APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

2.08.2012.

Gž 13452/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 13452/10
Dana 02.08.2012. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Zorane Delibašić, predsednika veća, Milice Aksentijević i Vesne Matković, članova veća, u parnici tužilje AA, čiji su punomoćnici adv.AB i adv. AB1, protiv tuženog BB, čiji je punomoćnik adv.BA, radi utvrđenja, odlučujući o žalbama tužilje i tuženog izjavljenim protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.2776/97 od 17.06.2009. godine, koji predmet je zaveden kod Prvog osnovnog suda u Beogradu pod brojem 69.P.45185/10, u sednici veća održanoj dana 02.08.2012. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, žalba tužilje i POTVRĐUJE presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.2776/97 od 17.06.2009. godine u stavu trećem izreke.

PREINAČUJE SE presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.2776/97 od 17.06.2009. godine u delu stava drugog izreke, alineja 1., tako što se ODBIJA tužbeni zahtev tužilje AA kojim je tražila da se utvrdi da je po osnovu sticanja zajedničkim radom u toku bračne zajednice suvlasnik sa udelom od 24,71% u Društvu "AA" sa sedištem _, matični broj _, koje je upisano kod Agencije za privredne registre BD _, što je tuženi BB dužan priznati i trpeti da tužilja na osnovu ove presude upiše svoje pravo svojine u odgovarajuće registre, kao neosnovan.

UKIDA SE presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.2776/97 od 17.06.2009. godine u preostalom delu stava drugog izreke, alineja 2., kojim je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje i utvrđeno da je tužilja po osnovu sticanja zajedničkim radom u toku bračne zajednice suvlasnik sa 24,71% na stanu aa što je tuženi dužan priznati i trpeti da tužilja svoje pravo svojine upiše u odgovarajuće registre, kao i u stavu četvrtom izreke, i u tom delu predmet se USTUPA na ponovno suđenje Prvom osnovnom sudu u Beogradu, kao nadležnom prvostepenom sudu, kod koga je predmet zaveden pod brojem 69.P.br.45185/10.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.2776/97 od 17.06.2009. godine, stavom prvim izreke, odbijen je prigovor stvarne nenadležnosti tog suda kao neosnovan. Stavom drugim izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje pa je utvrđeno da je tužilja po osnovu sticanja zajedničkim radom u toku bračne zajednice suvlasnik sa 24,71% imovine na kojoj se kao vlasnik vodi tuženi i to na: alineja prva, udelu u Društvu "AA", a alineja druga, na stanu aa, što je tuženi BB dužan priznati i trpeti da tužilja na osnovu ove presude upiše svoje pravo svojine u odgovarajuće registre. Stavom trećim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je po osnovu sticanja zajedničkim radom u toku bračne zajednice suvlasnik na 24,71% stambene aa1, kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 1.233.750,oo dinara.

Protiv navedene presude tužilja i tuženi su blagovremeno izjavili žalbe, iz svih razloga propisanih odredbom čl.360. st.1. Zakona o parničnom postupku, i to tužilja protiv stava 3. izreke, a tuženi protiv stavova 2. i 4. izreke.

Tužilja je odgovorila na žalbu tuženog.

Ispitujući prvostepenu presudu u granicama zakonskih ovlašćenja propisanim odredbom čl.372. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.125/04 i 111/29), koji se primenjuje shodno odredbi čl.506. st.1. ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/2011 od 28.09.2011. godine, koji je stupio na snagu dana 01.02.2012. godine), Apelacioni sud u Beogradu je ocenio da žalba tužilje nije osnovana, a da je žalba tuženog osnovana.

U prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka propisane odredbom čl.361. st.2. ZPP, na koje drugostepeni sud u smislu odredbe čl.372. t.2. istog Zakona pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena ni bitna povreda propisana odredbom čl.361. st.2. tačka 12. ZPP, na koju stranke posebno ukazuju žalbama, s obzirom da je izreka prvostepene presude u delu stava 2. kojim je odlučeno o zahtevu tužilje za utvrđenje prava suvlasništva Društvu "AA" i stavu 3. jasna i razumljiva, ne protivreči sebi ni razlozima datim o svim bitnim činjenicama, koji su jasni i saglasni izvedenim dokazima i rezultatu dokaznog postupka.

U prvostepenom postupku je utvrđeno da su parnične stranke zaključile brak dana 22.09.1968. godine, da je bračna zajednica stranaka faktički trajala do januara meseca 1997. godine, kada se tuženi iselio iz stana aa, te da je brak razveden pravnosnažnom presudom od 27.05.1998. godine. Parnične stranke su dana 20.10.1989. godine zaključile sporazum o podeli zajedničke imovine, koji je sačinjen u advokatskoj kancelariji advokata SS i čl.1. sporazuma konstatovano je da su bračni drugovi saglasno potvrdili da su tokom trajanja višegodišnje bračne zajednice stekli određenu pokretnu i nepokretnu imovinu, te da sporazumom, i pored činjenice da su trenutno u izvandrednim bračnim odnosima, vrše raspored i podelu stečene imovine, a čl.2. sporazuma je konstatovano da su bračni drugovi saglasni da njihovu imovinu na dan zaključenja sporazuma čini trosoban komforan stan aa2, kompletno namešten i opremljen za normalan i izuzetno komforan način života, vikendica aa3, takođe opremljena za normalan boravak i život, sa radionicom, mašinama, opremom i sirovinama, te gotovim proizvodima u radionici, kao i putnički automobil marke „Micubiši“. Članom 3. sporazuma konstatovano je da su ugovorne strane saglasne da stan u Novom Beogradu, u stanju i opremljen na dan zaključenja sporazuma, pripada ugovoraču AA, ukoliko iz bilo kog razloga ili bilo čijom krivicom dođe do prestanka bračne zajednice, a pored toga, i da će tužilji u momentu eventualnog prestanka zajednice života tuženi isplatiti jednokratnu dinarsku protivvrednost iznosa od 50.000,oo DEM, čl.4. da će tuženom pripasti vikendica u aa3, opremljena za normalan boravak i život, sa radionicom, mašinama, opremom i sirovinama, te gotovim proizvodima u radionici, kao i putnički automobil marke „Micubiši“, a čl.6. sporazuma je konstatovano da je strankama sporazum pročitan i protumačen, nakon čega su one u znak njegovog prihvatanja i poštovanja vlastoručno potpisale isti u prisustvu advokata SS. Među parničnim strankama nije sporno da je na stanu aa2 na dan zaključenja sporazuma postojalo stanarsko pravo u korist tuženog BB, koji je u stanu živeo sa suprugom i dve maloletne ćerke, te da je nakon izmene propisa tuženi kao nosilac stanarskog prava otkupio taj stan, koji je po zaključenom sporazumu trebalo da pripadne tužilji, a potom je stan prodat za iznos od 95.000,oo DEM i nakon toga kupljen stan aa, za koji je plaćena kupoprodajna cena u iznosu od 200.000,oo DEM. Tužilja u vreme zasnivanja braka sa tuženim 1968. godine nije imala posebnu imovinu, do zasnivanja radnog odnosa 19.02.1976. godine bila je na školovanju i starala se o zajedničkoj deci i porodičnom domaćinstvu, a od 1976. godine bila je zaposlena, stim što je od 1987. do 1989. godine radila u zanatskoj radnji "BB", u periodu od 1990. do 1992. godine u privatnom preduzeću "BB1", 1991. godine tužilja je osnovala privatno preduzeće za proizvodnju, unutrašnju i spoljnu trgovinu "BB2", a od 1992. godine i zaposlena u preduzeću "AA". Tuženi je u toku trajanja bračne zajednice stranaka bio u radnom odnosu i to najpre u preduzeću "VV", zatim u preduzeću "VV1", preduzećima "VV2" i "VV3", a dana 03.06.1986. godine tuženi je osnovao metalostrugarsku radnju "BB" koja je poslovala do 26.12.1989. godine, a 01.02.1991. godine osnovao je radnju "VV4", koja je poslovala do 31.01.1998. godine, i tu delatnost je tuženi obavljao iz radnog odnosa. Tuženi je dana 27.12.1989. godine osnovao preduzeće "BB1" koje je 07.02.1992. godine promenilo naziv u privatno Preduzeće "AA", koje je 1998. godine registrovano kao društvo sa ograničenom odgovornošću, a u kome tuženi i danas radi. U vreme zasnivanja braka tuženi je posedovao posebnu imovinu, s obzirom da je bio u radnom odnosu. U toku trajanja bračne zajednice stranaka tužilja je u periodu kada je radila u preduzeću „AA“, kao kreditor, sa preduzećem, zaključila ugovor o kreditu, po osnovu koga je dala iznos od 1.659.000 japanskih jena, radi nabavke vozila marke „Honda“. Na osnovu nalaza i mišljenja komisije sudskih veštaka, pri čemu je sud prihvatio drugu varijantu nalaza u kojoj je određen doprinos sticanja stranaka za period od dana zaključenja sporazuma o podeli zajedničke imovine do dana prestanka zajednice života 31.12.1996. godine, utvrđeno je da je doprinos tužilje u sticanju zajedničke imovine prihodima ostvarenim po osnovu rada, ali i staranjem o porodičnom domaćinstvu i zajedničkoj deci iznosi 25%, a da doprinos tuženog u istom periodu u sticanju zajedničke imovine iznosi 75%.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je pravilno odlučio stavom 3. izreke pobijane presude kada je odbio tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je po osnovu sticanja zajedničkim radom u toku trajanja bračne zajednice sa tuženim suvlasnik na aa1, pravilno zaključivši da je navedena nepokretnost po osnovu sporazuma o podeli zajedničke imovine koji su stranke zaključile 1989. godine, pripala u vlasništvo tuženom, te kako je sporazum koji su stranke zaključile punovažan, to je tuženi postao isključivi vlasnik ove nepokretnosti, pa je zahtev tužilje za utvrđenje prava suvlasništva na istoj nepokretnosti neosnovan. Naime, sporazum o deobi zajednički stečene imovine u braku predstavlja punovažan ugovor o deobi imovine u smislu odredbe čl.179. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br.18/2005 od 24.03.2005. godine, sa početkom primene od 01.07.2005. godine), koji zakon se u konkretnom slučaju primenjuje u smislu odredbe čl.357. tog Zakona, a deoba se u smislu odredbe čl.178. istog Zakona može vršiti za vreme trajanja braka i posle njegovog prestanka, te kako nije utvrđeno da je pravno dejstvo ovog sporazuma prestalo, to se ima smatrati da su stranke podelile svoju zajednički stečenu imovinu na način predviđen sporazumom.

Cenjeni su navodi žalbe tužilje kojima ukazuje da je prvostepeni sud propustio da ceni i činjenice da su parnične stranke nastavile da žive u bračnoj zajednici do januara 1997. godine, te da je tek tada nastupio uslov, prestanak bračne zajednice, čijim nastankom su pravna dejstva sporazuma trebala da nastupe, a da je u momentu nastupanja ugovorenog uslova predmet u preteženom delu sporazuma – ugovora više nije postojao, zbog čega je izvršenje obaveza iz sporazuma postalo nemoguće, ali su ovi navodi bez uticaja na donošenje drugačije odluke drugostepenog suda po žalbi tužilje. Ovo stoga što je prvostepeni sud pravilno ocenio da je sporazum o deobi zajedničke imovine koji su parnične stranke zaključile punovažan i proizvodi pravno dejstvo, a tuženi je po osnovu tog sporazuma postao isključivi vlasnik nepokretnosti u _, koja je kao predmet sporazuma postojala i u momentu prestanka bračne zajednice stranaka, dok je stan koji je prema sporazumu pripao tužilji, nakon otkupa prodat, a novac dobijen od njegove prodaje upotrebljen je za kupovinu stana aa, na koji način su stranke izmenile sporazum u tom delu, a tužilja na tom stanu traži utvrđenje prava suvlasništva u ovoj parnici. Ne može se smatrati da je sporazum stranaka o deobi zajedničke imovine zaključen pod odložnim uslovom (odredba čl.74. st.1. i st.2. Zakona o obligacionim odnosima), koji bi predstavljao prestanak bračne zajednice stranaka, s obzirom da u konkretnom slučaju postojanje takvog uslova ne proizlazi iz sadržine sporazuma, a prema odredbi čl.178. Porodičnog zakona deoba zajedničke imovine može se vršiti za vreme trajanja braka (što su stranke sporazumom učinile) i posle njegovog prestanka.

Kako se navodima žalbe tužilje ne dovodi u sumnju pravilnost prvostepene presude u ovom delu, to ju je Apelacioni sud primenom odredaba čl.373. st.1. tačka 2. i 375. ZPP potvrdio u stavu 3. izreke i odlučio kao u stavu 1. izreke ove presude.

Prvostepeni sud nije pravilno primenio materijalno pravo, na čiju pravilnu primenu drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti u smislu odredbe čl.372. st.2. ZPP, kada je delom stava 2. izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje i utvrdio da je tužilja po osnovu sticanja u braku sa tuženim suvlasnik na 24,71% udela u Društvu "AA" sa sedištem u _, _, što je tuženi dužan priznati i trpeti da tužilja na osnovu presude upiše svoje pravo svojine u odgovarajuće registre, a na koji nedostatak i tuženi osnovano ukazuje u žalbi. Naime, Preduzeće za industrijsku proizvodnju "AA" koje je nastalo promenom naziva firme, sedišta i dopunom delatnosti Privatnog preduzeća za proizvodnju, unutrašnju i spoljnu trovinu "BB1", prvobitno je osnovano kao preduzeće sa potpunom odgovornošću, zatim preregistrovano i iz statusa potpune odgovornosti transformisano u društvo sa ograničenom odgovornošću i kao društvo je osnovano odlukom o osnivanju tuženog kao fizičkog lica, čija imovina je kao osnivača odvojena od imovine društva, a prilikom osnivanja i preregistracije preduzeća nije postojao dogovor između parničnih stranaka o osnivanju društva, niti je tužilja bila učesnik i potpisnik odluke o osnivanju, a takođe, u društvo nije unela zakonom propisani ulog, te stoga po osnovu sticanja u braku ne može steći vlasništvo i upravljačka prava na jednočlanom društvu sa ograničenom odgovornošću. Ovo iz razloga što takva prava i obaveze pripadaju samo njegovom osnivaču, a status osnivača supružnik ne može steći preko uloga unetog u društvo iz zajedničke imovine, pri čemu zajednička imovina supružnika postaje svojina društva od trenutka unošenja u društvo, čime se na njoj isključuju vlasnička prava kako ulagača tako i njegovog supružnika. Iz navedenih razloga tužilja bi prema tuženom, kao ulagaču imovine za koju tvrdi da je zajednička i da je uneta u društvo kao osnivački ulog, mogla imati samo obligacionopravni zahtev u visini koja odgovara njenom doprinosu u sticanju uloženih sredstava. Ovo stoga što su upisom osnivača preduzeća u registar privrednih subjekata realizovana pravna dejstva osnivačkog akta po kome je izvršen unos imovine kao osnivačkog uloga preduzeća, a koja se u smislu odredbe čl.5. Zakona o preduzećima manifestuju u sticanju pravnog subjektiviteta novoosnovanog preduzeća, a u smislu odredbe čl.50. istog Zakona u sticanju vlasničkih prava tog preduzeća na unetom osnivačkom ulogu, čime je osnivanjem preduzeća po sili zakona izvršeno konstituisanje njegovih vlasničkih prava na osnivačkom ulogu koji je uneo tuženi, pa tužilji pripada pravo da po osnovu sticanja u braku i svog udela u eventualnom sticanju imovine unete kao osnivački ulog u novoosnovano preduzeće, zahteva samo novčanu protivvrednost od tuženog, koji je njome neovlašćeno raspolagao, a ne i sticanje suvlasničkih i upravljačkih prava u preduzeću u čijem osnivanju nije učestvovala.

Stoga, u konkretnom slučaju, nije bilo mesta primeni odredaba Zakona o braku i porodičnim odnosima na koje se prvostepeni sud nepravilno pozvao.

Iz navedenih razloga, Apelacioni sud u Beogradu je primenom odredaba čl.373. st.1. tačka 5. i 380. tačka 4. ZPP u ovom delu stava 2. izreke prvostepenu presudu preinačio i odlučio kao u stavu 2. izreke ove presude.

Ne može se smatrati da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo ni kada je delom stava 2. izreke, alineja 2., delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje i utvrdio da je tužilja po osnovu sticanja u braku sa tuženim suvlasnik 24,71% stana aa, zbog čega se ni bitne činjenice za pravilnu primenu odredbe čl.180. Porodičnog zakona ne mogu smatrati pravilno i pouzdano utvrđenim. Navedeni nedostatak predstavlja posledicu propusta da se prilikom izvođenja dokaza veštačenjem o okolnosti visine doprinosa parničnih stranaka u sticanju spornog stana, uračunaju svi prihodi parničnih stranaka i rashodi koje su imali za vreme trajanja bračne zajednice od zaključenja sporazuma stranaka o deobi imovine 20.10.1989. godine, do faktičkog prekida bračne zajednice dana 31.12.1996. godine, kao i vrednost stana koji je prema sporazumu pripao tužilji. Ovo stoga što je u nalazu i mišljenju komisije sudskih veštaka navedeno da je u odnosu na ostvarene dobiti u privatnim preduzećima, učešće tužilje i tuženog opredeljeno na nivou učešća po osnovu ostvarenog doprinosa (zarade), a ne na osnovu svih ostvarenih prihoda, imajući u vidu da je tuženi kao osnivač preduzeća, pored zarade ostvarivao i druge prihode od preduzeća, koji nisu uračunati prilikom utvrđivanja visine doprinosa stranaka, na koji nedostatak tuženi osnovano ukazuju u žalbi, a takođe, ni rashodi koje su stranke imale u tom periodu trajanja bračne zajednice. Usled navedenih nedostataka, ne može se smatrati pouzdano utvrđenom bitna činjenica, visina doprinosa parničnih stranaka u sticanju sporne nepokretnosti koja predstavlja njihovu zajedničku imovinu. Takođe, prvostepeni sud je obrazlažući svoju odluku naveo da je na osnovu nalaza i mišljenja komisije veštaka utvrdio da je u periodu od zaključenja sporazuma o podeli zajedničke imovine do dana prestanka zajednice života doprinos tužilje u sticanju zajedničke imovine 25%, ali je odlučujući u granicama postavljenog tužbenog zahteva tužbeni zahtev usvojio u visini od 24,71%, te da je prihvatio drugu varijantu nalaza, navodeći da je to period od dana zaključenja sporazuma o podeli zajedničke imovine do dana prestanka zajednice života, dok je na osnovu nalaza i mišljenja komisije sudskih veštaka od 24.03.2006. godine i dopunskog nalaza od 14.06.2006. godine utvrđeno da u periodu od 22.09.1968. godine, kada su parnične stranke zaključile brak, do 31.12.1996. godine, kada je prestala faktička bračna zajednica stranaka, doprinos tužilje iznosi 25,44%, zaokruženo 25%, a tuženog 74,56%, zaokruženo 75%, što je označeno u konačnom zaključku komisije veštaka kao broj 1, zbog čega se ove bitne činjenice, period sticanja i visina doprinosa stranaka u sticanju, ne mogu smatrati pravilno utvrđenim.

Kako se zbog navedenih nedostataka prvostepena presuda u ovom delu ne može smatrati pravilnom i zakonitom, to je morala biti ukinuta.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će otkloniti nedostatke na koje mu je ukazano ovim rešenjem, izvođenjem dokaza koje parnične stranke imaju pravo i dužnost da predlože, pouzdano će utvrditi sve bitne činjenice od kojih zavisi pravilna primena materijalnog prava i ponovno odlučiti o delu tužbenog zahteva tužilje kojim je tražila utvrđenje prava suvlasništva na stanu aa, pri čemu će imati u vidu i da je sporazumom o deobi zajedničke imovine tužilji pripao stan aa2, što je prvostepeni sud u pobijanoj presudi cenio, ali u doprinos tužilje sticanju prava vlasništva na spornom stanu nije uračunata i vrednost tog stana, kao i svi prihodi i rashodi stranaka do faktičkog prekida bračne zajednice, a za svoju odluku daće jasne i dovoljne razloge.

Ukinuta je i odluka o naknadi troškova parničnog postupka, sadržana u stavu 4. izreke pobijane presude, u smislu odredbe čl.161. st.3. ZPP, jer zavisi od ishoda spora.

Iz navedenih razloga, Apelacioni sud u Beogradu je primenom odredaba čl.373. st.1. tačka 3. i 377. st.2. ZPP prvostepenu presudu u ovom delu ukinuo i odlučio kao u stavu 3. izreke ove presude.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Zorana Delibašić, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić