APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

19.10.2011.

Gž 13435/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž.br. 13435/10
Dana 19. oktobra 2011. godine
B E O G R A D

U I M E N A R O D A

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Slavice Srećković, predsednika veća, Vladislave Milićević i Sanje Pejović, članova veća, u parnici tužilje AA, koju zastupa AB, advokat, protiv tuženog Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje-Filijala za grad Beograd, ul. Nemanjina br. 30, radi naknade troškova nabavke kuka, odlučujući o žalbi tužilje izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br. 12407/10 od 12. marta 2010. godine, u sednici veća održanoj dana 19. oktobra 2011. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br. 12407/10 od 12. marta 2010. godine, tako što se OBAVEZUJE tuženi Republički zavod za zdravstveno osiguranje – Filijala za grad Beograd da tužilji AA na ime nabavke protetičkih pomagala isplati iznos od 494.637,60 dinara sa zakonskom zateznom kamatom i to na iznos od 247.318,80 dinara počev od 20.02.2006. godine pa do isplate, i na iznos od 247.318,80 dinara počev od 11.05.2006. godine pa do isplate, kao i da na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 101.300,00 dinara, sve u roku od 15 dana od dana dostavljanja prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br. 12407/10 od 12. marta 2010. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se tuženi obaveže da tužilji na ime nabavke protetičkih pomagala isplati iznos od 494.637,60 dinara, sa kamatom po stopi određenoj Zakonom o visini stope zatezne kamate i to na iznos od 247.318,80 dinara počev od 20.02.2006. godine pa do isplate i na iznos od 247.318,80 dinara počev od 11.05.2006. godine pa do isplate, u roku od 15 dana. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužilje za naknadu troškova parničnog postupka.

Protiv navedene presude, tužilja je blagovremeno izjavila žalbu zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na žalbu po proteku roka iz čl. 366 ZPP-a.

Ispitujući pravilnost prvostepene presude u smislu odredbe čl. 372 ZPP-a, Apelacioni sud je našao da je žalba tužilje osnovana.

U sprovedenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz čl. 361 st. 2 ZPP-a, na koje Apelacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku tužilja je osiguranik tuženog, i zbog višegodišnjih bolova u kukovima zbog coharthrosis bil m 16.0 dana 11.07.2005. godine na Institutu za ortopedsko-hirurške bolesti Banjica, stavljena je na listu čekanja za ugradnju bez cementne endoproteze oba kuka, najpre levog, sa 62 boda, da je iz navedenog Instituta tužilja dobila poziv da se javi na operaciju dana 06.12.2005. godine, kada se nalazila van Beograda i zahtevala da se operacija odloži, što je odbijeno i tužilja je skinuta sa liste čekanja, a kako je trpela velike bolove, odlučila je da sama snosi troškove ugradnje veštačkih kukova, umesto da sačeka da ponovo dođe na red za operaciju po listi čekanja koja je u to vreme trajala od šest meseci do godinu dana. Tužilja je svojim sredstvima platila i levu i desnu bezcementnu protezu kuka, svaku po 247.318,80 dinara. Operacija levog kuka je obavljena 06.03.2006. godine, a desnog kuka 18.05.2006. godine. Tužilja se obratila tuženom sa zahtevom za naknadu ovih troškova, pa je konačnim rešenjem tuženog od 31.05.2007. godine odbijen zahtev tužilje, jer su prvostepena i drugostepena lekarska komisija tuženog, ocenile je da se kod tužilje nije radilo o hitnoj intervenciji, a tužilja je na lični zahtev operisana mimo liste čekanja. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ortopedsko-traumatološke struke je utvrđeno da su operacije ugradnje veštačkih kukova kod tužilje sa medicinskog stanovišta bile neophodne, jer predstavljaju jedini uspešan vid lečenja, ali u trenutku kada su obavljene nisu bile hitne, jer tužilji nije bio ugrožen život, osim što je trpela bolove.

Na osnovu pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pogrešno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo i to odredbe čl. 9A i 9B Pravilnika o uslovima i načinu ostvarivanja prava iz zdravstvenog osiguranja („Službeni glasnik Republike Srbije“ br. 44/99 sa izmenama i dopunama), kada je odbio zahtev tužilje za naknadu troškova nabavke dve bezcementne proteze kuka i odlučio kao u izreci ožalbene presude.

Naime, odredbom čl. 34 st. 1 tač. 7 Zakona o zdravstvenom osiguranju („Službeni glasnik Republike Srbije“ br. 107/05) propisano je da pravo na zdravstvenu zaštitu koje se obezbeđuje obaveznim zdravstvenim osiguranjem iz čl. 33 tog zakona, obuhvata između ostalog proteze, ortoze i druga pomagala za kretanje, stajanje i sedenje.

Odredbom čl. 218 Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ko za drugog učini kakav izdatak ili nešto drugo što je ovaj po zakonu bio dužan učiniti, ima pravo zahtevati naknadu od njega.

Kod iznetog, a imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, da je tužilja osiguranik tuženog koja je dana 11.07.2005. godine stavljena na listu čekanja za ugradnju bezcementnih proteza kuka, a zbog višegodišnjih bolova uzrokovanih oboljenjem čije je uspešno lečenje moguće jedino operativnim putem, ugradnjom navedenih proteza, te da se shodno odredbi čl. 34 st. 1 tač. 7 Zakona o zdravstvenom osiguranju, obaveznim zdravstvenim osiguranjem iz čl. 33 tog zakona obezbeđuje zdravstvena zaštita koja obuhvata proteze, ortopedska i druga pomagala za kretanje, stajanje i sedenje, pogrešno je prvostepeni sud našao da tužilji kao zdravstvenom osiguraniku ne pripada pravo na zdravstvenu zaštitu. Ovo iz razloga što shodno odredbi čl. 34 Zakona o zdravstvenom osiguranju, te odredbama čl. 9A i 9B Pravilnika o uslovima i načinu ostvarivanja prava iz zdravstvenog osiguranja („Službeni glasnik Republike Srbije“ br. 44/99 sa izmenama i dopunama), predviđeno je da tuženi bliže uređuje obim i sadržinu zdravstvene zaštite iz čl. 33 Zakona o zdravstvenom osiguranju, ali to ne znači da tuženi podzakonskim aktima može ograničiti, odnosno umanjiti prava koja su obezbeđena tužilji kao osiguraniku, među kojima je i pravo na ugradnju proteza kuka, pa kako su operacije bile neopohodne i nužne tj. medicinski opravdane, to su te okolnosti jedine relevantne za ostvarivanje prava tužilje koja joj pripadaju kao osiguraniku tuženog. U tom smislu, okolnosti kao što su hitnost, prioritet i slično, kao posebni uslovi predviđeni aktima tuženog, u suštini ne mogu uticati na samo pravo koje tužilji po Zakonu o zdravstvenom osiguranju pripada, a Pravilnik koji reguliše listu čekanja osiguranika, ne može imati jaču pravnu snagu u odnosu na zakon. U tom smislu okolnost što je tužilja samo ubrzala obavljanje neophodne operacije, tako što je sama snosila troškove nabavke proteza umesto da sačeka listu čekanja, ne znači da je tužilja izgubila pravo da ostvaruje svoje pravo na zdravstvenu zaštitu u skladu sa odredbom čl. 33 i 34 st. 1 tač. 7 Zakona o zdravstvenom osiguranju, tj. da izgubi pravo na refundaciju troškova nabavke proteza kao osiguranik tuženog, niti pravo na povraćaj datog u smislu odredbe čl. 218 ZOO, zbog čega je Apelacioni sud u Beogradu preinačio pobijanu presudu i usvojio tužbeni zahtev tužilje i odlučio kao u izreci ove presude, a na osnovu čl. 380 tač. 4 ZPP.

Imajući u vidu da je tužilja uspela u sporu, tuženi je obavezan da tužilji shodno odredbama čl. 149 i 150 ZPP-a, naknadi troškove parničnog postupka za sastav tužbe i dva obrazložena podneska po 6.000,00 dinara, za zastupanje od strane advokata na četiri održane rasprave po 7.000,00 dinara i tri odložene rasprave po 3.500,00 dinara, troškova veštačenja u iznosu od 12.000,00 dinara i takse na tužbu i takse na odluku po 16.400,00 dinara, ukupno 101.300,00 dinara, a sve prema opredeljenom zahtevu za naknadu troškova parničnog postupka i AT i TT, zbog čega je Apelacioni sud takođe preinačio i rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu drugom izreke pobijane presude i odlučio kao u izreci ove presude, a na osnovu odredbe čl. 387 tač. 3 ZPP-a.

Iz navedenih razloga Apelacioni sud u Beogradu je odlučio kao u izreci ove presude, primenom čl. 380 tač. 4 i 387 tač. 3 ZPP-a.

Predsednik veća-sudija
Slavica Srećković, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić