APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

3.03.2011.

Gž 12541/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž 12541/10
03.03.2011.godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Margite Stefanović, predsednika veća, Vesne Mitrović i Milanke Vukčević, članova veća, u parnici tužioca AA, koga zastupaju punomoćnici AB i AB1, advokati, protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva unutrašnjih poslova, koga zastupa Republički javni pravobranilac sa sedištem u Beogradu, ul. Nemanjina br.26, radi naknade nematerijalne štete, vrednost predmeta spora 2.962.000,00 dinara, odlučujući o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br.44295/2010 od 26.03.2010.godine, u sednici veća održanoj dana 03.03.2011.godine, doneo je

P R E S U D U

POTVRĐUJE SE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br.44295/2010 od 26.03.2010.godine u delu stava prvog izreke u odnosu na naknadu nematerijalne štete za pretrpljeni strah, za pretrpljene fizičke bolove i za pretrpljene duševne bolove zbog povrede prava i sloboda ličnosti i u tom delu žalba tužioca se ODBIJA, kao neosnovana.

U preostalom delu stava prvog izreke, u odnosu na duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, kao i u stavu drugom i stavu trećem izreke, ista presuda se UKIDA i predmet VRAĆA istom sudu, na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br.44295/2010 od 26.03.2010.godine, stavom prvim izreke, odbija se tužbeni zahtev tužioca AA, kojim je traženo da sud obaveže tuženu Republiku Srbiju – Ministarstvo unutrašnjih poslova, da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni strah iznos od 655.000,00 dinara, za pretrpljene fizičke bolove iznos od 615.000,00 dinara, za duševne bolove zbog povrede prava i sloboda ličnosti iznos od 355.000,00 dinara i za duševne bolove zbog opšteg umanjenja životnih aktivnosti iznos od 1.337.000,00 dinara, ukupno iznos od 2.962.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate, kao neosnovan. Stavom drugim izreke odbija se zahtev tužioca da sud obaveže tuženu da mu naknadi troškove parničnog postupka. Stavom trećim izreke obavezuje se tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 6.750,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude.

Protiv ove presude blagovremeno je izjavio žalbu tužilac, pobijajući istu u celini, zbog nepotpuno i pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Apelacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama ovlašćenja iz člana 372. Zakona o parničnom postupku, pa je ocenio da je izjavljena žalba delimično osnovana.

U prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 1, 2, 5, 7. i 9. Zakona o parničnom postupku, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, a žalba ne ukazuje posebno na ostale bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. i stav 2. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je izbegao u Srbiju za vreme akcije „Oluja“ 1995.godine, a nakon toga je od strane radnika Ministarstva unutrašnjih poslova u Beogradu lišen slobode i prinudno odveden u kamp u Erdutu gde je bio izložen fizičkom i psihičkom maltretiranju. Tužilac je odatle, u drugoj polovini septembra 1995.godine, poslat na ratište u Bosnu i Hercegovinu, između Mrkonjić Grada i Bosanskog Petrovca, gde je učestvovao u borbenim dejstvima, da bi se krajem 1995.godine vratio u Beograd. Od kada se vratio sa ratišta ne oseća se dobro, sanja ratne događaje, a već u januaru 1996.godine je oboleo fizički i psihički jer nije mogao da spava, postao je nervozan i bezvoljan. Prema nalazu i mišljenju veštaka medicinske struke događaji na ratištu, sve do tužiočevog povratka, su mogli da utiču na pogoršanje tužiočeve koronarne bolesti koju je imao i pre odlaska na ratište, a nakon povratka sa ratišta krajem 1995.godine tužilac je oboleo od posttraumatskog stresnog poremećaja, kao posledice pretrpljenog straha. Tužilac je trpeo fizičke bolove i strah u intenzitetu i vremenskom trajanju bliže navedenim u nalazu i mišljenju veštaka, a umanjenje životne aktivnosti tužioca na osnovu usaglašenog mišljenja veštaka psihijatrijske struke i veštaka interniste-kardiologa je 70%. Pri tome, oboljenje srčane kese koje nije postojalo u decembru 1995.godine, otkriveno je 1999.godine i nije u uzročno posledičnoj vezi sa mobilizacijom i boravkom na ratištu, dok su događaji tokom mobilisanja i boravka na ratištu mogli da pogoršaju već postojeće oboljenja tužioca. Prema medicinskoj dokumentaciji u spisima tužilac se prvi put javio lekaru neuropsihijatru zbog psihičkih tegoba koje je osećao 28.februara 2005.godine, a zbog srčanih tegoba, tužilac je prvi put pregledan kod kardiologa, nakon dolaska sa ratišta, 02.12.1995.godine, kada je postavljena dijagnoza Angina pectoris i Hypertensio arterialis i preporučeni su lekovi za ovo oboljenje.

Prvostepeni sud je pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje u odnosu na tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete za pretrpljeni strah, pretrpljene fizičke bolove i duševne bolove zbog povrede prava i slobode ličnosti, a na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno je primenio materijalno pravo donoseći pobijanu presudu u delu stava prvog izreke u odnosu na navedeni deo tužbenog zahteva, pri čemu je dao dovoljne i jasne razloge za takvu odluku, koje u svemu prihvata i Apelacioni sud. Pravilno je prvostepeni sud zaključio da je potraživanje tužioca za naknadu štete za pretrpljeni strah, fizičke bolove i duševne bolove zbog povrede prava i slobode ličnosti zastarelo, jer su protekli i subjektivni i objektivni rok iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima. Naime, tužilac se sa ratišta vratio krajem 1995.godine, a tužbu u ovoj pravnoj stvari je podneo 03.04.2006.godine. Već u vreme svog povratka sa ratišta, a najkasnije do januara 1996.godine tužilac je imao saznanja o fizičkim bolovima, strahu i duševnim bolovima zbog povrede slobode i prava ličnosti, a takođe i o učiniocu (odgovornom licu), pa je do januara 1999.godine protekao objektivni rok od 3 godine od saznanja za nastalu štetu, a do januara 2001.godine proteklo je 5 godina od nastanka štete, u kom roku tužilac nije podneo tužbu za naknadu navedenih vidova nematerijalne štete. Zbog zastarelosti potraživanja pravilno je prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete za pretrpljeni strah, pretrpljene fizičke bolove i pretrpljene duševne bolove zbog povrede prava i sloboda ličnosti, zbog čega je žalba tužioca morala biti delimično odbijena, a pobijana presuda potvrđena u navedenom delu stava prvog izreke.

Na pravilnost pobijane presude u navedenom delu izreke ne utiču navodi žalbe kojima se ukazuje da je prvostepeni sud trebalo da primeni član 377. Zakona o obligacionim odnosima, jer je tužiocu šteta nastala u vezi sa izvršenjem krivičnog dela protivpravnog lišenja slobode od strane radnika Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije. Prvostepeni sud je cenio ovakve navode tužioca i pravilno zaključio da se u konkretnom slučaju ne može primeniti navedena zakonska odredba, a iz razloga navedenih u obrazloženju pobijane presude, koje prihvata i Apelacioni sud.

Međutim, u odnosu na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, ocena prigovora zastarelosti prvostepenog suda se za sada ne može prihvatiti. Naime, radi pravilne ocene prigovora zastarelosti potraživanja prvostepeni sud je trebalo na pouzdan način da utvrdi kada je tužiočeva bolest srca, koju je imao i pre odlaska na ratište, a koja je pogoršana zbog boravka na ratištu, dobila konačan oblik, od kada počinje da teče rok zastarelosti potraživanja za taj vid nematerijalne štete. Takođe, radi pravilne ocene prigovora zastarelosti potraživanja za naknadu nematerijalne štete zbog umanjenja životne aktivnosti sa neuropsihijatrijske strane, prvostepeni sud je trebalo da nesumnjivo razjasni, imajući u vidu da je tužilac duži niz godina od povratka sa ratišta imao psihičke tegobe, a da se prvi put javio lekaru neuropsihijatru u februaru 2005.godine, kada bi tužilac mogao da sazna za svoje oboljenje da se lekaru javio odmah posle dolaska sa ratišta, odnosno da li bi i kada, u slučaju ranijeg lečenja tužioca, mogla da bude postavljena konačna dijagnoza njegovog oboljenja i kada bi bolest dobila definitivan oblik. Pri tome, prvostepeni sud nije cenio iskaz veštaka dr VV sa ročišta od 19.03.2010.godine u odnosu na nastanak oboljenja posttraumatskog stresnog poremećaja koji se vodi pod šifrom F43.1, koje je konstatovano kod tužioca. Pošto prvostepeni sud nije na pouzdan način utvrdio navedene okolnosti, a što je od uticaja na pravilnu ocenu istaknutog prigovora zastarelosti potraživanja u odnosu na pomenuti vid nematerijalne štete, žalba tužioca je morala biti delimično usvojena, a pobijana presuda ukinuta u delu stava prvog izreke u odnosu na naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će postupiti po primedbama iz ovog rešenja, te će imajući u vidu i ostale navode žalbe, izvesti sve potrebne dokaze i eventualno odrediti dopunsko veštačenje od strane veštaka medicinske struke na okolnost kada bi tužilac mogao da sazna da su posledice njegovog oboljenja trajne, a u odnosu na posttraumatski stresni poremećaj, da se javio lekaru i ranije započeo lečenje, odnosno kada bi u tom slučaju mogla da bude postavljena konačna dijagnoza, imajući u vidu da su simptomi oboljenja tužioca isti od povratka sa ratišta do postavljanja dijagnoze u februaru 2005.godine. Takođe, prvostepeni sud će pouzdano utvrditi da li je dijagnoza tužiočevog oboljenja srca postavljena dana 02.12.1995.godine konačna, da li je tada dijagnostikovana bolest dobila definitivan oblik, odnosno kada je ta bolest dobila definitivan oblik. Nakon izjašnjenja veštaka, prvostepeni sud će oceniti i izjavu veštaka specijaliste neuropsihijatrije u vezi načina nastanka i vremena potrebnog za nastanak tužiočevog neuropsihijatrijskog oboljenja, a pošto se veštak izjasni i o momentu kada se ovo oboljenje javlja u konačnom obliku sa svim svojim propratnim pojavama. Nakon toga prvostepeni sud će ponovo oceniti istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja i odlučiti o tužbenom zahtevu u odnosu na naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti.

Odluka o troškovima postupka zavisi od konačnog uspeha stranaka u sporu, pa je pobijana presuda ukinuta u stavu drugom i stavu trećem izreke.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci rešenja, a na osnovu člana 377. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Margita Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnica
Svetlana Antić