vrši naplatu potraživanja tužioca, da je direktor tužioca u Libiji bio GG (sa kancelarijom u Tripoliju), da je GG bio ovlašćen da u ime i za račun tužioca naplati čekove izdate od strane libijskih preduzeća na ime tužioca, da je tužilac imao poslovnu jedinicu u gradu Adžedabiju, da su u toj kancelariji radili DD i tuženi, da je tužilac imao račun kod "ĐĐ" u Adžedabiju, da je tužiocu od strane „ŽŽ“ izdat certificirani ček br. 887857/4 na iznos od 221.225,00 libijskih dolara, da je taj ček glasio na ime tužioca, da je DD bila ovlašćena od strane GG da položi ček na račun tužioca u „ĐĐ“ u Adžedabiju, da DD nije uspela da naplati ček njegovim polaganjem na račun tužioca u „ĐĐ“, da je o nemogućnosti realizacije čeka obavešten GG, da je tom prilikom tuženi informisao GG da poznaje lice koje bi moglo pomoći oko realizacije čeka tj. direktora „VV“ firme EE.

Dalje je prvostepeni sud takođe pravilno utvrdio da su se GG i tuženi dogovorili da tuženi ode kod EE i zamoli ga da pomogne oko naplate čeka, da je tuženi 04.12.2000. godine uzeo fasciklu sa čekom i otišao u firmu „VV“, da je u toj firmi našao EE i objasnio mu zbog čega je došao, da je EE obećao tuženom da će mu pomoći ali da mora da sečeka da se raziđe gužva u firmi, da je zbog velike gužve u firmi „VV“ tuženi odlučio da sačeka napolju, da je tom prilikom tuženi ostavio fasciklu sa čekom kod sekretarice firme - koju je poznavao, da se posle pola sata tuženi vratio u firmu „VV“, da je sekretarica te firme obavestila tužioca da je direktor EE uzeo ček i odneo ga na naplatu u „VV“, da je tuženi smatrao da EE ne može zloupotrebiti ček jer je taj dokument glasio na ime strane firme tj. tužioca, da su nakon toga tuženi, GG i DD više puta intervenisali kod EE ali da ih je on uveravao da će sve biti u redu oko naplate čeka, da ih je „VV“ obavestila da je ček realizovan u korist firme „VV“, da je falsifikovan potpis tuženog na ovlašćenju po osnovu koga je „VV“ naplatio ček, da je preduzeće „VV“ preuzelo obavezu na sebe da vrati tužiocu 221.225,00 libijskih dolara, da je u tu svrhu zaključen ugovor o zajmu na navedeni iznos novca i da je preduzeće „VV“ isplatio tužiocu 20.000,00 libijskih dolara.

Odlučujući o odgovornosti tuženog, prvostepeni sud je sagledao njegovo ponašanje kroz konkretne radnje i postupke koje je tuženi preduzeo u cilju naplate čeka. Pri tome je prvostepeni sud tuženog posmatrao kao stranu u obligacionom odnosu koja se ugovorom obavezala da će pomoći u realizaciji potraživanja tužioca prema „ŽŽ“ tj. u naplati čeka izdatog od te ustanove u korist tužioca. Ponašanje tuženog u ostvarivanju prava tužioca prvostepeni sud je uporedio sa ponašanjem i pažnjom dobrog stručnjaka ( propisanog odredbom člana 18 ZOO ) i našao da je tuženi preduzetim radnjama i postupcima iskazao potrebnu pažnju i pokazao poznavanje pravila struke i običaja u vršenju posla koji mu je poveren od tužioca. O ovom zaključku prvostepenog suda bi se moglo raspravljati da je nepažnja tuženog i njegovo neznanje uzrok štetnog događaj. Međutim, iako propust koji je tuženi očigledno napravio kada je ček ostavio u kancelariji preduzeća „VV“ predstavlja jednu od činjenica koja je prethodila štetnom događaju, štetna posledica ne bi nastupila da se kasnije nisu ostvarile druge činjenice. Stoga se u ovakvim i sličnim slučajevima postavlja pitanje koja je od više činjenica uzrok štetnog događaja. Naime, kada se u okviru štetnoga događaja različite činjenice dovode u vezu sa uzrokom štetne posledice, u takvim slučajevima za uzrok štete treba uzeti onu činjenicu koja po redovnom toku stvari prouzrokuje štetu. U ovom slučaju štetu je prouzrokovalo nepoznato lice koje je falsifikovalo potpis tuženog na punomoćju potrebnom za realizaciju čeka i iskoristilo taj lažan dokument za naplatu čeka tužioca. Ima indicija da je falsifikovanje izvršio EE ili neko drugo lice po nalogu preduzeća „VV“ jer je ček neovlašćeno naplaćen u korist tog preduzeća. Ovo stoga što je preduzeće „VV“ prihvatilo odgovornost za nastalu štetu i pristalo da vrati tužiocu iznos od 221.225,00 libijskih dolara; pa se u tom smislu može zaključiti da je preduzeće „VV“ preko svojih zaposlenih ili trećih lica nedozvoljenom radnjom prouzrokovalo štetu tužiocu. Dakle, radnja tuženog sama po sebi nije bila podobna da prouzrokuje štetnu posledicu. Šteta nije nastala zato što je tuženi ostavio ček u preduzeću „VV“ već zato što je falsifikovan potpis tuženog na punomoćju koje je kasnije iskoristilo to preduzeće da ček naplati u svoje ime i za svoj račun. Prvostepeni sud se opravdano nije bavio pitanjima ko je falsifikovao potpis tuženog na punomoćju i da li je tuženi na bilo koji način uzeo učešća u toj radnji jer tužilac svoj zahtev nije zasnovao na tim činjenicama, niti je bilo zakonskog osnova da sud po službenoj dužnosti raspravlja i utvrđuje te činjenice.

Prema tome tuženi se u ovom slučaju nije ponašao kao dobar stručnjak ali zbog toga ne treba da snosi odgovornost tužiocu jer je šteta nastupila kao posledica radnje trećeg lica (falsifikatora), a ne kao posledica radnje tuženoga. Iako je prvostepeni sud dao pogrešne razloge za ožalbenu odluku, ovaj sud nalazi da taj propust nije uticao na pravilnost i zakonitost pobijane presude jer je odluka prvostepenog suda (o neosnovanosti zahteva tužioca) u skladu sa pravilno i potpuno utvrđenim činjeničnim stanjem.

Sa razloga što je našao da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenjeno materijalno pravo kao i da nije počinjena ni jedna od bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 1 i 2 ZPP o kojima ovaj sud vodi računa po službenoj dužnosti, to je Apelacioni sud u skladu sa ovlašćenjem iz odredaba člana 373 stav 1 tačka 2 i na osnovu člana 375 ZPP žalbu tužioca odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu u stavu prvom izreke.

Što se tiče rešenja o troškovima parničnog postupka sadržanog u stavu drugom izreke ožalbene presude, Apelacioni sud nalazi da je prvostepeni su prekoračio granice postavljenog zahteva i tužicu dosudio troškove koje nije tražio. Stoga je ovaj sud u skladu sa ovlašćenjem iz odrebe člana 387 stav 1 tačka 3 ZPP na pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio odredbe člana 149 i 150 ZPP i tužiocu ( u okvirima postavljenog zahteva ) dosudio troškove koje je isti imao za sastav jednog obrazloženog podneska ( 22.500,00 dinara ) i zastupanje na 11 održanih ročišta ( po 23.400,00 dinara ) od strane advokata, a u ukupnom iznosu od 174.600,00 dinara.

Ovaj sud je imao u vidu sve žalbene navode tužioca ali je našao da se njima ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost ožalbene presude.

PREDSEDNIK VEĆA - SUDIJA
Tamara Uzelac Đurović, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić