APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

17.05.2012.

Gž 12819/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 12819/10
17.05.2012. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Tamare Uzelac Đurović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Sanje Lekić, članova veća, u parnici tužioca "AA" koga zastupa AB, advokat, protiv tuženog BB, čiji je punomoćnik BA, advokat, radi naknade štete, odlučujući o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu II P.br.385/07 od 23.10.2009. godine, u u sednici veća održanoj dana 17.05.2012. godine, doneo je

P R E S U D U

I PREINAČUJE SE presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu II P.br.385/07 od 23.10.2009. godine tako što se ODBIJA kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi BB, da tužiocu "AA", na ime naknade štete isplati iznos od 35.589,38 USD i iznos od 35.881,05 evra i to: - iznos od 7.927,43 USD, sa domicilnom kamatom, počev od 02.11.2001. godine pa do isplate; - iznos od 10.438,60 USD, sa domicilnom kamatom, počev od 11.07.2002. godine pa do isplate; - iznos od 3.144,00 USD, sa domicilnom kamatom, počev od 30.09.2002. godine pa do isplate; - iznos od 3.019,77 USD, sa domicilnom kamatom, počev od 20.09.2001. godine pa do isplate;-iznos od 11.059,58 USD, sa domicilnom kamatom, počev od 10.08.2001.godine pa do isplate, - iznos od 5.128,20 evra, sa kamatom koju poslovne banke plaćaju na evro u mestu ispunjenja obaveze, počev od 28.09.2001. godine pa do isplate; - iznos od 16.737,14 evra, sa kamatom koju poslovne banke plaćaju na evro u mestu ispunjenja obaveze, počev od 12.10.2001. godine pa do isplate; - iznos od 1.120,84 eura, sa kamatom koju poslovne banke plaćaju na evro u mestu ispunjenja obaveze, počev od 25.05.2001. godine pa do isplate; - iznos od 117,89 evra, sa kamatom koju poslovne banke plaćaju na evro u mestu ispunjenja obaveze, počev od 25.05.2001. godine pa do isplate; - iznos od 3.612,82 evra, sa kamatom koju poslovne banke plaćaju na evro u mestu ispunjenja obaveze, počev od 22.06.2001. godine pa do isplate; - iznos od 8.251,29 eura, sa kamatom koju poslovne banke plaćaju na evro u mestu ispunjenja obaveze, počev od 29.06.2001. godine pa do isplate; - i iznos od 1.030,76 evra, sa kamatom koju poslovne banke plaćaju na evro u mestu ispunjenja obaveze, počev od 20.09.2001. godine pa do isplate, a sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne Banke Srbije na dan isplate.

II PREINAČUJE SE rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu drugom izreke presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu II P.br.385/07 od 23.10.2009. godine tako što se ODBIJA kao neosnovan zahtev tužioca "AA", da mu tuženi BB na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 395.000,00 dinara.

O b r a z l o ž e nj e

Pobijanom presudom usvojen je zahtev tužioca, pa je obavezan tuženi BB, da tužiocu "AA", na ime naknade štete isplati iznos od 35.589,38 USD i iznos od 35.881,05 evra i to: - iznos od 7.927,43 USD, sa domicilnom kamatom, počev od 02.11.2001. godine pa do isplate; - iznos od 10.438,60 USD, sa domicilnom kamatom, počev od 11.07.2002. godine pa do isplate; - iznos od 3.144,00 USD, sa domicilnom kamatom, počev od 30.09.2002. godine pa do isplate; - iznos od 3.019,77 USD, sa domicilnom kamatom, počev od 20.09.2001. godine pa do isplate; - iznos od 11.059,58 USD, sa domicilnom kamatom, počev od 10.08.2001. godine pa do isplate; - iznos od 5.128,20 evra, sa kamatom koju poslovne banke plaćaju na evro u mestu ispunjenja obaveze, počev od 28.09.2001. godine pa do isplate; - iznos od 16.737,14 evra, sa kamatom koju poslovne banke plaćaju na evro u mestu ispunjenja obaveze, počev od 12.10.2001. godine pa do isplate; - iznos od 1.120,84 evra, sa kamatom koju poslovne banke plaćaju na evro u mestu ispunjenja obaveze, počev od 25.05.2001. godine pa do isplate; - iznos od 117,89 evra, sa kamatom koju poslovne banke plaćaju na evro u mestu ispunjenja obaveze, počev od 25.05.2001. godine pa do isplate; - iznos od 3.612,82 evra, sa kamatom koju poslovne banke plaćaju na evro u mestu ispunjenja obaveze, počev od 22.06.2001. godine pa do isplate; - iznos od 8.251,29 evra, sa kamatom koju poslovne banke plaćaju na evro u mestu ispunjenja obaveze, počev od 29.06.2001. godine pa do isplate; - i iznos od 1.030,76 evra, sa kamatom koju poslovne banke plaćaju na evro u mestu ispunjenja obaveze, počev od 20.09.2001. godine pa do isplate, a sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne Banke Srbije na dan isplate ( stav prvi izreke ). Obavezan je tuženi BB da tužiocu "AA", naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 395.000,00 dinara ( stav drugi izreke ).

Protiv navedene presude tuženi je blagovremeno izjavio žalbu iz svih zakonskih razloga propisanih odredbom člana 360 stav 1 ZPP.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu odredbe člana 372 ZPP (“Službeni glasnik RS” br. 125/04, sa kasnijim izmenama i dopunama), a na osnovu odredbe iz čl. 506 st. 1 ZPP (“Službeni glasnik RS” br. 72/11), Apelacioni sud je našao

 da žalba nije osnovana.

Prema stanju spisa tužilac je inicirao ovaj postupak sa zahtevom da se prvo raspravi deliktna odgovornost tuženog povodom njegovog nezakonitog rada na mestu direktora preduzeća "BB", a potom da se tuženi obaveže da tužiocu nadoknadi materijalnu štetu koju mu je na taj način prouzrokovao. U činjeničnim navodima tužbe konkretizovane su radnje koje je tuženi neovlašćeno preduzimao na mestu direktora preduzeća "BB", zatim vremenski period u kome je tuženi obavljao funkciju direktora tog preduzeća, kao i način na koji je tuženi postao direktor tog preduzeća. Pored toga priloženi su mnogobrojni pisani dokazi u vidu izveštaja, odluka, izjava i drugih akata kao osnov tvrdnje da je tuženi neovlašćeno raspolagao novčanim sredstvima preduzeća na _. Ti dokazi zajedno sa izjavama pojedinih svedoka (saslušanih u toku postupka) pružaju pouzdan osnov za izvođenje zaključka o radnji, posledici i uzročno-posledičnoj vezi konkretnog štetnoga događaja. Međutim, kako se tužni od ovog zahteva branio isticanjem prigovora nedostatka aktivne legitimacije i kako o tom materijalnopravnom pitanju sud vodi računa po službenoj dužnosti, to je prvostepeni sud propustio da na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje primeni materijalno pravo i odgovori na pitanje čija imovina je oštećena nezakonitim radom tuženog.

Naime, prvostepeni sud je tokom postupka pravilno utvrdio činjenicu da je tužilac većinski vlasnik preduzeća "BB" i shodno tome pravilan je dalji zaključak prvostepenog suda da je tužilac kao vlasnik tog preduzeća imao pravo da njime upravlja (npr. imenovanjem direktora i drugih članova uprave tog preduzeća). Ali kako preduzeće na _ ima svojstvo pravnog lica (tj. pravni subjektivitet), to je prvostepeni sud morao da napravi razliku između tzv. svojinskog režima u preduzeću i svojinskog režima nad preduzećem. Dakle, svojinski režim nad preduzećem čine vlasnik ili vlasnici tog preduzeća koji u odnosu na njega imaju tačno određen krug prava i obaveze (odn. vlasnici preduzeća imaju pravo da raspolažu udelima, akcijama i drugim vrstama isprava po osnovu kojih legitimišu svoja vlasnička prava nad preduzećem itd.); dok svojinski režim u preduzeću propisuje da je preduzeće vlasnik svoje imovine. U slučaju parničnih stranaka tužilac je vlasnik preduzeća kome je tuženi nezakonitim radom prouzrokovao stvarnu štetu. Stoga štetu nije pretrpeo tužilac već njegovo preduzeće čija imovina je oštećena nezakonitim radom tuženog. Prema tome šteta je nastupila u imovini preduzeća "BB" i kako tužilac nije vlasnik te imovine, to je preduzeće sa _ isključivo aktivno legitimisano da vodi parnicu povodom konkretnog štetnog događaja tj. da od tuženog traži naknadu pretrpljene stvarne štete. Ukoliko bi se prihvatilo da je tužilac aktivno legitimisan da potražuje naknadu štete koju je pretrpelo njegovo preduzeće tada bi nastupila apsurdna situacija, koja bi u krajnjem ishodu vodila zaključku da jedna imovina ima dva ili više vlasnika tj. titulara; što bi praktično značilo da vlasnici preduzeća (fizička i pravna lica) imaju ista prava i obaveze povodom pravnih odnosa nastalih između njihovih preduzeća i trećih lica. Taj koncept ne samo da je suprotan pojmu imovine nego i pravilu o ograničenoj odgovornosti vlasnika preduzeća za poslovanje njihovog preduzeća.

Dakle, između tužioca i preduzeća "BB" postoji tzv. odnos društva majka i društva kćerka, koji je konstituisan rešenjem Ministarstva za trgovinu Savezne Republike Jugoslavije (br. 5/2-01-12872/1 od 12.04.1996. godine); po osnovu koga je tužilac postao vlasnik tog preduzeća. Međutim, tim aktom tužilac nije stekao pravo na imovinu preduzeća na _, jer bi to bilo suprotno suštini i logici pojma imovine, kao i odredbama čl. 50 i čl. 53 Zakona o preduzećima („Službeni list SRJ“ br. 29/96, sa kasnijim izmenama i dopunama). Štaviše, odredbom čl. 412 navedenog zakona propisana je odgovornost matičnog preduzeća prema zavisnom preduzeću, ukoliko matično preduzeće svojim materijalnim ili pravnim aktima (npr. odlukom o izboru rukovodstva zavisnog preduzeća) prouzrokuje štetu zavisnom preduzeću; što je još jedan argument više koji govori u prilog shvatanja da tužilac nije aktivno legitimisan da vodi ovaj spor. Stoga nema odgovornosti tuženog u odnosu na tužioca, pa samim tim ni njegove obaveze da tužiocu nadoknadi štetu.

Imajući u vidu navedeno, ovaj sud je u skladu sa ovlašćenjem iz odredbe člana 380 stav 1 tačka 4 ZPP na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo i odlučio kao u stavu I izreke; a preinačena je i odluka o troškovima parničnog postupka u skladu sa odredbom člana 387 stav 1 tačka 3 ZPP, jer tužiocu ne pripada to pravo s obzirom na činjenicu da nije uspeo u ovom sporu.

PREDSEDNIK VEĆA – SUDIJA
Tamara Uzelac Đurović, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić