APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

12.01.2012.

Gž 12959/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 12959/10
12.01.2012. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Slađane Nakić-Momirović, predsednika veća, Nevenke Romčević i Marine Jakić, članova veća, u parnici tužioca AA, koga zastupa BA, advokat, protiv tuženog BB, koga zastupa BA, advokat, radi utvrđenja, odlučujući o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Drugog osnovnog suda u Beogradu – Sudska jedinica u Sopotu P 22/09 od 16.04.2010. godine, u sednici veća održanoj dana 12.01.2012. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tužioca i POTVRĐUJE presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu – Sudska jedinica u Sopotu P 22/09 od 16.04.2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu – Sudska jedinica u Sopotu P 22/09 od 16.04.2010. godine, stavom prvim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je tužilac po osnovu održaja vlasnik dela k.p. aa njiva u površini od 1,01,35 ha KO pp, koji se deo na terenu opredeljuje tako što polazi od tromeđe k.p. aa1 put, k.p. aa2 i k.p. aa3 i ide u dužini od oko 42,50 m, kroz k.p. aa3 gde izlazi na udaljenosti od 5 metara do četvoromeđe od k.p. aa4, k.p. aa5, k.p. aa2 i k.p. aa3, na katastarskoj granici k.p. aa3 i k.p. aa5 u površini od oko 0,00,50 ha, što je tuženi dužan priznati i omogućiti tužiocu upis prava svojine na navedenom delu u katastru nepokretnosti. Stavom drugim izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 27.650,00 dinara.

Protiv navedene presude žalbu je blagovremeno izjavio tužilac zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na žalbu.

Apelacioni sud je ispitao pobijanu odluku u smislu čl. 372 ZPP i nalazi da je žalba nije osnovana.

U sprovedenom postupku nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz čl. 361 stav 2 tačka 1, 2, 5, 7 i 9 ZPP, na koje Apelacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Pravilnom ocenom izvedenih dokaza prvostepeni sud je utvrdio da je tužilac vlasnik parcele aa2 KO pp, a tuženi vlasnik parcele aa3 KO pp. Poravnanjem P 185/61 od 11.09.1961. godine, zaključenim pred Sreskim sudom u Sopotu, DD, deda tuženog, se obavezao da kao vlasnik poslužnih parcela k.p. aa i drugih u KO pp dozvoli VV vlasniku povlasnih parcela k.p. aa6 i aa7 KO pp, pravo službenosti kolskog puta preko navedenih poslužnih parcela na južnoj strani svojih poslužnih parcela do međe sa k.p. aa i aa2 KO pp u širini od 3 metra, stim što će se navedena službenost upisati u zemljišne knjige i da predmetni službeni put neće orati niti na drugi način uznemiravati VV. Uviđajem suda na licu mesta konstatovano je da se prethodno ulazi na zemljani put koji se nesporno nalazi u faktičkoj državini tuženog i sastavni je deo njegove parcele, a uz zemljani put se nalazi vrzina koja predstavlja faktičku među parcela stranaka. Dalje je konstatovano da faktička međa u vidu vrzine je visine 1,5 metar i širine oko 2-3 metra. Postoji nagib terena koji se kreće počev od parcele tuženog pa naniže ka parceli tužioca. Vrzina se sastoji od gloga i niskog šiblja, radi se o samoniklom šiblju. Tužilac je koristio svoju parcelu do šiblja, a tuženi svoju parcelu do puta, a put se nalazi na parceli tuženog. Preko parcele tuženog do vrzine i međe sa parcelom tužioca prolazi službeni zemljani put koji koristi VV. Predmetna vrzina je postojala između parcela stranaka prvobitno na međi, potom se širila. Tužilac je vrzinu kresao do svoje parcele, a VV kao korisnik puta je kresao vrzinu do zemljanog puta koji prolazi preko parcele tuženog.

Prvostepeni sud je u toku postupka, utvrđujući da li je tužilac bio u državini sporne parcele, pravilno cenio iskaze saslušanih svedoka kao i pismene dokaze u smislu čl. 8 ZPP, pravilno zaključujući da su parcele stranaka koje se graniče po kulturi njive i da se koriste u poljoprivredne svrhe, te činjenica da je tužilac dozvolio da iznikne šiblje i vrzina koje se širilo od katastarske međe koja se nalazila između parcela stranaka ulazeći na put i parcelu tuženog aa, ne čini istovremeno tužioca držaocem. Naime, pasivno držanje tužioca ne predstavalja vršenje faktičke vlasti na spornom delu parcele tuženog niti je podobno za sticanje državine. Pri tom, sporni deo parcele tuženog je samoniklo šiblje i vrzina, koju je tužilac kresao i održavao samo do svoje parcele. Stoga je, primenom člana 223 ZPP, pravilno prvostepeni sud zaključio da tužilac nije bio u državini spornog dela parcele tuženog k.p. aa. Tužilac nije dokazao da su njegovi prethodnici bili držaoci. Za ovakav zaključak prvostepeni sud je naveo razloge o odlučnim činjenicama, koje kao pravilne prihvata i Apelacioni sud.

Na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno je pobijanom presudom prvostepeni sud primenio materijalno pravo i to čl. 28 stav 4 Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa odbijanjem tužbenog zahteva.

Za sticanje državine putem vanrednog održaja potrebno je da su kumulativno ispunjena tri uslova u odnosu na mogućeg sticaoca: da je sticalac u državini nepokretnosti koja je predmet održaja, da je njegova državina savesna i da savesna državina mogućeg sticaoca traje duže od 20 godina. Po oceni Apelacionog suda, pravilnim utvrđenjem činjenice da tužilac nije u državini spornog dela nepokretnosti tuženog, nema mesta daljem utvrđivanja ni savesnosti državine niti dužine njenog trajanja, pa s toga ni uslovi za sticanje svojine na spornom delu parcele k.p. aa KO pp putem vanrednog održaja nisu ispunjeni na strani tužioca.

Vrzina ne predstavlja objekat podoban za pritežanje odnosno vršenje faktičke vlasti, jer vrzina nije stvar ni pokretna ni nepokretna, već pripadak zemljišta koje prati njegovu sudbinu. Po oceni Apelacionog suda, prema pravnim pravilima Srpskog građanskog zakonika (paragraf 282), vrzina koja se nalazi na međi dveju susednih nepokretnosti je zajednička svojina vlasnika susednih nepokretnosti, a ukoliko bi se vrzina širila sa jedne nepokretnosti na drugu, svaki od vlasnika može je samo do svoje međe kresati. U ovom slučaju, tužilac je to i činio kako je i sam naveo.

Pravilan je zaključak prvostepenog suda da i kad bi se stalo na stanovište da je vrzina podoban objekat za uspostavljanje državine, tužilac očigledno spornu vrzinu nije držao u celini, odnosno u delu parcele tuženog, jer ju je kresao samo do svoje parcele. Takođe, pravilno prvostepeni sud ukazuje i na činjenicu da je korišćenje parcele tuženog od strane tužioca faktički onemogućeno položajem parcela stranaka, obzirom da je parcela tuženog na višem nivou od parcele tužioca.

Tužilac nije dokazao ni svoju ni državinu svojih pravnih prethodnika u neprekidnom nizu od 20 godina, jer je upravo tužilac naveo da je svoju parcelu aa2 koja se graniči sa parcelom tuženog aa kupio 1986. godine, a da je počeo da je kreše 6-7 godina nakon kupovine, znači 1992-1993. godine. Po oceni Apelacionog suda, čak i da je tužilac kresanjem vrzine počeo da uspostavlja državinu, istovremeno nije ispunjen uslov u odnosu na protek roka od 20 godina Istovremeno, njegova savesnost je dovedena u pitanje jer je godinu i po dana pre ročišta na kojem je dao iskaz, preko geometra saznao za katastarske međe između predmetnih parcela kada je, kako pravilno ocenjuje prvostepeni sud, postao i nesavestan u smislu čl. 72 stav 2 Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Naime, pravilno zaključuje prvostepeni sud da je obzirom na utvrđene okolnosti tužilac znao i mogao znati za postojanje puta na parceli tuženog do katastarske međe i da se vrzina ne širi po njegovoj parceli, već po tuđoj, odnosno tuđem putu. Vrzina je bila u manjem obimu prethodnih godina i širila se vremenom, a mere i granice eventualnog zauzeća dela parcele tuženog nisu utvrđene u ovom postupku. Pravilno zaključuje prvostepeni sud da tužilac neosnovano zahteva sticanje prava vlasništva održajem na delu parcele tuženog u sadašnjem obimu koja je svakako unazad nekoliko godina bila manja po obimu i zauzimala manji deo tuženikove parcele.

Pri pravilno utvrđenim činjenicama da tužilac ni njegovi pravni prethodnici nisu bili u državini spornog dela parcele tuženog u periodu potrebnom za održaj i da je nesavesnost tužioca očigledna, na osnovu kojih je prvostepeni sud pravilno ocenio da nisu ispunjeni uslovi potrebni za sticanje svojine tužioca održajem, odbijanje izvođenja dokaza geometarskim veštačenjem od strane prvostepenog suda, na okolnosti granica eventualnog zauzeća je pravilno i nije od uticaja na pravilnost pobijane presude.

Kako je obrazloženje blagovremeno podnete žalbe dostavljeno po isteku roka za žalbu, drugostepeni sud takav podnesak nije uzeo u razmatranje, već je ispitao prvostepenu presudu pazeći po službenoj dužnosti na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz čl. 361 stav 2 tačka 1, 2, 5, 7 i 9 ZPP i pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odluka o troškovima parničnog postupka doneta je pravilnom primenom materijalnog prava i to čl. 149 i 150 ZPP.

Iz navedenih razloga, primenom čl. 375 ZPP, odlučeno je kao u izreci presude.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA:
Slađana Nakić-Momirović s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić